Rajcanje biračkog tela

Zvuči tako otužno poznato: usred galame u balkanskoj krčmi sa sve „nož vadenje i majku psovanje“ (kako kažu u Pirotu), Kolinda Grabar Kitarović, predsednica republike, poziva u posetu Aleksandra Vučića, predsednika republike i to na brzinu, odmah, za dve nedelje. Neposredno pre toga letele su nabrijane diplomatske note, pa su odbijane, pa je dignuta uobičajena prateća medijska galama, a jevtini politikanti i „analitičari“ sa obe strane indignirali su se, užasavali se i uopšte masno lagali u skladu sa očekivanjima svojih poslodavaca.

EKSTREMISTIČKA SIMBIOZA: Najnoviji povod bila je izložba o Jasenovcu u sedištu Ujedinjenih nacija. Svi o tome znamo sve: sve osim pristojnosti i saosećanja. Briga njih za jasenovačke žrtve, jer ih inače ne bi brojali svako na svojoj dečjoj računaljci: ovamo sedamsto hiljada, onamo petnaestak i manje. Sada neki besprizorni neoustaški elementi pokušavaju da dokažu da je Jasenovac zapravo bio komunistički logor za Hrvate posle maja 1945. I tako dalje: NDH je zapravo deo antifašističkih pobedničkih saveznika, Draža je prvi gerilac u Evropi, a Nedić je, naravno, „srpska majka“. Tvrde jadni da je nacizam, u stvari, samo oblik antikomunizma (malčice preterano strastan) i da ga to potpuno oslobađa svake odgovornosti za sve. Te svinjarije slušamo još od 1990. i na nos nam izlaze, ali našim revizionistima i njihovim pokroviteljima iz vlasti ništa se ne može dokazati, jer draže i rajcaju svoja biračka tela. Naime, ekstremna desnica višestruko je korisna vlastima, pošto se od običnih malograđana i srednje klase teško može očekivati nasilje u politici. Hrvatska je tu malo preterala i postala talac ekstremne desnice oličene u „braniteljskim udrugama“ koje, evo, već imaju pola miliona članova. Dok ih je bilo 350.000, 1996, Branko Borković (Mali Jastreb), poslednji zapovednik Vukovara rekao mi je: „Da nas je toliko bilo 1991, sjedili bismo sada u Zemunu.“ Ovih sadašnjih pola miliona „branitelji“ su po zanimanju, na osnovu dva svedoka i kasnijih privilegija. Oni sa uzastopnim hrvatskim vladama sada žive u neprijatnoj, ali efikasnoj simbiozi: niko ne sme da ih dira, a oni se pogađaju oko povlastica.

Ceo taj tužni i nepotrebni cirkus oko izložbe o Jasenovcu mogao je biti izbegnut sa malo pristojnosti i diskrecije, da ne kažemo diplomatije. Očigledno je da je nekome taj cirkus bio potreban, a da mu je neko drugi učinio uslugu i pružio mu povod. Onda je nastala igranka koju su okončali Kolinda Grabar Kitarović pozivom Vučiću u posetu i Aleksandar Vučić svojim trenutnim pristankom. I eto nama još jedne romanse na Pantovčaku za nedelju dana. Vučić je odmah dao intervju bratoljubilačkog karaktera „Globusu“ (a kome bi inače?) i obećao sve i odmah. Takođe, posebno je u tom pravcu briljirao inicijativom o šestomesečnom moratorijumu o istorijskim pitanjima između Srbije i Hrvatske.

