Kada su točkovi specijalnog aviona Pitera Karingtona dodirnuli pistu surčinskog aerodroma davne 1991, niko nije pomišljao da će se poslednji izdanak na porodičnom stablu međunarodnih pregovarača za bivšu Jugoslaviju pojaviti tek nakon petnaest godina. Naravno, još tada je bilo jasno da britanski diplomata neće odvratiti južnoslovenske narode od namere da se ubijaju zbog šake zemlje, ali se i gajila neka tajna nada u razum, ekonomski interes, Zapad, čudo, proviđenje, svevišnjeg, Peruna... ili nešto treće, što vremešnom lordu ne bi donelo nastavljače. Sa perspektivom koja se otvara u suton događaja postaje jasno da je to bila samo jedna u nizu pokopanih iluzija, i da je Marti Ahtisari tek sada došao da se oprosti u ime svetskih posrednika koji su se, sa više ili manje dobre volje, starali o Balkanu. Neki su se nakon toga povukli sa javne scene, drugi više nisu među živima, treći brinu o humanitarnim problemima i dalekim narodima, ali je iza njih ostala hrpa planova i skica za rešenje balkanske krize
Karingtonov plan
autor: lord Piter Karington, predsedavajući Konferencije o Jugoslaviji
suština plana: Slobodna asocijacija suverenih republika bivše Jugoslavije
objavljen: 5. novembar 1991. godine
Mada je Piter Karington tokom čitavog života bio posvećen politici i državničkim poslovima, glas o ovom diplomcu kraljevskog koledža u Itonu stigao je do ovih krajeva tek kada je postao predsednik Mirovne konferencije o Jugoslaviji, koju je u septembru 1991. sazvala Evropska zajednica. Lorda Karingtona su loše vesti sa Balkana stigle u poznom životnom dobu, s obzirom da je dugo pre toga bio generalni sekretar NATO-a, ministar spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva u vladi Margaret Tačer i predsedavajući u Domu lordova.
Dok je stigao da se posveti zapadnom Balkanu, umiruća Jugoslavija bila je već na kolenima. Propali su svi samiti šestorice predsednika, u Borovu Selu došlo je do prvog oružanog sukoba sa snagama MUP-a Hrvatske, hrvatski Sabor je pokrenuo postupak za razdruživanje, Skupština Slovenije usvojila akte o proglašenju samostalnosti, ostaci JNA u neredu su napuštali severne krajeve zemlje, tako da je lord Karington pohitao u Igalo ne bi li Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića privoleo da potpišu izjavu o prekidu vatre, mada su ga tek čekala ozbiljna iskušenja.
Trebalo je smisliti neki način da se omogući međunarodno priznanje bivših federalnih jedinica, definiše specijalni status za pojedine oblasti u kojima su pripadnici etničkih grupa činili većinu, ali tako da to bude podnošljivo za one koji žure u samostalnost. Nakon što je Milošević sa indignacijom odbio rešenje Evropske zajednice koje „ukida državu koja kontinuirano postoji 70 godina“, lord Karington je izvukao svoj pribor za pisanje koji se u ovoj plemićkoj porodici prenosi s kolena na koleno stotinama godina, i pokušao da se uživi u razmišljanja onih koji su mu postali neka vrsta usuda.
Moć empatije ovaj put nije pomogla, tako da su se njegove deklaracije rušile poput države koju je pokušao da sačuva od rata: jedni su lamentirali zbog davanja specijalnog statusa Srbima u Hrvatskoj, drugi su tulili što se pokrajinama vraća stari status, trećima je bila nedovoljna carinska unija, ali su svi zajedno sa podozrenjem gledali na Karingtonov predlog da carinska unija preraste u ekonomski savez suverenih država.
Iskusni diplomata nije odustajao. Spremio je četvrtu verziju Sporazuma za opšte rešenje krize u kojoj je nekako uspeo da pomiri sve ono što su od njega tražile balkanske vođe. I kada je izgledalo da je ostrvska taktičnost savladala balkansku jurodivost, predsednik Srbije Slobodan Milošević je u svojoj karakterističnoj, nadmenoj pozi, koja će mu kasnije doći glave, osporio na plenarnoj sednici u Hagu samu mogućnost da se dođe do sveobuhvatnog sporazuma.
