Rafinerija na čekanju

Početkom prošle godine stigla je vest da će Smederevo dobiti rafineriju i da je ulaganje u vrednosti oko 250 miliona dolara najveća grinfild investicija u Srbiji. Sve se odvijalo brzo. Vlada Srbije je u rekordnom roku prebacila zemljište na grad. Potpisan je memorandum između američke kompanije Komiko oil i grada Smedereva. „Od investitora smo dobili uveravanja da će ispoštovati sve zahteve naše države po pitanju ekologije. Mislim da smo napravili veliku stvar“, izjavio je tada Predrag Umičević, gradonačelnik Smedereva. Urađeni su plan i projekat Rafinerije, obavljena su istraživanja u saradnji sa Saobraćajnim institutom CIP, preostalo je da Skupština Smedereva ratifikuje ugovor za koji se već znalo šta sadrži. Iz kompanije su u aprilu prošle godine poručili da bi, što se njih tiče, posao mogao da počne već sutra. Prirodno, Smederevci su u tome videli šansu za zaposlenje, ekonomski razvoj, a s druge strane prisutan je (bio) i strah od zagađenja životne sredine. No, umesto argumentovane rasprave, stvar je počela da se komplikuje a neslaganje lokalne vlasti oko izgradnje Rafinerije već mesecima predstavlja glavnu temu. Ređaju se teorije zavere o „pravim namerama“ američke kompanije, deo poslanika u Skupštini prikuplja potpise o raspisivanju referenduma na kojem bi građani glasali za i protiv, a u kompaniji koja je investitor vlada tenzija zbog sve većeg gubljenja vremena, a samim tim i nemogućnosti ispunjenja investicionog plana i programa.

U međuvremenu, gradski parlament je bio u tromesečnoj blokadi zbog nesuglasica oko ovog pitanja, ali i drugih lokalnih problema. Pričalo se o privremenim merama, ali je ipak došlo do pomirenja u lokalnoj vlasti. Očigledno je da se rafinerija, ničim izazvana, pojavila kao paravan drugih nesuglasica. I ideja o održavanju referenduma je još prisutna u lokalnom parlamentu, dok u grupi građana „Koalicija za bolje Smederevo“ prikupljaju potpise za realizaciju pomenute inicijative. Što povlači sa sobom još odlaganja i neizvesnosti.

„Nikada nije bilo referenduma u ovom delu Evrope za neko konkretno ekonomsko pitanje, i to posle potpisanog ugovora“, smatra Nebojša Ristić iz kompanije Komiko oil. Oni veruju da je poruka koja se time šalje loša, kako za njih tako i za druge potencijalne investitore.

SPORNE OPTUŽBE: Ponuda Komiko oila sastojala se od nekoliko aspekata. Vrednost investicije je oko 250 miliona dolara, a kompanija se obavezala da će u tom delu urediti infrastrukturu. Naime, na 113 hektara zemljišta na kojem je planirana gradnja nema struje, vode, puta, gasifikacione mreže.

Kako objašnjava Radomir Radivojević, zamenik direktora Komiko oila „kada ulazite unutra potrebne su vam ribarske čizme, celo zemljište je u izuzetno lošem stanju i izgleda skoro kao močvara.“ Uplate kompanije u republički i lokalni budžet bile su jednake godišnjem budžetu jednog statističkog regiona Srbije, recimo Braničevskog okruga. Kao bitan element, navodi se i otvaranje do 700 direktnih radnih mesta i oko 3000 indirektnih. Uz to, „uposlila“ bi se i srpska privreda, odnosno firme i preduzeća od kojih će se kupovati lim, metal, žica i druga oprema. Deo stranaka u lokalnom parlamentu, među kojima su odbornici Demokratske stranke Srbije (DSS), grupe građana „Koalicija za bolje Smederevo“ Milana Lukića, koja je deo vladajuće većine, i Srpske radikalne stranke, najviše se fokusirao na „neslavnu ekološku budućnost“ njihovog grada.

No, za skupštinskom govornicom su ponekad iznošene teorije od kojih je zastajao dah. Iznošene su optužbe da iza svega stoji kapital Joce Amsterdama, da je u pitanju novac Dafine Milanović, zatim da je to rafinerija NATO-a koja će snabdevati vojnike. Ceo poslovni projekat je viđen i kao pokušaj Amerikanaca da zavladaju Dunavom, da je to buduća nuklearna elektrana i, konačno, da je u stvari predviđeno da se tamo gradi stambeno hotelijerski kompleks. Ovakve spekulacije su izuzetno loše uticale na same investitore, kao i na njihove poslovne partnere, čime je njihova sigurnost dovedena u pitanje.

Iznošene su i tvrdnje da je Komiko oil isteran iz Kovina i Požarevca. Međutim, ubrzo se oglasila lokalna vlast u ova dva grada objašnjavajući da nije bilo nikakvog odbijanja, već da samoj kompaniji nisu odgovarale lokacije.

Smederevo je „ušlo u igru“ zbog odlične logistike i blizine puteva, železnice, Dunava.

Konačno, na spisku optužbi našlo se i to da se Komiko oil nikada nije ni bavio preradom nafte. U pitanju je, međutim, „Komiko oversiz“, konzorcijum tri američke firme koji je registrovan u Holandiji. Jedna od njih je banka, druga firma je „Basic equipment“, čiji je posao proizvodnja opreme za rafinerije, dok treća poseduje naftne bušotine u Nigeriji. Srpska ispostava je Komiko oil.

