Srpska skupština je u ponedeljak i u utorak prekinula sednicu zato što su radikali tražili izvinjenje od vlade i ministra Mlađana Dinkića zato što je on rekao da sa barabama i sa primitivnim ljudima neće da se svađa, da se ne plaši nijednog suda, a da oni koji su napravili dugove koje mi sada izmirujemo treba da se stide.
Prošlog četvrtka radikali su zbog toga počeli sa opstrukcijom skupštinskog rada i jedan za drugim su ponavljali da oni nisu barabe već narodni predstavnici i da i sam premijer Koštunica treba u ime vlade da im se izvini zato što je ministar finansija uvredio narodne predstavnike. Radikali su tvrdili da neće raspravljati o zakonima čiji je predlagač ministar finansija Dinkić, da će svaka vrsta rasprave njima biti u potpunosti obesmišljena. Zapretili su da će napustiti rad u odborima koji će uz izlazak Demokratske stranke doći na ivicu kvoruma.
ŠTALA I SVETINjA: Poslanici G17 plus su pokušavali da dokažu kako je reakcija ministra finansija bila izazvana, pa su iz stenograma čitali izraze koji su se iz radikalskih usta čuli sa govornice: lopov, lopuža, razbojnik, lažov, lažovčina, razvratnik, kriminalac sa čarapom na glavi i sa dugim cevima u NBJ.
Snežana Stojanović-Plavšić iz G17 plus predložila je da se napravi analiza o tome koliko je puta koja poslanička grupa koristila ružne reči, šef poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije Miloljub Albijanić izjavio je da se Dinkić neće izvinjavati, a da su radikali ti koji treba da se izvinjavaju danima i noćima.
Radikal Tomislav Nikolić je na to rekao da može da prihvati bilo koju reč koju mu uputi bilo ko od 249 poslanika, ali da neće da to čuje od ministra, jer, „ovo nije štala u koju ministri dolaze, ovo je svetinja“…
Posle nekoliko sati takve rasprave predsednik Skupštine Predrag Marković prekinuo je sednicu i zatražio da predsednici poslaničkih grupa obave konsultacije kako bi skupština nastavila rad i raspravu o onome što narod zanima, a to je dug penzionerima i dečji dodaci. Nikolić je na to dobacio da narod nije zainteresovan da o tome raspravljaju barabe. Radikali su jedan za drugim prepričavali svoje porodične istorije tipa – poštena porodica, majka mučenica, težak život…
IZVINjENjE: U utorak oko četiri popodne Miloš Aligrudić iz DSS-a se u ime vladajuće većine izvinio radikalima, rekavši da vladajuća većina i „onaj ko je ovde govorio“ nije imao nameru da uvredi nijednog narodnog poslanika. Tomislav Nikolić je izvinjenje prihvatio, rekavši da su izbegnuti vanredni izbori. Skupština je nastavila rad, a radikali su aplaudirali. Ko je od njih to smislio – dobro je smislio, jer su dva dana prosečnim biračima govorili: „Ja sam jedan od vas…“
Radikali su u jednom u pravu. Svaki ministar, zato što ima više moći, treba pažljivije da se izražava o narodnim predstavnicima nego oni o njemu. Ironija je u tome što su to pitanje pokrenuli baš oni koji veoma često ugrožavaju dostojanstvo narodnog predstavništva.
Vođa radikala Šešelj, koji sada čeka suđenje u Hagu, dao je katalogu javnih uvreda lični pečat, ali ni drugi njegovi partijski saborci nisu mnogo za njim zaostajali. U septembru 1992. on u Skupštini upućuje uvredu Ljubici Bebi Džaković, preporučujući joj da se obrati nekom od beogradskih žigolo-klubova, godine 1993. profesora Dragoljuba Mićunovića u Skupštini SRJ kleveće da je „jahao popa“, za prestolonaslednika Aleksandra u Skupštini Srbije govori kako se „uneredio“ i kako je „pasao travu“, u TV polemikama 1997. govori gadosti o očevima profesora Vladete Jankovića i profesora Žarka Koraća, za Vuka Draškovića izjavljuje da je „drogiran“, u studiju BK televizije kleveće mrtvog oca Nikole Barovića…
Uvrede na račun političkih sabesednika su, inače, od početka višestranačja bile nezaobilazan rekvizit: „banda crvena“ s jedne i „snage haosa i bezumlja“ s druge strane. Vlast je u to vreme koristila ubitačan arsenal diskreditacija opozicije i medija kao plaćeničkih, izdajničkih, ustaških, iredentističkih, šiptarskih lobija, itd.