Svedoci kažu da je britanski diplomata, na čijem licu tokom svih prethodnih pregovora nije mogao da se nasluti tračak emocija, ostao bez reči:
Lord Karington: „… Gospodine Miloševiću. Da li sam vas dobro shvatio – da se ne slažete sa stavom 1.1. – pod a), b), c), d) i e)?“
Slobodan Milošević: „Da. Moje primedbe su opšteg karaktera i upravo to sam i izneo. Nadam se da sam i objasnio zašto.“
Lord Karington: „Izvinite, moram da budem siguran – ne prihvatate stav 1.1.?“
Slobodan Milošević: „Ne.“
Lord Karington: „Hteo bih da vas podsetim da smo se vi, gospodin Van den Bruk, gospodin Tuđman i ja sreli 4. oktobra, i da smo se dogovorili o principima koji su osnova za ovo što sam izneo…“
Nije vredelo. Milošević je bacio pod noge Karingtonov plan, koji su nastavili da gaze i neki članovi Predsedništva SFRJ, jer su smatrali da je u njemu izostavljen princip o samoopredeljnju naroda. Lord Karington uspeo je da okupi predsednike jugoslovenskih republika još jednom u Hagu, ali ni on sam više nije verovao u svoj dokument.
Karington je tiho nestao iz političkog života sa osećanjem poraza na samom kraju karijere. U pariskom „Poanu“ je uz vidljivu gorčinu primetio da Evropa nije na vreme shvatila da Jugoslavije nema, ali da je prerano priznala Hrvatsku, Sloveniju i Bosnu. Jedna od poslednjih vesti o Karingtonu stigla je do ovih krajeva kada je britanska vlada izabrala deset aristokrata koji će, izvan predviđene procedure o izboru plemića, ostati u Domu lordova britanskog Parlamenta. Na spisku je bio i Piter Karington.
Vensov plan
autor: Sajrus Vens, lični izaslanik generalnog sekretara UN za Jugoslaviju
suština plana: Demilitarizacija i stvaranje zaštićenih zona UN u Hrvatskoj
objavljen: 3. januar 1992. godine
Neki apokrifni izvori tvrde da su se bivši državni sekretar SAD u administraciji Džimija Kartera Sajrus Vens i lord Karington prvi put sreli na prostoru bivše Jugoslavije tokom potpisivanja jednog od bezbrojnih sporazuma o prekidu vatre koje niko nije poštovao. No, jedno je sigurno: Vens i Karington bili su zajedno sa Miloševićem i Tuđmanom u Ženevi kada je u novembru 1991. postignut 14. sporazum o obustavi neprijateljstava.
Mada dve godine mlađi od Karingtona (rođen 1917), sa diplomom Jejla u džepu i iskustvom posredovanja u sporu oko Panamskog kanala i sporazuma između Izraela i Egipta, Vens je hitao tamo odakle su bežali njegovi sugrađani, jer su SAD upravo zavodile sankcije protiv jugoslovenskih republika, nastojeći da ih primoraju na iskrenije angažovanje u okviru Haške konferencije. Premijer Ante Marković već je pisao ostavku, Nemačka je priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske, ali je to isto pravo tražila za sebe i Republika Srpska Krajina, zahtevajući od UN-a da prihvati njenu samostalnost. Jedino Srbija i Crna Gora nisu tražile priznanje, tvrdeći da su to pravo ostvarile još na Berlinskom kongresu.
Međunarodna zajednica nekako je naterala predstavnike JNA i ministra odbrane Hrvatske Gojka Šuška da 3. januara 1992. potpišu u Sarajevu primirje, kada je na teren istrčao poverenik generalnog sekretara UN-a Peresa de Kueljara, Sajrus Vens.
Kada su svi pomislili da će UN dopustiti Srbima i Hrvatima da satru jedni druge, Vens je obnarodovao kako je došao kraj sukobima. Dok je većina stanovnika počivše federacije krmeljala nakon novogodišnjeg mamurluka, Vens se slavodobitnički pojavio na malim ekranima, tvrdeći kako je sa Tuđmanom i Miloševićem postigao Sporazum o planu mirovnih operacija u Jugoslaviji koji je, u slavu njegovog autora, upamćen kao Vensov plan. Ovim dokumetnom predviđena je demilitarizacija ratnih područja Hrvatske, povlačenje JNA iz tih oblasti i stvaranje UNPA (United Nations Protected Areas) područja. Samo pet dana nakon toga Savet bezbednosti usvojio je Rezoluciju 727 o slanju nekoliko desetina oficira koji su pripremili dolazak 14.000 vojnika sa oznakama UN.
