Pre tačno dvadeset godina u sarajevskoj Zetri održan je Yutelov „Koncert za mir“, na kom su se okupili gotovo svi najznačajniji izvođači jugoslovenske rok, pop i folk muzike. Na istom mestu našli su se Milan Mladenović i Haris Džinović, Bajaga i Goran Bregović, Rade Šerbedžija i Zabranjeno pušenje. Koncert je počeo rečima tadašnjeg glavnog urednika Yutela Gorana Milića: „Ubedićemo nadobudne ratnike da će na kraju mir pobediti. Pitali su nas ima li smisla da sviramo i pevamo dok se gine, puca i ratuje. Pa šta mislite, ko je tu normalan? Da li oni koji ratuju ili oni koji pevaju? Neka oni prestanu da ratuju, a mi nikad nećemo prestati da živimo kao ljudi.“
Bilo bi zanimljivo saznati koliko je od onih hiljada mladića i devojaka koji su te večeri pevali za mir, samo nekoliko meseci kasnije okačilo pušku na rame, a koliko ih je otišlo odavde (ili odande, svejedno). Bilo bi strašno saznati koliko ih danas nije među živima. Nemoguće je saznati koliko ih je te večeri bilo u Zetri zbog želje za mirom, a koliko ih je, zapravo, samo došlo „na pevače“. Ova unapred abortirana i na propast osuđena akcija bila je poslednji trzaj, poslednji veliki pokušaj da se spreči ono što se, pokazuje naknadna pamet, sprečiti nije moglo.
Međutim, kao što je poslednji pokušaj da se rat spreči došao preko estrade, prve naznake pomirenja došle su sa iste strane. Nema Jugoslavije, ali ima onoga što sa blagim podsmehom zovemo „okruženje“, a što velike korporacije koje rade u svim bivšim republikama označavaju kao jedinstveni deo tržišta smešnog imena „Adriatic region“. Ono što multinacionalne kompanije poslednjih godina vide kao jedno tržište, prvi su prepoznali estradni menadžeri. Zato danas, 20 godina posle raspada Jugoslavije, imamo muzičke zvezde čija popularnost prevazilazi granice matičnih država, regionalne zvezde čija je karijera započeta i izgrađena u poratnom periodu.
POSTJUGOSLOVENI: Na pomen sintagme „regionalna zvezda“, prva asocijacija je – Toše Proeski. Tragična smrt u saobraćajnoj nesreći zagarantovala mu je ionako prilično izvestan status neprikosnovenog, ali to nije sve. Proeski se na regionalno tržište probija 2000, godine koja se iz više razloga može uzeti za godinu zvaničnog početka zaceljivanja trauma i kolektivnih ratnih rana (na izborima u Hrvatskoj HDZ gubi, a u Srbiji pada Milošević). Pored toga, došao je iz Makedonije, koja nije učestvovala u ratu i nema na savesti ništa od onoga sa čime bivši sunarodnici tek treba da se suoče. Godina rođenja, 1981, spasava ga sumornog kapitala kakav za sobom vuku stariji, oni koji mogu da natrče na nezgodno pitanje gde su bili dok je grmelo. Uz to je Toše bio „svetski, a naš“, talentovani dečak iz malog mesta u maloj zemlji, koji podjednako dobro peva „Zajdi, zajdi“, „Moj dilbere“ i „Nothing else matters“.
Verovatno najveća regionalna zvezda u ovom trenutku je, ko drugi, Severina Vučković. Slično kao Proeski, ona uspeh gradi pre svega na činjenici da je van, ili iznad nostalgije za Jugoslavijom. A opet, ako Brena kao poslednja spona bivše Jugoslavije ima naslednicu, svoju verziju za XXI vek, onda je to Severina. Sličnost se ogleda, pre svega, u odsustvu pretenzije: ni jedna ni druga nikad nisu pokazale više od želje da zabavljaju narod. Kao što je Brena nekada bila proizvod prijemčiv i deci i radnicima i seljacima, tako danas Severininu publiku čine i smrtno zaljubljene šiparice i mlade, ambiciozne „akaunt“ i „hjuman risors“ menadžerke i menadžeri, a simpatije ne skrivaju ni feministički orijentisane intelektualke koje impresionira činjenica da žena u halterima kontroliše masu na nastupu i peva blasfemične pesme o ženskoj seksualnosti („Zdravo, Marijo“).
Srpski doprinos regionalnom povezivanju daje Željko Joksimović. S njim u vezi dolazi do izražaja stara balkanska muka – večna rastrzanost između istoka i zapada. Afirmaciju u Srbiji doživeo je, slično kao Toše Proeski u Makedoniji, uspehom na Sveslovenskom bazaru u Belorusiji, a regionalnu popularnost posrednim putem, preko Evrope, odnosno Eurosonga. „Lane moje“ i drugo mesto na Eurosongu, postignuto najviše zahvaljujući maksimalnom broju poena iz bivših republika 2004, osvetlilo mu je put na regionalno tržište, uspeh Harija Mata Harija na narednom Eurosongu, 2005, sa Joksimovićevom kompozicijom „Lejla“ odvelo ga je korak dalje. Danas je rado viđen u Sarajevu, a ovog proleća imao je vrlo uspešnu turneju po Hrvatskoj.
