Oni koji danas nariču nad padom industrijske proizvodnje u Srbiji trebalo bi javno da odgovore jesu li su spremni da svoj privatni kapital ulože u ovakva preduzeća kako bi oživeli njihov rad
Industrijska proizvodnja u Srbiji i dalje opada, u poslednjem posmatranom periodu opala je za još nekih tri i nešto procenta. Nad tom činjenicom rasplakali su se jedino Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Treba razumeti socijaliste i radikale. Njima se srce cepa dok gledaju kako propada ono što su godinama stvarali – rđavi privredni sistem koji je samo trošio kapital i stvarao jedino gubitke. Ako 5. oktobar predstavlja diskontinuitet sa socijalističko–radikalskim upravljanjem državom, pa dakle i privredom, onda ono što su oni ostavili u nasleđe novim vlastima treba što pre da propadne.
Ali, zašto onda nad opadajućom sudbinom takve industrije nariče Demokratska stranka Srbije?
Pad industrijske proizvodnje postao je obavezna stilska figura javnih nastupa Vojislava Šešelja i Ivice Dačića kojom oni žele da pokažu krunski dokaz nesposobnosti nove vlasti. Odnedavno je i Vojislav Koštunica, lider DSS-a i predsednik Jugoslavije, uvrstio u svoj javni repertoar refren u kome variraju teze o nesposobnosti srpske vlade da organizuje proizvodnju (što bi valjda trebalo da doprinese njenom rastu) i o neuspehu reformi zato što industrijska proizvodnja nije porasla. U razradi ovih teza, Koštuničini saborci iz DSS-a izvukli su krunski zaključak da Đinđićev kabinet treba menjati.
Obe teze na kojima u ovom slučaju počiva Koštuničina politička mrzovolja suštinski su antiekonomske i antireformske. Prva, o tome da vlada nije ništa učinila za rast industrijske proizvodnje, izvire iz stahanovljevskog modela komunističke privrede u kome je važno da su „trudbenici u našoj državi izlili milion tona čelika i iskopali pet miliona tona uglja, a kolhoznici požnjeli tri miliona tona pšenice“. Tako su poslednjih godina radili Slobodan Milošević i Mirko Marjanović. Srbija je proizvodila i traktore, i kombajne, i automobile, i vagone, i ugalj, i struju, i pšenicu… samo niko nije pitao koliko to košta. Vlada je planirala koliko čega treba da se proizvede, trudbenici su proizvodili „nešto“, a Mirko Marjanović im je svakog prvog u mesecu nosio džak para za nadnice. Kad je 5. oktobra podvučena crta ispostavilo se da je skuplja dara nego mera – zatečena je prazna državna blagajna (budžet) iz koje je finansirano „podsticanje“ proizvodnje, najmanje 300 milijardi dinara gubitaka stvorenih u takvoj industriji i polovina uništenog osnovnog kapitala privrede.
I umesto da taj završni račun Miloševićeve vladavine bude najveće upozorenje novim vlastima, DOS–ovi lideri su u prvim danima posle Oktobarske revolucije zaposeli sve ključne „kote“ u firmama (famozni krizni štabovi) i tako faktički nastavili tamo gde je stao Mirko Marjanović. Zato danas radnici propalih preduzeća, umesto da jure svoje menadžere, trče pred Vladu Srbije da traže plate. Malo ko želi da sada čuje zakasneli vapaj premijera Đinđića da Vlada nije generalni menadžer Srbije i da neće niti organizovati proizvodnju, niti deliti plate. Radnici misle da je najlakše nakačiti se na državnu „sisu“, a politički populisti smatraju da će im podilaženje „niskim strastima“ radničke klase doneti više glasačkih listića na nekim sledećim izborima.
Treba, međutim, javno reći da populistička ekonomija ima svoju cenu koja podrazumeva da ministar finansija (dakle Božidar Đelić) ili odreši kesu ili formira neki tajni budžetski račun iz koga će firmama deliti kredite i plate. To dalje znači da bi guverner NBJ-a (dakle Mlađan Dinkić) trebalo da za potrebe političkog populizma dozvoli, mimo plana, štampanje nekoliko milijardi dinara koje bi bile podeljene propalim preduzećima za oživljavanje proizvodnje. Pare bi, po običaju, bile potrošene na proizvodnju robe niskog kvaliteta čija je cena fantastično visoka i na nadnice radnika. Zato je pravo pitanje za one koji se danas ponovo igraju populizma da li bi svoj privatni novac uložili u bilo koje srpsko industrijsko preduzeće kako bi statistički bio zabeležen rast proizvodnje?
Srpskoj industriji u poslednjih (najmanje) deset godina vladajuća politička nomenklatura ugradila je sistemski virus čija je rđava osobina da jede kapital i da umesto profita izbacuje gubitak. Firme su u tom periodu poslovale tako što su trošile novac da bi nešto prizvele. To što su napravile bilo je skupo, nekvalitetno, staromodno i nekonkurentno. Radnici su za uloženi rad dobijali nadnice koje su bile sve manje, da bi se na kraju ispostavilo da je takav sistem uništio sav državni kapital uložen u proizvodnju, ali i polovinu imovine samih preduzeća.
Ekonomske reforme posle oktobarske revolucije zato nisu hir nekolicine domaćih i entuzijasta srpskog porekla pristiglih iz sveta. U pitanju je nužnost promene da se ne bi istopilo i ono malo preostalog kapitala. Oni koji su iz sveta spremni da svojim kapitalom pomognu stvaranje nove srpske industrije zadovoljni su time što su započete reforme postavljene na zdrav način i što su vrlo brzo počele da daju rezultate. Najveći deo građana, pa samim tim i radnika, znao je pre 5. oktobra da će promene biti teške i bolne jer treba uništiti virus koji se udobno raspištoljio u srpskoj industriji. I upravo te ekonomske reforme trebalo bi da znače raskid sa stahanovskom ekonomskom filozofijom proizvodnje miliona tona „nečega“. Ekonomski razvijene zemlje svoj bruto društveni proizvod sve manje pune milionima tona „nečega“ i sve više zarađuju „proizvodeći“ robu visoke tehnologije, razvijajući telekomunikacije, marketing, turizam…
Onaj ko danas tera srpsku vladu da oživljava rast postojećih industrija zagovara antireformski kurs, bar iz dva razloga. Prvo, tera vladu da radi posao koji nije njen i, drugo, zalaže se za očuvanje propale industrije.
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Vojska Srbije traži pilote i za njih predviđa obuku od svega četiri meseca. To je smejurija, kažu za „Vreme“ oficiri-piloti u penziji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