I dok su svi strepeli da Milošević neće ponovo reći da se samo šalio, ili da ga nisu dobro razumeli, nevolja je stigla sa druge strane. Vlada Republike Srpske Krajine, na čijem se čelu nalazio Milan Babić, odbacila je Vensov plan, tvrdeći da je za Krajinu neprihvatljiv bilo kakav oblik autonomije u granicama Hrvatske. Milošević je nakon toga dovukao Babića u Beograd, ostavljajući ga na nemilost članovima krnjeg Predsedništva SFRJ, koji su ga davili čitava tri dana, dok su u pauzama, da bi to znali i ostali, delegaciju Republike Srpske Krajine čak i u medijima nazivali bagrom. Jogunastog Babića nisu uspeli da slome, tako da je pronađeno solomonsko rešenje u liku predsednika krajiške Skupštine Mile Paspalja, koji je uspeo da ubedi poslanike da prihvate Vensov plan.
Zone pod zaštitom UN-a ukinute su nakon vojnih operacija Bljesak i Oluja, dok je Vens preminuo početkom 2002. godine u njujorškoj bolnici Sinaj od Alchajmerove bolesti. No pre nego što se krajem devedesetih potpuno povukao sa političke scene, američki diplomata postao je koautor jednog drugog mirovnog plana za BiH, jer se uveliko cepala Bosna dok je on pokušavao da zakrpi Hrvatsku.
Kutiljerov plan
autor: Žoze Kutiljero, predsedavajući Međunarodne konferencije o BiH
suština plana: BiH samostalna, konfederalna država
objavljen: 18. mart 1992.
Kada je lordu Karingtonu postalo jasno da se pregovori u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji ne odvijaju onako kako bi trebalo, iskusni diplomata ovlastio je Portugalca Žozea Kutiljera da sazove manju konferenciju koja bi se pre svega posvetila bosanskoj krizi. Kutiljero je već sredinom februara sedeo u Sarajevu sa Radovanom Karadžićem (SDS), Matom Bobanom (HDZ) i Alijom Izetbegovićem (SDA) koji su razvlačili Bosnu na Prokrustovu postelju suprotstavljenih želja. Bio je to početak Međunarodne konferencije o BiH, ali je portugalski ambasador držao bosanske lidere u neizvesnosti o svojim namerama sve do 21. februara 1992, godine kada im je tokom nastavka Konferencije u Lisabonu prvi put pokazao tekst Izjave o načelima novog ustrojstva Bosne i Hercegovine.
Svedoci kažu da su trojica čelnika SDA, Alija Izetbegović, Haris Silajdžić i Rusmir Mahmutćehajić, četiri sata u hotelskoj sobi proučavali kratki Kutiljerov tekst u kome je jasno stajalo da bi nezavisna Bosna trebalo da se sastoji od tri države. Nakon konsultacija sa hrvatskom delegacijom, bosanski tim je otišao u Kutiljerov kabinet i rekao da je to zapravo srpski predlog preveden na engleski jezik. Portugalski diplomata očigledno je očekivao takvu reakciju, tako da su se „three states“ preko noći pretvorile u „three units“, ostale su regije formirane na nacionalnoj osnovi ali je, zahvaljujući centralizaciji uprave nad vojskom, policijom i zakonodavstvom sve podsećalo na nekakvu federaciju.
Nakon preliminarnih razgovora u Sarajevu i Karadžićevog vitlanja svežnjevima mapa u briselskom Hiltonu, Kutiljerov plan je usvojen u glavnom gradu BiH. U Izjavi o principima novih ustavnih rešenja pisalo je da će Bosna biti država sa tri konstitutivne jedinice formirane na nacionalnom principu, ali je bosanski predsednik Alija Izetbegović ubrzo nakon toga odbacio Kutiljerov plan, povukavši svoj potpis nakon, kažu svedoci, huškanja od strane najviših zvaničnika SAD.
Kutiljero je nastavio da se sreće sa bosanskim zvaničnicima sve do kraja maja kada je u sarajevskoj ulici Vase Miskina artiljerijskom granatom ubijeno i ranjeno više građana Sarajeva koji su čekali u redu za hleb. Tada su njegova nastojanja doživela krah, mada je portugalski diplomata ostao vezan za prostor bivše Jugoslavije obilazeći, kao specijalni predstavnik Ujedinjenih nacija za ljudska prava za Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Crnu Goru, i poslednjih godina krajeve koje nije uspeo da spase od rata i razaranja.
