Reanimacija giganta

Tik pred Novu godinu na oglasnim tablama „Lola korporacije“ u Železniku, osvanuli su spiskovi sa imenima hiljadu i dve stotine izabranih koji će i sledećeg dana moći da dođu na posao. Ostali su upućeni na razne oblike „otpremanja“ i „zbrinjavanja“.

Uprkos pojedinačnoj i skupnoj drami prekobrojnih radnika, ovo može biti i dobra vest: nešto se, ipak, radi na oživljavanju obamrle mašinske industrije, uz energetiku nekada najvažnijeg privrednog subjekta. Ekspertski tim Vlade Srbije sačinio je Program konsolidacije po kome bi korporacija, rekonstruisana i pod novim imenom „Lola sistem“, sopstvenim snagama i uz malu pomoć budžeta, dakle svih nas, u sledećih pet godina ne samo stala na svoje noge već i sela na zelenu granu.

„Još u ono ‘zlatno’ doba bilo je u ‘Loli’ viška zaposlenih, skoro trećina, ali niko nije smeo da se toga prihvati. U vreme deda Avrama, kada je započet predstečajni postupak, bilo je govora da bi dve petine trebalo da bude otpušteno, pa opet ništa. Sada se došlo do tri četvrtine i što se duže bude čekalo biće sve gore i gore. Posla sada, jednostavno, nema za sve i ako se bude još čekalo, neće ga biti ni za koga“, kaže za „Vreme“ inženjer decenijama zaposlen u „Loli“, odskora penzioner.

POLITIČKA LOKOMOTIVA: Prva fabrika alatnih mašina i procesne opreme „Ivo Lola Ribar“, prvo čedo socijalističkog razvoja, osnovana je nakon Drugog svetskog rata kao „lokomotiva“ buduće industrijalizacije dotada poljoprivredne zemlje. Izgrađena je za svega osam meseci, u rad ju je pustio lično Josip Broz Tito, sa proizvodnjom se počelo odmah, što dokazuje da se sve može ako se hoće i zna kako. Proizvodni program je obuhvatao mašine, alatke, visokoproizvodne transfer linije, industrijsku opremu kao što su kompletne ciglane, cementare, metalurške linije, kranove, kasnije industrijske robote i kompjuterizovane mašine i proizvodne sisteme, u korak sa razvijenim svetom.

Tokom decenija izrasla je u ozbiljnu industriju sa devet hiljada zaposlenih i godišnjim prihodom, krajem osamdesetih, od sto dvadeset i pet miliona eura. Šezdeset odsto proizvodnje, piše u prospektu iz tog vremena, izvoženo je kako na istok tako i na zapad, razvijenima i nerazvijenima. U svom sastavu je, pored matičnog, imala još trideset zavisnih preduzeća, institut, banku… Po nalogu tadašnjeg političkog rukovodstva pristupa megalomanskom projektu proizvodnje domaćeg „višenamenskog helikoptera“ koji, kako piše u prospektu, „po tehnološkom nivou i kvalitetu spada u proizvod sutrašnjice“. Otkupljena je dokumentacija, napravljena maketa i ništa više. To je i bio početak kraja.

Po rečima našeg sagovornika „fabrika nikad nije mogla da živi bez podrške vlasti. Političkom odlukom je osnovana, tako je razvijana pa je tako i propala, što ne znači da je bila neuspešna. Kako je bilo tada, tako je i sada. Da nije bilo velike podrške Nebojše Čovića, koji je proces revitalizacije i inicirao, sigurno bismo išli u stečaj, ovako se neka perspektiva još i vidi“.

PROPAST I POTENCIJALI: „Bolje je da to uradimo sada dok još ima para za finansiranje tehnološkog viška, nego kasnije, kada ih ponestane“, rekao je navodno Čović i tranzicija je počela. Po nalazu ekspertske komisije, od pet hiljada osamsto radnika na prinudnom odmoru je više od dve hiljade, prihod je deset puta manji nego u najboljim danima. Račun korporacije je blokiran 1998. godine a predstečajni postupak je otvoren još 1996. Dugovi se mere stotinama miliona eura, imovina je pod višestrukim hipotekama mahom kod upravo likvidirane Beogradske banke. Doduše, ima i potraživanja, skoro u visini polovine dugovanja ali od „siguracija“, politički nametnutih mušterija, tako da od tih para najverovatnije neće biti ništa. Proizvodi, proizvodni kapaciteti i tehnologija su u „decenijskoj zastarelosti“, pokidane su tehnološke veze unutar sistema. Proizvodnja je drastično pala, prekinuta je saradnja sa partnerima iz inostranstva, izgubljena tržišta, nema alata, repromaterijala, kvalitetnog kadra, radna i tehnološka disciplina je na niskom nivou…

Uspehu konsolidacije, po mišljenju autora programa konsolidacije, doprinosi „prepoznatljivo i cenjeno ime na domaćem i stranom tržištu, zaokruženost proizvodno-tehnoloških kapaciteta na jednoj lokaciji, dobra obrazovno-kadrovska baza u Beogradu i rekonfiguracija i globalizacija domaćeg, ex-Yu i svetskog tržišta mašinogradnje koja je u toku, što otvara nove mogućnosti razvoja“. Ovaj poduhvat je značajan jer „proizvodi svetske klase imaju u svojoj osnovi vrhunsku industriju mašinogradnje koja je generator privrednih aktivnosti, kičma je privrednog razvoja zemlje i doprinosi otvaranju novih radnih mesta“, a na vidiku je i „mogućnost stvaranja regionalnog centra, na Balkanu i šire, za nove visokoautomatizovane proizvodne tehnologije“, sve isto kao i pre pedeset pet godina kada je fabrika osnovana. Cilj svega je, naravno, „očuvanje i inovacija znanja, veština, tehnologija i kapaciteta za savremene proizvodne tehnologije, obnavljanje stare i razvoj nove saradnje sa stranim strateškim partnerima, razvoj domaćeg plasmana i obnavljanje obimne prodaje na svetskom tržištu, stvaranje uslova za novi investicioni ciklus te priprema za privatizaciju“.

