Razočaranje

Iskustvo razočaranja mora biti poznato baš svakome. Bebin prvi plač, koji je zapravo borba da se uspostavi samostalno disanje, neka je vrsta protorazočaranja, prvo narušavanje osećaja bezbrižnosti, muke što majka neće i dalje disati umesto mene. Na kraju života je teško izbeći doživljaj razočaranja, zbog propuštenog, zbog rastanaka, zbog svih onih koje volimo i više ih nikad nećemo videti, zbog smrtnosti uopšte. A između svega toga svako doživi mnoštvo razočaranja, što manjih što većih, a neke ona toliko promene da izaberu bedem samoće kako bi se zaštitili od novih udaraca.

DINAMIKA (RAZ)OČARAVANJA

Kako se to što nam jeste svima poznato zapravo oseća?
Otprilike kao da ste očekivali najukusniji zalogaj otkako znate za sebe, a u ustima vam završi puna šaka trnjina, usne se skupe, grlo zgrči, ne možete da ih pljunete i nekakav osećaj gorčine dugo ostaje s vama. Ovo je, naravno, samo metafora za međuljudske odnose, gde nam se gorčina može uvući u opšti doživljaj razmene s drugima i očekivanja od njih, ako ne povređenost a ono barem pozornost i oprez, pojavu neke smračenosti, pesimizma, potištenosti… A osećanje može i da se generalizuje, pa da i ono što je stabilno dobro izgubi sjaj i kao da samo čekamo kad će nas i to, pa možda i sve u životu, razočarati.

Primetno je da se neki ljudi daju razočarati izrazito lako i to im iskustvo izaziva intenzivnu bol, od koje se dugo oporavljaju. Tu je obično stvar u većoj osetljivosti ili lošim prethodnim iskustvima ili oboma zajedno, ali ne treba smetnuti s uma ni ulogu socijalne podrške, neke urođene žilavosti i postojanja vizije budućnosti, makar verovanja u nju. Uprkos svemu tome, koliko ćete se razočarati prvenstveno zavisi od toga kakva ste i kolika očekivanja imali i gotovo je direktno proporcionalno – što su očekivanja bila viša, razočaranje će biti dublje. I nezamislivo mnogo životnih problema može da se izrodi u toj dinamici. Neko uspe da razvije realistična očekivanja i ne prete mu prejaka razočaranja, ali drugima očekivanja mogu redovno biti ili nerealistično preniska, pa mu ništa ne donosi entuzijazam, ili previsoka, pa onda završi povređen. Prilično je očigledno i da ima ljudi koji sistematski traže razočaranja kao neku vrstu spoljašnjeg opravdanja za to da ispolje tugu koju nose u sebi.

Reč razočaranje, u slovenskim jezicima, izvedena je iz reči očaravanje, i očaranost. Nama deluje da je reč o nekoj magiji, čari, slovenska duša za tili čas oseti izuzetno nadahnuće, bilo da se radi o zaljubljenosti, poeziji ili rodoljublju, a jednako lako može da zapadne i u neizlečivu razočaranost i melanholiju. Sasvim je drugačije s Nemcima, čija reč Enttäuschung vodi poreklo iz termina za razmenu i prevaru u toj razmeni, pa vidimo kako je njihov duh praktičan i ekonomičan.

Mnogi se zbog razočaranja toliko obeshrabre da se više ne usuđuju da polažu nade u bliskost sa drugim ljudima. Takva osećanja navode ih da samuju, pa čak i da žive u potpunoj socijalnoj izolaciji. Ono što može izgledati kao posvećenost nekoj ideji, poslu ili strasti, može u korenu imati tako duboku razočaranost da neko više uopšte ne veruje u dobrotu, iskrenost i ljubav. Takva situacija veoma je tužna zato što ljudima socijalne veštine mogu da zarđaju i da onda povratak u prijateljstvo bude nezgrapan i da uistinu vodi velikim novim razočaranjima.

ISTRAJNOST U BORBI

Čini se da bi se moglo govoriti i o tome da neke društvene grupe pod razočaranjima lakše pokleknu i odustaju dok druge istrajavaju u borbi, do konačne pobede. Jednom engleskom fudbaleru pripisuje se izreka da je fudbal sport u kome igraju jedanaestorica protiv jedanaestorice, ali na kraju uvek pobede Nemci. I uistinu, ta istrajnost u borbi pre može biti odlika naroda sa severa nego sa juga Evrope, možda zato što oni inače žive u težim prirodnim uslovima pa im je odrastanje, ili čak sam opstanak, uvek vezano za borbu.

Zbog toga je dodatno fascinantna i ohrabrujuća teška borba koja u Srbiji traje već trinaest meseci, uprkos brutalnosti, podmetanjima, frustracijama i neminovnim brojnim razočaranjima, posebno za one koji su se nadali da je do cilja moguće doći mnogo brže. A važno je imati u vidu i to da je dosadašnja borba tek priprema za početak temeljne društvene reforme za koju će biti neophodno jako mnogo vremena i bezbroj usputnih razočaranja, koja nikako ne bi smela da slome duh i ubiju nadu u to da je i u Srbiji moguće izgraditi demokratske institucije koje poštuju zakone i procedure.

