Slika uhapšenog Slobe procenjuje se na jedno 50.000 maraka, možda i više, videćemo ako je neko napravi. Na kraju - samo mutna slika polovine lica u autu iza brkatog šofera. Sad fotoreporteri opsedaju Pašino brdo, tačnije onu ustanovu čiji prozori gledaju u dvorište. Pentraju se na krovove okolnih zgrada. Priča se da plaćaju boravak stanarima čiji prozori gledaju na "ce-ze"
Nikome ko je doživeo da mu država plaća stan i hranu u Okružnom zatvoru u Beogradu, popularnom „ce-zeu“, sigurno nije lako. Nije lako ni rodbini zatočenika koja im dolazi u posetu. Kako li se tek osećalo troje ljudi, stariji muškarac i dve žene, koji su u ponedeljak 2. aprila izašli iz taksija u Bačvanskoj ulici i suočili se sa hordom novinara i fotoreportera koji su čekali da se bilo šta desi? Zbunjeni, s ponudama u rukama za nekog rođenog ko čami iza zidina, pođoše na pogrešan ulaz gde im stražar pokaza gde treba da idu. Posle kraćeg većanja odlučili su da tih pedesetak metara pređu taksijem. Kud su im se na svu njihovu muku svalili još i novinari, mogao bi neko i njih da snimi. Ili da, ne daj bože, u prolazu kroz kapiju nalete na nekadašnju prvu drugaricu, ili njenog kamera vazda željnog advokata. Nema šanse da sve sa cegerima ne osvanu na naslovnim stranicama novina, pa posle mogu da objašnjavaju komšijama da otac (ili sin) porodice gradi hidrocentralu u Kazahstanu koliko hoće. Zaista, ovih dana nije lako imati nekoga svoga u „ce-ze-u. “
Sve ovo je posledica domaće želje i međunarodne radoznalosti da se vidi kako izgleda dugogodišnji srpski samodržac u ‘apsu, kad već nisu slikane spektakularne scene hapšenja. Uopšte, od 6. oktobra prošle godine, kada je javno saopštio da se posvećuje unuku, Slobodan Milošević (osim na Kongresu SPS-a) nigde nije slikan, mada je Marko Drugi i dalje bio zanemarivan pošto je deka bio zauzet sastancima i drugim društveno-političkim aktivnostima. Onda su ovi iz DOS-a počeli da pominju nekakvu zakonsku odgovornost, a pred privremenim staništem bivšeg vođe okupilo se nešto malo trećepozivaca da ga svojim telima štite od novog svetskog poretka. Dan-dva kasnije, ponosni deka je sa unučetom u naručju izašao pred svoje pristalice, mahnuo im, toplo ih pozdravio narodskim „Ajd zdravo“, i vratio se u rezidenciju. Kao za pakost, nikoga od ozbiljnih fotoreportera nije bilo tamo, pa je nekakva amaterska fotografija objavljena u es-pe-esovom dnevnom listu „24 časa“.
Od tog trenutka, skoro svi fotoreporteri koji su se zatekli u Beogradu jurnuli su pred Užičku jedanaest. Policija im nije pravila nikakve probleme, mada još od „Titinoga vakta“ stoje znakovi da su u toj ulici zabranjeni slikanje i obuka vozača. Policajci ne samo da nisu hapsili ili oduzimali filmove, već su se u više navrata i srdačno zdravili sa znancima s one strane objektiva gledajući ipak da im se neko slučajno ne uvuče unutra. O tome šta su fotoreporteri poslednjih 36 sati radili pokušavajući da naprave sliku karijere pune su novine. Dovoljna je ilustracija ranjavanje Andrije Ilića koji je uperio kameru kroz kapiju dvorišta, ali je po propisu isturio aparat daleko od tela. Rikošetirani hitac ipak ga je pogodio u ruku. Kažu da je otišao na previjanje i vratio se na zadatak. Inače slika uhapšenog Slobe procenjuje se na jedno 50.000 maraka, možda i više, videćemo ako je neko napravi.
Na kraju – samo mutna slika polovine lica u autu iza brkatog šofera. Sad fotoreporteri opsedaju Pašino brdo, tačnije onu ustanovu čiji prozori gledaju u dvorište. Pentraju se na krovove okolnih zgrada, koje baš i nisu nešto visoke. Priča se da plaćaju boravak stanarima čiji prozori gledaju na „ce-ze“. Ni ovde policija ne pravi naročite probleme fotoreporterima, jedino ih tera na drugu stranu ionako uske ulice.
Džaba – istražni sudija ispitivaće Slobodana Miloševića u prostorijama Okružnog zatvora, tako da neće biti vozikanja do Palate pravde i prilike da se ovekoveči S.M. lišen slobode. Ni ako bude optužen, lovcima na ekskluzivne slike neće biti lakše: kako za „Vreme“ kaže predsednik beogradskog Okružnog suda Vida Petrović-Škero, unošenje kamera i foto-aparata u zgradu Palate pravde može da odobri samo ona. O tome da li će biti dozvoljeno slikanje u sudnici odlučuje predsednik Vrhovnog suda Srbije Leposava Karamarković. Čak i uz oba odobrenja, sudija koji vodi proces može da najuri fotoreportere iz sale ukoliko proceni da smetaju.
Ostaje, dakle, trenutak dolaska na suđenje ili, pak, puštanja iz pritvora posle određenih trideset dana, ili…. U međuvremenu, možda nekome pođe za rukom da prošvercuje malešni fotoaparat („idiot“) i uslika. „Što se duže bude čekalo na taj snimak, to će mu cena biti viša“, kaže jedan iskusni fotograf. S druge strane, njegov kolega koji u čitavoj fertutmi nije učestvovao, jer više voli da pravi fotografije običnih ljudi, misli suprotno – čim negde u svetu krene neko krvoproliće ili neka spektakularna muka i nevolja koja diže tiraže i uvećava gledanost, interesovanje za Slobodana Miloševića će opasti, baš kao i cena njegove fotografije sa, recimo, lisicama na rukama. Ako bude tako, domaći fotoreporteri moraće da čekaju novu veliku priliku. Bez obzira na to, nema sumnje da bi se i oni složili s opštim uverenjem da ne bi bilo loše bar neko vreme živeti u zemlji iz koje ne stižu udarne vesti i koje nema na naslovnim stranama.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
