Rast ili reforme

Industrijska proizvodnja u Srbiji i dalje opada, u poslednjem posmatranom periodu opala je za još nekih tri i nešto procenta. Nad tom činjenicom rasplakali su se jedino Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Treba razumeti socijaliste i radikale. Njima se srce cepa dok gledaju kako propada ono što su godinama stvarali – rđavi privredni sistem koji je samo trošio kapital i stvarao jedino gubitke. Ako 5. oktobar predstavlja diskontinuitet sa socijalističko–radikalskim upravljanjem državom, pa dakle i privredom, onda ono što su oni ostavili u nasleđe novim vlastima treba što pre da propadne.

Ali, zašto onda nad opadajućom sudbinom takve industrije nariče Demokratska stranka Srbije?

Pad industrijske proizvodnje postao je obavezna stilska figura javnih nastupa Vojislava Šešelja i Ivice Dačića kojom oni žele da pokažu krunski dokaz nesposobnosti nove vlasti. Odnedavno je i Vojislav Koštunica, lider DSS-a i predsednik Jugoslavije, uvrstio u svoj javni repertoar refren u kome variraju teze o nesposobnosti srpske vlade da organizuje proizvodnju (što bi valjda trebalo da doprinese njenom rastu) i o neuspehu reformi zato što industrijska proizvodnja nije porasla. U razradi ovih teza, Koštuničini saborci iz DSS-a izvukli su krunski zaključak da Đinđićev kabinet treba menjati.

Obe teze na kojima u ovom slučaju počiva Koštuničina politička mrzovolja suštinski su antiekonomske i antireformske. Prva, o tome da vlada nije ništa učinila za rast industrijske proizvodnje, izvire iz stahanovljevskog modela komunističke privrede u kome je važno da su „trudbenici u našoj državi izlili milion tona čelika i iskopali pet miliona tona uglja, a kolhoznici požnjeli tri miliona tona pšenice“. Tako su poslednjih godina radili Slobodan Milošević i Mirko Marjanović. Srbija je proizvodila i traktore, i kombajne, i automobile, i vagone, i ugalj, i struju, i pšenicu… samo niko nije pitao koliko to košta. Vlada je planirala koliko čega treba da se proizvede, trudbenici su proizvodili „nešto“, a Mirko Marjanović im je svakog prvog u mesecu nosio džak para za nadnice. Kad je 5. oktobra podvučena crta ispostavilo se da je skuplja dara nego mera – zatečena je prazna državna blagajna (budžet) iz koje je finansirano „podsticanje“ proizvodnje, najmanje 300 milijardi dinara gubitaka stvorenih u takvoj industriji i polovina uništenog osnovnog kapitala privrede.

I umesto da taj završni račun Miloševićeve vladavine bude najveće upozorenje novim vlastima, DOS–ovi lideri su u prvim danima posle Oktobarske revolucije zaposeli sve ključne „kote“ u firmama (famozni krizni štabovi) i tako faktički nastavili tamo gde je stao Mirko Marjanović. Zato danas radnici propalih preduzeća, umesto da jure svoje menadžere, trče pred Vladu Srbije da traže plate. Malo ko želi da sada čuje zakasneli vapaj premijera Đinđića da Vlada nije generalni menadžer Srbije i da neće niti organizovati proizvodnju, niti deliti plate. Radnici misle da je najlakše nakačiti se na državnu „sisu“, a politički populisti smatraju da će im podilaženje „niskim strastima“ radničke klase doneti više glasačkih listića na nekim sledećim izborima.

Treba, međutim, javno reći da populistička ekonomija ima svoju cenu koja podrazumeva da ministar finansija (dakle Božidar Đelić) ili odreši kesu ili formira neki tajni budžetski račun iz koga će firmama deliti kredite i plate. To dalje znači da bi guverner NBJ-a (dakle Mlađan Dinkić) trebalo da za potrebe političkog populizma dozvoli, mimo plana, štampanje nekoliko milijardi dinara koje bi bile podeljene propalim preduzećima za oživljavanje proizvodnje. Pare bi, po običaju, bile potrošene na proizvodnju robe niskog kvaliteta čija je cena fantastično visoka i na nadnice radnika. Zato je pravo pitanje za one koji se danas ponovo igraju populizma da li bi svoj privatni novac uložili u bilo koje srpsko industrijsko preduzeće kako bi statistički bio zabeležen rast proizvodnje?

Srpskoj industriji u poslednjih (najmanje) deset godina vladajuća politička nomenklatura ugradila je sistemski virus čija je rđava osobina da jede kapital i da umesto profita izbacuje gubitak. Firme su u tom periodu poslovale tako što su trošile novac da bi nešto prizvele. To što su napravile bilo je skupo, nekvalitetno, staromodno i nekonkurentno. Radnici su za uloženi rad dobijali nadnice koje su bile sve manje, da bi se na kraju ispostavilo da je takav sistem uništio sav državni kapital uložen u proizvodnju, ali i polovinu imovine samih preduzeća.

Ekonomske reforme posle oktobarske revolucije zato nisu hir nekolicine domaćih i entuzijasta srpskog porekla pristiglih iz sveta. U pitanju je nužnost promene da se ne bi istopilo i ono malo preostalog kapitala. Oni koji su iz sveta spremni da svojim kapitalom pomognu stvaranje nove srpske industrije zadovoljni su time što su započete reforme postavljene na zdrav način i što su vrlo brzo počele da daju rezultate. Najveći deo građana, pa samim tim i radnika, znao je pre 5. oktobra da će promene biti teške i bolne jer treba uništiti virus koji se udobno raspištoljio u srpskoj industriji. I upravo te ekonomske reforme trebalo bi da znače raskid sa stahanovskom ekonomskom filozofijom proizvodnje miliona tona „nečega“. Ekonomski razvijene zemlje svoj bruto društveni proizvod sve manje pune milionima tona „nečega“ i sve više zarađuju „proizvodeći“ robu visoke tehnologije, razvijajući telekomunikacije, marketing, turizam…

Onaj ko danas tera srpsku vladu da oživljava rast postojećih industrija zagovara antireformski kurs, bar iz dva razloga. Prvo, tera vladu da radi posao koji nije njen i, drugo, zalaže se za očuvanje propale industrije.