Vens–Ovenov plan
autori: Sajrus Vens i Dejvid Oven
suština plana: BiH decentralizovana država od deset provincija
objavljen: 1. maj 1993.
Pregovaranje je tada već prešlo u lošu rutinu. Međunarodna konferencija o Jugoslaviji razvlačila se bez bilo kakvog rezultata, tako da je na skupu u Londonu u avgustu 1992. odlučeno da ta mirovna inicijativa dobije svoje stalne organe. Za kopredsednike izabrani su Sajrus Vens i bivši britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Oven, koji se samo par nedelja pre toga zdušno zalagao za vojnu intervenciju protiv bosanskih Srba.
Narednih meseci ovog neurohirurga koji je potekao iz lekarske porodice, kembričkog diplomca i jednog od najmlađih šefova Forin ofisa u istoriji Velike Britanije, balkanski gospodari rata dovodili su do ludila: najpre se natezao sa Karadžićem oko stavljanja teškog naouružanja pod kontrolu snaga UN-a, potom je molio Izetbegovića, Bobana i Karadžića da sklope sporazum o prekidu vatre, jurio između Beograda i Zagreba da bi se postigao dogovor o Prevlaci, da bi se tek početkom 1993. u okviru Ženevske konferencije našli na stolu obrisi Vens-Ovenovog plana, spakovani u formu dokumenta o Ustavnim principima BiH. Bosna je definisana kao decentralizovana država u kojoj sva ovlašćenja imaju pokrajine formirane na etničkim principima. Konačnu verzija Vens-Ovenovog Mirovnog plana za BiH potpisali su Karadžić, Izetbegović i Boban 1. maja 1993. na atinskoj Konferenciji o miru u BiH, ali je Skupština Republike Srpske, uprkos zalaganju Dobrice Ćosića, Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića koji su došli na Pale, odbila da prihvati ovaj dokument.
Lord Oven nikada nije prekinuo veze sa ovim krajevima, bez obzira na to što su mu otvoreno zamerali da je sa Miloševićem pravio tajne sporazume. Sa svojim starim znancem sreo se na suđenju pred Haškim tribunalom, s tim što Oven nije prestao da iznosi predloge o rešavanju problema na tlu bivše Jugoslavije, tvrdeći da bi se gubitak Kosova Srbiji morao nadoknaditi pripajanjem delova Republike Srpske.
Oven–Stoltenbergov plan
autori: Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg, kopredsednici Konferencije o miru u BiH
suština plana: Unija sjedinjenih država Bosne i Hercegovine
objavljen: 30. jul 1993.
Rezigniranog Sajrusa Vensa zamenio je na mestu kopredsednika Konferencije o miru u BiH norveški diplomata Torvald Stoltenberg. Dok je general Ratko Mladić na vrhuncu bosanskog rata pretio da će bombardovati Rim i London u slučaju intervencije Zapada, bivši ministar spoljnih poslova, ambasador Norveške u UN-u, a potom i specijalni izaslanik generalnog sekretara UN-a za bivšu Jugoslaviju Torvald Stoltenberg pokušao je da izdejstvuje od Saveta bezbednosti odluku na osnovu koje uopšte ne bi bila potrebna saglasnost bosanskih Srba za sprovođenje Vens-Ovenovog plana. Kada to nije uspeo, dvojac Oven-Stoltenberg počeo je da popušta, ostavljajući mogućnost izmene ovog dokumenta ukoliko bi se sa tim složile sve tri zaraćene strane u BiH.
Sam Oven je sredinom juna 1993. priznao da je njegov plan mrtav. Sve više se spominjala podela BiH na tri konstitutivne jedinice, tako da je i Stoltenberg na kraju jeretički progovorio da treba isprobati plan etničke podele BiH na tri dela, makar i po cenu cepanja zemlje. Prema novom planu koji se već nazirao, Bosna je trebalo da bude zajednica tri konstitutivne republike. Na mirovnoj konferenciji u Ženevi, 30. jula 1993. predstavnici tri nacionalne zajednice BiH postigle su dogovor o Savezu republika BiH, što je predstavljalo okosnicu novorođenog Oven-Stoltenbergovog plana. Građani buduće države imali bi pravo da žive gde žele, svaka od republika dobila bi svoj ustav, a predsedavajući predsedništva ovog labavog saveza menjao bi se na svaka četiri meseca. Kada su počeli razgovori o mapama, na osnovu kojih bi Srbima pripalo 52 odsto, Bošnjacima 30, a Hrvatima 18 odsto teritorija, Alija Izetbegović je istupio u Ženevi sa novim uslovima: tražio je izlaz na more, proširenje bihaćke regije i bolju povezanost izolovanih bošnjačkih enklava u istočnoj Bosni. Uprkos brojnim apelima iz sveta i pokušaja da se u poslednjem trenutku na britanskom vojnom brodu The Invincible, koji se ljuljuškao na talasima Jadranskog mora, nađe rešenje, Oven-Stoltenbergov plan više nije davao znake života.