ZAŠTO RAZOČARAVAMO DRUGE

Osim što svi u životu bivamo razočarani, nekada imamo i aktivnu ulogu u tom procesu, pa i sami razočaravamo druge ljude. Neko to radi slučajno, neko jer je nevešt, neko zbog problema u socijalnoj interakciji, a neko često i sistematično. I mada ovo, spolja gledano, može delovati čak i kao neka vrsta sadizma, neuporedivo češće je reč o čežnji za povratkom u stanje optimizma i entuzijazma koji su u nekoj osobi živeli pre no što se bolno i višestruko razočarala.

Ovo ponašanje može imati najrazličitije posledice. Neki ljudi bivaju izolovani i odbačeni od svoje sredine nakon što ovakva njihova tendencija bude primećena, neki doživljavaju duboku grižu savesti zbog toga što su nekoga možda povredili, a ima i onih kojima sve ovo može biti nebitno, pa čak i zabavno. Takođe, često i lako može da se desi da osoba sklona razočaravanju i neko ko ima potrebu za tim da bude povređen prepoznaju te tendencije jedno u drugom i ispune nesvesna očekivanja koje u sebi sve vreme nose, produžavajući usamljenost i bol bez nade da će doći do napretka.

Čak i tamo gde se pojavi osećanje krivice, moramo znati da u osnovi razočaravanja stoji odsustvo empatije. Ili ne mogu da predvidim posledice svog ponašanja, pa razočaravam drugu osobu zbog svog slepila ili mi nije bitno šta će neko drugi osetiti i koliko bi ga moje ponašanje moglo zaboleti, pa ga razočaravam zbog svoje hladnoće. Izvanredan primer za ovo je Mocartov i Da Ponteov Don Đovani (navodno napisan uz konsultacije s Đakomom Kazanovom), koji neprestano koristi bilo koju laž i obećava uopšte ne razmišljajući o tome da bi išta mogao ispuniti, a sve samo da bi zaveo praktično svaku ženu na koju naiđe, što je do tančina ilustrovano u sceni sa Cerlinom.

TAKTIKA PROTIV BLISKOSTI

Sistematsko razočaravanje drugih može da bude i neka vrsta svesne ili nesvesne osvete za sopstvena razočaranja. Ukoliko je neko bio duboko povređen u detinjstvu ili u nekim važnim odnosima u odraslo doba, on može poželeti da čak i potpuno nepovezanim osobama koje kasnije susreće u svom životu priredi isto takvo iskustvo i posmatra kako one pate onako kako je on sama nekad patio. Tako osoba čije je poverenje bilo izigrano može postati vešta u navođenju ljudi da joj se poveravaju i onda razotkriva njihove tajne drugima, dok onaj čija je porodica bila uništena u njegovom detinjstvu može odrasti u osobu sklonu zavođenju i aferama koje rasturaju tuđe brakove i porodice.

Sistematsko razočaravanje drugih izuzetno je efikasna taktika protiv uspostavljanja bliskosti. Osobe uplašene od bliskosti, bilo zato što su nesigurne u svoj integritet i strepe od prevelikog uticaja drugih (od “gubitka identiteta”), ili zato što se boje da bi same mogle biti razočarane, ostavljene i povređene, ili zato što iz iskustva znaju da tuđu naklonost mogu da pretvore samo u strah, zavist ili krivicu, mogu razočaravanje koristiti kao način da odbiju druge, unište odnos i spreče u sebi pojavu osećanja koja ih mnogo plaše. U takvim situacijama, sve ono što naučim o drugome koristim ne da bih se zbližio, već kao priručnik za razočaravanje, ne bih li tu osobu oterao od sebe ili je uvek držao na udaljenosti koja je za mene bezbedna.

ZVUČI SUROVO, ALI…

Univerzalna priroda razočaranja ogleda se u nužnosti da se suočimo sa stvarnošću, koja se najčešće odupire našim pokušajima da je primoramo da se uklopi u naša očekivanja. Zato je stvarnost moguće samo tolerisati (i to do određene mere), a ne voleti, pa su razočaranja na nekom nivou i neizbežan deo naših života, a zrelost kapacitet da se u životu uživa uprkos tome što su ona neizbežna i možemo se samo nadati da neće biti velika i učestala. Zvuči surovo, ali zbog ovoga su neki oblici razočaravanja nužni i na njima bi trebalo ozbiljno raditi. Najvažniji primer je svakako to da bi decu trebalo navikavati na mala razočaranja, ono što se u psihoanalizi naziva “optimalna frustracija”, da bi se kasnije lakše nosila sa, na primer, surovošću radnih odnosa u kapitalizmu. Savremeni roditelji, nažalost, često nemaju snage za to da ne štite decu baš od svega i zapadna društva imaju sve izraženiji problem epidemije razmaženosti (nerazočaravanosti) mladih generacija.

Ipak, nemojte mi baš sve ovo verovati na reč. Kako “zašto”? Pa da se ne biste razočarali kad se bude ispostavilo da nisam skroz u pravu.

Autor je psiholog