Oni koji danas nariču nad padom industrijske proizvodnje u Srbiji trebalo bi javno da odgovore jesu li su spremni da svoj privatni kapital ulože u ovakva preduzeća kako bi oživeli njihov rad
STANJE STVARI: Da li biste uložili novac kako bi statistički bio zabeležen rast proizvodnje
Industrijska proizvodnja u Srbiji i dalje opada, u poslednjem posmatranom periodu opala je za još nekih tri i nešto procenta. Nad tom činjenicom rasplakali su se jedino Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Treba razumeti socijaliste i radikale. Njima se srce cepa dok gledaju kako propada ono što su godinama stvarali – rđavi privredni sistem koji je samo trošio kapital i stvarao jedino gubitke. Ako 5. oktobar predstavlja diskontinuitet sa socijalističko–radikalskim upravljanjem državom, pa dakle i privredom, onda ono što su oni ostavili u nasleđe novim vlastima treba što pre da propadne.
Ali, zašto onda nad opadajućom sudbinom takve industrije nariče Demokratska stranka Srbije?
Pad industrijske proizvodnje postao je obavezna stilska figura javnih nastupa Vojislava Šešelja i Ivice Dačića kojom oni žele da pokažu krunski dokaz nesposobnosti nove vlasti. Odnedavno je i Vojislav Koštunica, lider DSS-a i predsednik Jugoslavije, uvrstio u svoj javni repertoar refren u kome variraju teze o nesposobnosti srpske vlade da organizuje proizvodnju (što bi valjda trebalo da doprinese njenom rastu) i o neuspehu reformi zato što industrijska proizvodnja nije porasla. U razradi ovih teza, Koštuničini saborci iz DSS-a izvukli su krunski zaključak da Đinđićev kabinet treba menjati.
Obe teze na kojima u ovom slučaju počiva Koštuničina politička mrzovolja suštinski su antiekonomske i antireformske. Prva, o tome da vlada nije ništa učinila za rast industrijske proizvodnje, izvire iz stahanovljevskog modela komunističke privrede u kome je važno da su „trudbenici u našoj državi izlili milion tona čelika i iskopali pet miliona tona uglja, a kolhoznici požnjeli tri miliona tona pšenice“. Tako su poslednjih godina radili Slobodan Milošević i Mirko Marjanović. Srbija je proizvodila i traktore, i kombajne, i automobile, i vagone, i ugalj, i struju, i pšenicu… samo niko nije pitao koliko to košta. Vlada je planirala koliko čega treba da se proizvede, trudbenici su proizvodili „nešto“, a Mirko Marjanović im je svakog prvog u mesecu nosio džak para za nadnice. Kad je 5. oktobra podvučena crta ispostavilo se da je skuplja dara nego mera – zatečena je prazna državna blagajna (budžet) iz koje je finansirano „podsticanje“ proizvodnje, najmanje 300 milijardi dinara gubitaka stvorenih u takvoj industriji i polovina uništenog osnovnog kapitala privrede.
I umesto da taj završni račun Miloševićeve vladavine bude najveće upozorenje novim vlastima, DOS–ovi lideri su u prvim danima posle Oktobarske revolucije zaposeli sve ključne „kote“ u firmama (famozni krizni štabovi) i tako faktički nastavili tamo gde je stao Mirko Marjanović. Zato danas radnici propalih preduzeća, umesto da jure svoje menadžere, trče pred Vladu Srbije da traže plate. Malo ko želi da sada čuje zakasneli vapaj premijera Đinđića da Vlada nije generalni menadžer Srbije i da neće niti organizovati proizvodnju, niti deliti plate. Radnici misle da je najlakše nakačiti se na državnu „sisu“, a politički populisti smatraju da će im podilaženje „niskim strastima“ radničke klase doneti više glasačkih listića na nekim sledećim izborima.