Sama konsolidacija je podeljena u četiri etape od kojih je prva okončana: izrada Programa i njegovo usvajanje od strane vlade. „Program se ‘kiselio’ skoro dva meseca, dok nije došla direktiva ‘odozgo’, imenovani su direktori i šefovi kojima je saopšteno kakav je profil i koliki je broj radnika koji je u ovoj fazi potreban i sve je obavljeno, do uručivanja radnih knjižica, za tri dana. Tako su napravljeni spiskovi onih koji treba da ostanu. Mnogima je i tada nedostajala hrabrost pa su i sami otpali, nije im baš lako bilo reći: ‘ti ćeš ostati a ti nećeš’. Dobra strana svega je, to odgovorno tvrdim, da su ostali samo najkvalitetniji. Nisu, kao što je bio raniji običaj, radile veze i poznanstva“, kaže naš sagovornik dodajući: „Dobro, neko se možda i provukao“. Generalno gledano, po tvrdnji sagovornika, na poslu su ostali samo oni kojima se rad može normirati i oni koji su za proizvodnju neophodni.

(NE)IZVESNA BUDUĆNOST: Radnici za koje u „Loli“ nema mesta, pored raskida radnog odnosa uz otpremninu od sto eura za svaku godinu staža ili prijavljivanja na tržište rada uz skromnu mesečnu nadoknadu, mogu se „uhlebiti“ u novoosnovano preduzeće Lola Preduzetništvo-Obrazovanje-Zapošljavanje, gde bi se u toku četiri godine prekvalifikovali ili sačekali bolje dane i neki posao u „Lola sistemu“ ili van njega.

Druga faza, sažimanje firmi u Železniku i poslovne nadgradnje u Beogradu u jedinstveno preduzeće, razdvajanje firmi van Beograda koje će ubuduće samostalno poslovati i gašenje dve fantomske firme. U toj fazi, predviđenoj za ovu godinu zacrtana je poslovno-finansijska konsolidacija, što će reći akcenat je stavljen na proizvodnju za koju postoji tehnička dokumentacija i tržište, definisanje proizvoda za inoviranje, osvajanje ili napuštanje. Treća i četvrta faza, strateška konsolidacija do 2003, i privatizacija do 2005. u programu nisu posebno opisane ali se iz naziva može naslutiti šta znače. Nigde, međutim, ne piše šta će biti ako ne bude kako je predviđeno.

U programu je taksativno navedeno šta će se, koliko i kada proizvesti i kakav će biti finansijski efekat. Po tome, „Lola sistem“ će dobit iskazati već za dve godine. U ovoj godini će prosečna plata biti sto dvadeset pet eura da bi se povećavala svake godine u proseku dvadesetak odsto u odnosu na prethodnu. Za ceo poduhvat potrebno je uložiti odmah šest i po miliona eura, i za period konsolidacije pa sve do privatizacije još toliko. Vlada se prihvatanjem programa obavezala da sredsva obezbedi.

„Sve to što je navedeno pomalo liči na skup lepih želja“, kaže odskorašnji penzioner. „Nije jasno na osnovu čega je plan proizvodnje pravljen. Možda postoje neke veće narudžbe, mada sumnjam. A priča o ranijim velikim izvoznim uspesima i osvojenom zapadnom tržištu je bajka za neupućene. Najveće tržište za naše proizvode bilo je u nesvrstanim i zemljama istočnog bloka. Od raspada Sovjetskog Saveza ono, jednostavno rečeno, više ne postoji. Na zapad smo izvozili mašine proizvedene po njihovoj licenci ali danas su i one zastarele. Dok je svet išao napred, mi smo tapkali u mestu, nazadovali čak. Bio sam neki dan u fabrici, ne videh da se nešto ozbiljno radi. Proizvode se neke male prese za Italijane, ali to ide kilavo. Deset godina nerada učinilo je svoje, potrebno je vremena za uhodavanje. Uostalom, videćemo šta će biti. Lično bih voleo da uspe, mada mi sve liči na šminkanje pred udadbu. Treba paziti, to je na političarima, da je neko ne otkupi pa zatvori. To nikako ne bi bilo dobro.“

Vlada je imenovala sedmočlani savet za praćenje realizacije programa konsolidacije koji čine po trojica predstavnika vlade i ekspertskog tima i jedan predstavnik „Lole“. Vlada ovaj projekat finansira sredstvima građana ali niko od njenih predstavnika u Savetu nije bio voljan da kaže bilo šta o tome. Novinar „Vremena“, pored iskazane pristojne upornosti, ostao je uskraćen za informacije.

Zbunjujuće je, takođe, da je nasuprot medijskoj halabuci kojom je praćen protest bankarskih službenika koji su identifikovali zatvaranje bankrot banaka sa zaverom protiv srpstva i pravoslavlja, sve dok izvesna gđa Šipka nije podigla otpremninu, otpuštanje radnika iz prve jugoslovenske fabrike prošlo je nezapaženo. Politika ili nezainteresovanost, vrag bi ga znao.