STARO I NOVO: Đorđe Balašević, Bajaga i instruktori, Arsen Dedić, Kemal Monteno, oni čija je savest ostala čista i pre i posle rata, uvek su i svuda bili i ostali dobrodošli. Slično važi i za Magazin, Crvenu jabuku, Plavi orkestar, Harija Mata Harija i mnoge druge koji su na vrhuncu popularnosti bili upravo uoči raspada, pa kao takvi najjače bude nostalgiju i neostvarivu želju da se nastavi tamo gde se stalo.
Nostalgija, ipak, nije jedina nevidljiva nit koja spaja pokidane veze. Tiho i neprimetno uvlači se na ove prostore jedna nova emocionalnost, koja je zapravo reafirmacija stare i zaboravljene, jer emocije su, u suštini, od kad je sveta i veka iste i nisu stvar mode. Na tom talasu, vratio se (ako je ikada zaista i otišao) među bivše Jugoslovene i bosanski sevdah, što zahvaljujući novim izvođačima i novim interpretacijama, a više zahvaljujući neprolaznoj potrebi za autentičnom, složenom emocijom. U tome je danas najveći Halid Bešlić. Ako su Toše, Severina i Joksimović prve prave postjugoslovenske zvezde, onda je „Miljacka“ (koju, opet, potpisuje Joksimović) verovatno prvi pravi postjugoslovenski hit, pesma koja je pravo sa CD-a ušla u kafane, na svadbe i među Cigančiće koji sviraju u beogradskim trolejbusima. Po tome bi mogla da joj parira jedino „Ko te ima, taj te nema“ Baneta Krstića iz Garavog sokaka, koju je svojom interpretacijom, tek rođenu, u svet evergrina uveo Zvonko Bogdan. Zahvaljujući onome što Bogdan svojom biografijom i poreklom predstavlja, ali i stihovima: „Neki žive blizu, a daleko, kao kamen ne mogu se maći“ i „Dotaknu se linije života, dve sudbine kao jedna traju, il’ se dirnu il’ se nedodirnu, al’ jedna za drugu dobro znaju“, koji, verovatno nenamerno, gađaju kolektivno nesvesno, ova pesma je morala da prevaziđe granice Srbije i ode dalje.
SEVERNA OBILAZNICA: Govorio je, recimo, Kemal Monteno, da još neće doći u Beograd, a onda je to „još“ prošlo, pa je došao. Dino Merlin bi bez problema napunio Arenu, ali dugo nije želeo. Nedavno je najavio nastup u Areni za ovu jesen. Elementarna pristojnost ne dozvoljava ulaženje u razloge, međutim, ima onih koji uspeju da nađu srednji put između ličnih razloga i publike „s one strane“ koja ih želi. Za svoj prvi nastup u Srbiji, Zlatan Stipišić Gibonni (koji bi, verovatno, u Srbiji mogao da napuni Marakanu) odabrao je početkom ove godine – Suboticu, najsevernije što je u Srbiji moguće, ako ne fizički, onda simbolički najudaljenije od traumatične tačke zvane Beograd.
Otkako je Arsen Dedić počeo ponovo da dolazi u Beograd, ostao je još samo jedan veliki za kog se, s ove strane, pitamo kad će. Oliver Dragojević na to misteriozno ćuti.
MRAČNI PREDMET ŽELJA: Dok Oliver u Hrvatskoj ćuti, u Srbiji ima jedna koja bi jedva dočekala da je pitaju, ali stvar je tu mnogo drugačija. Svetlana Ceca Ražnatović, osuđenica i udovica, mračna je tajna hrvatske mejnstrim publike, istinski andergraund čiji se diskovi doturaju ispod ruke i slušaju u tami, iza spuštenih roletni, nešto poput torbe sa sado-mazo opremom na dnu ormana do grla zakopčane profesorke francuskog. Sa druge strane, paradoksalno, najverniju publiku, koja uz spuštene prozore na automobilima i zvuk „do daske“ sluša njene pesme, Ceca ima među hrvatskim braniteljima i fudbalerima u besnim kolima. Ona čiji se početak uspona poklapa sa početkom kraja za sve ostalo, čiji je raspukli glas nekad naricaljka, a nekad radosni usklik, u isto vreme vulgarna i prefinjena, malo čedna, malo bludna, uzorna majka koja priznaje krivična dela i kojoj prolazi gotovo nekažnjeno ono što nikom drugom ne bi, sa biografijom koju je udajom za Arkana posredno poprskala krvlju, sa svim kontradiktornostima koje u sebi spaja, predstavlja Balkan u malom. Otud nije čudo što se svaka estradna priča nužno završava s njom.