Treba, međutim, javno reći da populistička ekonomija ima svoju cenu koja podrazumeva da ministar finansija (dakle Božidar Đelić) ili odreši kesu ili formira neki tajni budžetski račun iz koga će firmama deliti kredite i plate. To dalje znači da bi guverner NBJ-a (dakle Mlađan Dinkić) trebalo da za potrebe političkog populizma dozvoli, mimo plana, štampanje nekoliko milijardi dinara koje bi bile podeljene propalim preduzećima za oživljavanje proizvodnje. Pare bi, po običaju, bile potrošene na proizvodnju robe niskog kvaliteta čija je cena fantastično visoka i na nadnice radnika. Zato je pravo pitanje za one koji se danas ponovo igraju populizma da li bi svoj privatni novac uložili u bilo koje srpsko industrijsko preduzeće kako bi statistički bio zabeležen rast proizvodnje?
Srpskoj industriji u poslednjih (najmanje) deset godina vladajuća politička nomenklatura ugradila je sistemski virus čija je rđava osobina da jede kapital i da umesto profita izbacuje gubitak. Firme su u tom periodu poslovale tako što su trošile novac da bi nešto prizvele. To što su napravile bilo je skupo, nekvalitetno, staromodno i nekonkurentno. Radnici su za uloženi rad dobijali nadnice koje su bile sve manje, da bi se na kraju ispostavilo da je takav sistem uništio sav državni kapital uložen u proizvodnju, ali i polovinu imovine samih preduzeća.
Ekonomske reforme posle oktobarske revolucije zato nisu hir nekolicine domaćih i entuzijasta srpskog porekla pristiglih iz sveta. U pitanju je nužnost promene da se ne bi istopilo i ono malo preostalog kapitala. Oni koji su iz sveta spremni da svojim kapitalom pomognu stvaranje nove srpske industrije zadovoljni su time što su započete reforme postavljene na zdrav način i što su vrlo brzo počele da daju rezultate. Najveći deo građana, pa samim tim i radnika, znao je pre 5. oktobra da će promene biti teške i bolne jer treba uništiti virus koji se udobno raspištoljio u srpskoj industriji. I upravo te ekonomske reforme trebalo bi da znače raskid sa stahanovskom ekonomskom filozofijom proizvodnje miliona tona „nečega“. Ekonomski razvijene zemlje svoj bruto društveni proizvod sve manje pune milionima tona „nečega“ i sve više zarađuju „proizvodeći“ robu visoke tehnologije, razvijajući telekomunikacije, marketing, turizam…
Onaj ko danas tera srpsku vladu da oživljava rast postojećih industrija zagovara antireformski kurs, bar iz dva razloga. Prvo, tera vladu da radi posao koji nije njen i, drugo, zalaže se za očuvanje propale industrije.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Veliki ružičasti slon u prostoriji o kojem se i dalje ćuti jeste pitanje statusa “Crvene zvezde” u srpskom fudbalu i kako se sve te unapred osvojene titule i kupovi odražavaju na mogućnost crveno-belih da naprave neki rezultat i na evropskom planu. Još veći problem je činjenica da se to nekako uzima nekritički, zdravo za gotovo. I da u tome saučestvuje veliki broj sportskih novinara koji ne vide ništa neobično u tome da jedan klub na svom terenu bude neporažen u 159 utakmica zaredom, a da nije reč o “Real Madridu” u vreme vladavine Fransiska Franka
Sukob Veselina Milića i Marka Krička (na slici), tog dvojca načelnika koji je iznikao iz iste političke postelje, na ogoljen način ilustruje dubinu institucionalne krize u najvažnijem sektoru u svakoj državi. Ako je Kričak lojalista, šta je onda tek Milić, koji je tu od prvih dana i koji je “čuvar svih tajni” ovog režima? I ako je tako, ko je uopšte smeo “da krene” na njega ako je on sposoban da na tacni isporuči kriminalne kombinacije vrha srpske vlasti
Da li postoji tajna nit koja povezuje nasilne incidente u centralnoj opštini prestonice? Da li postoji odgovornost naprednjaka koji već godinama drže opštinu Stari grad i dozvoljavaju cvetanje nasilja pod budnim okom sumnjivih lica koja učestvuju u izvršnoj vlasti
Kako se unapred “odredi” ko sme da pita Aleksandra Vučića tokom njegovih “obraćanja”? Kakva je tu uloga Suzane Vasiljević? I zašto su konferencije za medije davež za novinare?
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