Stoltenberg je još neko vreme krstario zapadnim Balkanom u različitim mirovnim misijama. Krajem devedesetih izabran je za predsednika norveškog ogranka Crvenog krsta, a poslednjih godina nalazio se na čelu Međunarodnog instituta za demokratiju.
Mirovni plan Kontakt grupe
autori: članice Kontakt grupe
suština plana: BiH kao unija bošnjačko–hrvatskog i srpskog entiteta
objavljen: 5. jul 1994.
Nakon što su propali gotovo svi prethodni mirovni planovi, članice Kontakt grupe – Francuska, Nemačka, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD – pokušale su da promene strategiju. Videvši da sukobljene strane nisu spremne da se dogovore o bilo čemu, Kontakt grupa je odlučila da napravi svoj plan ustrojstva Bosne sa iscrtanim granicama o kome se dalje više ne bi pregovaralo. Rečeno – učinjeno, tako da je ova petorka zamislila Bosnu kao uniju bošnjačko-hrvatskog i srpskog entiteta, s tim što bi svaka celina imala svoj ustav i vladu; entitetima su bile dozvoljene veze sa drugim državama, i svaki od njih mogao je podneti zahtev za članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbima je ponuđeno 49 odsto BiH, ali su Karadžićeve ambicije bile mnogo zlokobnije, što je ubrzo potvrdio i masakr nad srebreničkim Bošnjacima.
Z–4
autor: Piter Galbrajt, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj
suština plana: Autonomija teritorija sa većinskim srpskim stanovništvom u Hrvatskoj
objavljen: 30. januar 1995.
S obzirom na poražavajuće iskustvo strategije Kontakt grupe u Bosni, nekadašnji američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt imao je više nego dovoljno razloga za strepnju. Hrvatska je najavila da neće produžiti mandat UNPROFOR-u posle 31. marta 1995. nezadovoljna tumačenjem da se status zaštićenih područja neće menjati dok se ne pronađe sveobuhvatno rešenje jugoslavenske krize.
Bez obzira na to što je Galbrajtov plan Z-4 predviđao davanje Srbima u Hrvatskoj najšire političke autonomije, predsednik samozvane RSK Milan Martić nije hteo ni da uzme u ruke dokument koji su mu doneli u Knin na noge. Delegacija krajiških Srba kasnije je na pregovorima u Ženevi parafirala Nacrt sporazuma koji im je ponudila međunarodna zajednica u cilju „da se zaustave vojne akcije usmerene jedne prema drugima“, ali je već bilo kasno. Iza horizonta se već uveliko valjala akcija Oluja koja je zbrisala zaštićene zone, srpsko stanovništvo i Galbrajtov plan.
Piter Galbrajt angažovao se potom kao viši diplomatski saradnik u vašingtonskom Centru za naoružanje i neširenje nuklearnog oružja, a poslednjih godina radio je za Stejt department u Indiji i Pakistanu.
Tako je poslednji u nizu međunarodnih pregovarača Marti Ahtisari na balkanskom poprištu zatekao samo razvaline mirovnih planova svojih predaka. To naravno ne znači da će njegov dokument zadeseti slična sudbina, bez obzira na to što u pozadini predloga budućeg statusa Kosova ne stoji bilo kakvo obrazloženje. Nigde ne piše zašto Kosovo treba da postane država. Jednom je Ahtisari zaustio da kaže nešto o tome kako je to kazna za nedela koje je Srbija počinila u prošlosti, ali se brzo zaustavio, s obzirom na to da ne postoji sud niti zakoni na osnovu kojih bi se zbog takvih stvari presuđivalo državama. Stoga je plan za Kosovo proglašen presedanom, jer ako neko sudi jednoj zemlji zbog počinjenih zločina, sigurno bi drugima palo na pamet da donose slične presude u ostalim delovima sveta, što se sigurno ne bi dopalo onima koji su već odavno odmerili kaznu za Srbiju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