KLOVNOVI I FAKTORI: E, sad: znaju i hrvatski političari kao i naši da Vučić u „Aninoj“ vladi ima dva ministra za hrvatska, kosovska i ruska pitanja. To su Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, koji imaju zadatak da svaku mirnu situaciju odmah ugroze i protresu, da prete čak i ratovima i da Ruse svako malo podsećaju na to koliko ih volimo. Tu je Vulin inventivniji od Dačića: pre neki dan je izjavio da nema „rešenja srpskog pitanja“ bez sveobuhvata svih Srba na Balkanu. Vulin je ponovo uveo u opticaj termin „pitanje“, diplomatski i novinarski izraz s kraja 19. i početka i prve polovine 20. veka. Imali smo „srpsko“ pitanje još krajem 19. veka; pa „albansko“ pitanje odmah zatim; pa „bosansko“ pitanje povodom aneksije; pa smo imali „dalmatinsko“ pitanje 1919, pa „abisinsko“ uskoro, pa „sudetsko“ i „gdanjsko“, a onda je đavo odneo šalu i ostalo je samo još jedno pitanje, die Judenfrage, ja, koje je ubrzo rešeno. Iskustvo nam govori da svaki put kad se pojavi neko „pitanje“, sledi neki veliki belaj. Krleža je, uostalom, još 1934. u Banketu u Blitvi tu stvar objasnio jednom za svagda.

Sva ta naša blesava i lopovska „pitanja“ samo su eufemizmi za jako loše namere i to bi trebalo da je jasno svakome, ali nije ministru Vulinu. Sva ta „pitanja“ – srpsko, hrvatsko, albansko, bosansko, tirolsko i blitvinsko – loše su odgovore dobila. Jevrejsko pitanje – ubedljivo loš odgovor. Prema tome, niko normalan i dobronameran ne bi trebalo da postavlja „pitanja“ – ovakva ili onakva – na Balkanu. Podgrevanje „srpskog“ pitanja nije novo: postavili su ga Milošević i njegova kamarila još krajem osamdesetih i vidimo kako se završilo i kakav je odgovor dobilo. Vulin to ne razume jer je bio deo kamarile u to vreme (a i inače nije sklon razumevanju), a sada mu se čini da tragediju može da ponovi, pa makar i kao farsu.

Aleksandru Vučiću, međutim, takvi klovnovi poput Dačića i Vulina potrebni su za balkansku šibicarsku igru: kako bi se, inače, svako malo mirio sa Kolindom, sa Zaevim, sa Ramom – ako nema nekoga da pokušava da ih svađa? Takve se stvari, govorili su lepo drugovi komunisti, ne prepuštaju stihiji. Šta ako nema nikoga da nas posvađa? Pa, moraćemo da nađemo nekoga; eto vam crnogorskog „državnog udara“ od 16. oktobra 2016: ako nije bilo koga voljnoga, uvezli smo ekipu iz Srbije, uz rusko sasluživanje i pod vođstvom jednog beogradskog agenta-provokatora koji je sada svedok saradnik. Moglo je i bolje, ali „kad djevojke nema, za nevolju babu vode“, kako kaže narod.

To je postala rutina: nema broja sličnim slučajevima i svi su se uvek završavali isto. Prvo se sitna riba posvađa i ispriča kojekakve gadosti, a onda s visine velike zverke zavedu red i mir. I šta? I ništa.

Zaboga, pa to su radili još Tuđman i Milošević. Jesu li se lepo dogovorili o nepotrebnom i veštačkom ratu u Hrvatskoj, da bi tamošnje Srbe Milošević posle pustio niz vodu (niz autoput Bratstva i jedinstva, tačnije) i napravio se blesav? Čitajte memoare Bore Jovića, uostalom: čovek je potresno iskren. Tik pred Dejton obojica su se nadala Nobelovoj nagradi za mir. Sećam se da mi je u zimu 1993. Vilijam Kolbi, bivši direktor CIA, tada u penziji i ogorčen, rekao: „Nobelova nagrada? Mogu njih dvojica da je dobiju; ako je dobio Kisindžer, može bilo ko.“ Bio je u pravu – u principu; Milošević je dopao Haga, a i Tuđman bi da nije umro na vreme.

I eto nas na početku. Balkanski šibicari šetaju svoje kutijice, glupe „ovce“ (šibicarski termin za mušterije) daju pare i svi zadovoljni. Bitno je „genocidne“ Srbe i „genocidne“ Hrvate držati u napetosti, dražiti ih i rajcati jedne na druge, a mi ćemo se – kao Sloba i Franjo – dogovarati o svojim poslovima i biti „faktori mira i stabilnosti“ na Balkanu, kao što su i njih dvojica bili. Zapravo je čudo da nisu posle Dejtona dobili Nobelovu nagradu za mir, da je podele bratski, kao i sve drugo.