ISPLATIVA EKOLOGIJA: Kada je reč o ekološkim standardima, u kompaniji tvrde da će poštovati sve zakone i Republike Srbije i Evropske unije, a za to, kažu, imaju vrlo konkretne razloge i interese. Naime, pošto svoje proizvode nameravaju da prodaju van granice Srbije, neophodno će biti da poštuju određena pravila igre. Ovo najbolje objašnjava analogija sa prodajom mesa. Ako neko hoće da izvozi prerađevine od mesa, mora da poštuje standarde počev od uzgajanja životinja, ubijanja, pakovanja, sređivanja, pitanja higijene, kvaliteta.

Ukoliko se prekrši ma i jedan standard u pogledu zaštite životne sredine, bilo da merenje pokaže negativne efekte u vodi, zemlji ili vazduhu, automatski dolazi do privremenog prestanka rada, što za ovakve firme predstavlja veliki gubitak i rizik. Komisije koje prate eventualno zagađenje sastavlja Vlada Srbije.

„Ozbiljan igrač ne povlači potez ni sa jednim dolarom, a kamoli sa ovoliko novca, ako zna da može u startu sve da izgubi“, objašnjava Radivojević, ističući da „Basic equipment“ ispunjava standarde Tuv nemačkog Nacionalnog instituta za zaštitu životne sredine. Takođe, iz kompanije su dali predlog da urade merne stanice u celom gradu koje bi pokazale da li ima štetnih materija u vazduhu, što bi mogao da „pročita“ svaki građanin Smedereva.

Drugi razlog je što je Evropska komisija propisala vrlo precizne standarde kvaliteta goriva, pa se tačno zna koje će se gorivo koristiti 2016. ili 2020. godine. Svaka rafinerija koja ne bude mogla da proizvodi gorivo euro5 biće zatvorena. Rekonstruisanje starih rafinerija je mnogo skuplje nego sadašnja izgradnja sa novim tehnologijama koja bi poštovala ekološke standarde.

Oni ističu da što se tiče blizine rafinerija i grada postoje primeri Venecije, čija je rafinerija udaljena četiri kilometra vazdušnom linijom od crkve Svetog Marka, zatim Antevrpena, koji ima četiri rafinerije i najbolja vina, La Korunje, Porta ili Beča. Međutim, razumljivo je da građani Smedereva nisu oduševljeni zbog ovog aspekta velike investicije.

Pitanje je samo da li se njihov strah donekle zloupotrebljava u političke svrhe.

RUSIJA I AMERIKA: U jednom beogradskom dnevnom listu pojavio se početkom prošle godine naslov „Nova rafinerija u inat Rusima“. Deo javnosti, naime, tumači eventualnu izgradnju smederevske rafinerije, pored živog Gasproma, kao još jedno „prepucavanje“ Rusije i Amerike.

„Nismo rival Gaspromu, već samo njegova dopuna. I nije nam jasno zbog čega neko hoće da nas uvuče u „svetsku politiku“, kada je ovo 100 odsto privatna investicija. Nikada Komiko oil neće otvoriti svoju benzinsku pumpu, pa da budemo konkurencija. Prihvatili smo predlog Vlade Srbije da sednemo sa Gaspromom, da Srbija postane energetski stabilna država. Ukoliko dobijemo zeleno svetlo, odnosno ukoliko smederevski Parlament ratifikuje Ugovor, predstavnici Komiko oila i Gasproma će sesti i razgovarati. Verujem da ćemo biti tržišni, prijateljski partneri“, kaže Radivojević.

On ima svoje objašnjenje za probleme sa kojima se suočava njegova kompanija. Smatra da još nema dovoljno zrelosti, da narod „nije navikao na tako velike investicije“, a politički opozicioni lideri „imaju svoje interese da se nešto dobro ne dogodi“.

ŠTA DALJE: Bilo kako bilo, postavlja se pitanje šta će biti sutra. Da li će se investicija stopirati i da li bi na taj način Srbija snosila i neke pravne konsekvence. U Komiko oilu se nadaju da do toga neće doći. Do sada, oni su zbog čekanja imali velike materijalne gubitke. Kažu da već imaju u vidu alternativnu lokaciju u jednoj podunavskoj državi u blizini.

Vlada je preuzela obavezu da u roku od tri meseca usvoji PPPPN (Prostorni plan područja posebne namene), čime se investitoru, kako kažu, vraća sigurnost. Sredinom aprila u Srbiju će doputovati delegacija vlasnika kapitala članova upravnog i nadzornog odbora Komiko oila. Njihova odluka, odnosno zaključci ubrzo će se znati. Najverovatnije će čekati do 16. juna, što se pominje kao krajnji rok za ratifikaciju ugovora.

Postoje dva razvoja događaja. Ukoliko se ne ratifikuje ugovor, rafinerija se neće graditi. Što se tiče održavanja referenduma, iz Komiko oila poručuju da bi to za njih bilo preveliko gubljenje vremena i, što im je još bitnije, „igranje sa njihovim imenom“. Smatraju da bi to stvorilo negativan domino efekat i za druge strane investicije u Srbiji.

„Ili ratifikujte Ugovor i dozvolite nam da radimo pa, ako ne ispoštujemo šta smo rekli, kudite nas i sankcionišite. Ili nam recite ‘gospodo, mi ne želimo vašu rafineriju ovde’ i do viđenja. Najgori je ovaj vremenski vakuum u kojem sve stoji“, poručuje Radomir Radivojević.