Posle oktobra 2000. godine radikali koriste unekoliko obogaćenu listu uvreda na račun „dosmanlija“, najčešće koriste izraze kao što su pljačkaši, oni sa kapuljačama na glavi, lopovi, najveći kriminalci, itd. Pritom ne beže i od ličnog vređanja.
Sa DOS-ove strane lov na radikale i socijaliste bio je jedno vreme pušten i pljuštale su krivične prijave praćene uvredama na njihov račun koje su obuhvatale izraze kao pljačka, ratni zločinci, nekad uopšte a nekad i uz ime i prezime…
NEPARLAMENTARNE REČI: Ta navika da se u skupštini razgovara gore nego u najgoroj krčmi nije od juče.
„Bezobrazan, bezobrazluk, bitanga, budala, bumbar, vucibatina, gomila, denuncijat, dernjati se, žandarska zemlja, životinjo jedna, živite od varanja, izdajica, izrodi, kalašturo, kandžija vam treba, kačaci, kesaroška posla, klevetnik, kockar, krasti, kučko jedna matora, lažov, lopov, laufer, mangupi, nepošteno, nitkov, ordinarna izmišljotina, ordinarna špijunčina, podrepaši, pokrasti, prodao se za pare, razbojnička banda, sramota, sram vas bilo, tip, fukara, horda, hulja, šumski razbojnici, creva ću ti prosuti!“ To je deo spiska neparlamentarnih izraza koji je bio priložen Poslovniku Narodne skupštine izabrane posle 1921.
Takve reči nisu se smele nekažnjeno upotrebljavati za govornicom, u suprotnom, predsednik Skupštine je tada imao pravo da kažnjava svako nepristojno ponašanje ukorom, oduzimanjem reči, ali i izbacivanjem poslanika sa sednice i zabranom njegovog dolaska u Skupštinu čak i do mesec dana.
I ona stara srpska skupština i ondašnja štampa imale su slučnu manu. Slobodan Jovanović piše o bukačima i večitim interpelantima u narodnom predstavništvu u doba kralja Milana. Opozicija se, kaže Slobodan Jovanović, nije ponašala prema vladi ništa bolje nego vlada prema opoziciji. Ona je ne samo osuđivala nego i izvrtala sve što bi vlada uradila; podmetala joj najgore pobude; svaki njen neuspeh strahovito naduvala; širila protiv nje klevete i lažne vesti… Pera Todorović, jedan od osnivača Narodne radikalne stranke i rodonačelnik modernog srpskog novinarstva, pisao je da će svakom protivniku od glave napraviti duduk…
Sto dvadeset godina posle, narodno predstavništvo je i dalje često pozornica vulgarnosti i izvor kleveta i uvreda. Svi dosadašnji apeli da se usvoji kodeks ponašanja učesnika u javnoj komunikaciji koji bi obuhvatio i političare nisu do sada nailazili na odjek.
Ni ovaj, aktuelni slučaj se, nažalost, nije završio utvrđivanjem osnovnih pravila koja bi Skupštinu učinila mestom od koga pristojni ljudi ne bi okretali glavu. Vaš hroničar spada u one koji smatraju da onima koji koriste nepristojan rečnik ili ugrožavaju osnovne norme građanske korektnosti naprosto treba onemogućiti pristup medijima koji su javno dobro.
Ovde, međutim, kao da vlada uverenje da sticanje imuniteta ili imena od javnog značaja podrazumeva i sticanje prava na nepristojnost i da je to neka demokratska tekovina! Ni u kući ni u kafani, ni na pijaci ne govori se kao u Skupštini. Izuzetak je nekoliko TV studija.
Ovde citiranu listu neparlamentarnih izraza vaš hroničar je pronašao i objavio u ranim devedesetim. Tekst se negde zagubio, pa smo koristili elektronske pretraživače u ličnim dokumentacijama i u Dokumentacionom centru „Vremena“. Tražili smo redom tekstove sa spiska: bitanga, lopuža, ološ, džiber, vucibatina… Jedva smo pronašli taj deo starog poslovnika jer se uvek gubio u masi moralizatorskih novinarskih kolumni koje takođe sadrže takve izraze.
