Rado Srbin ide u konobare na Jadranu

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne voli more. Slobodno vreme – ako ga uopšte ima –najviše voli da provede u “našoj lepoj Srbiji”. Mada je ranijih godina bio srećan što građani idu na more, jer je to dokaz da ljudi imaju sve više para zbog snažnog ekonomskog napretka, ove godine prostora za njegovu sreću nije bilo previše. Što zbog teške zime koja nas čeka i na koju niko sem njega ni ne misli, što zbog trošenja para u Hrvatskoj, koja predsedniku ne dozvoljava da u “privatnoj poseti sa jednom kamerom” poseti Jasenovac. Tako je među naprednjacima počela žestoka unutarstranačka borba protiv letovanja u Hrvatskoj.

I mada se zalaže za najbolje odnose sa susedima, Vučić kaže da ne sme da se zaboravi šta je bilo sa srpskim narodom u Drugom svetskom ratu i da zbog toga on neće “dok je živ ići u Hrvatsku”. Onima koji su ovog leta za odmor izabrali Istru ili Dalmaciju, predsednik ne zamera.

“Oni koji već letuju tamo su time iskazali svoj stav o svemu, moj stav je da ja tamo ne bih letovao, i to je u redu, svako ima svoje mišljenje”, kaže Vučić i objašnjava da je to suština demokratskog društva, njemu jako važna.

Dakle, poznat je stav predsednika Srbije o letovanju u Hrvatskoj. No, kako se bliži formiranje nove vlade, i viđeniji naprednjaci su, u demokratskom duhu, poželeli da iskažu svoje mišljenje.

Gradonačelnik Novog Sada i ozbiljan pretendent za premijersku funkciju, Miloš Vučević, rekao je da ga baš briga ko gde letuje, ali da “nikada neće razumeti Srbe koji su danas (na dan “Oluje”) u Dalmaciji, Istri, na ostrvima, na odmoru”.

Ana Brnabić, premijerka u tehničkom mandatu i drugo najozbiljnije Vučićevo ime za mesto premijerke, opravdala se građanima rekavši da iako ima kuću koju je nasledila na Krku, tamo nije kročila otkako je ušla u Vladu Srbije 2016. Ni ove godine ne oseća da je za nju, kao predsednicu vlade, dobro da letuje u Hrvatskoj iako je njen deo porodice svakako išao tamo i letovao.

A gde su viđeniji naprednjaci, tu je i Vladimir Đukanović. On je kratko poručio svojim stranačkim kolegama: “Svako ko je član SNS, a plaća turističke aranžmane, vezove i tome slično u Hrvatskoj, nema potrebe da mi se javlja, niti sa mnom da se pozdravlja”.

Bez obzira na stav državnih zvaničnika, broj srpskih gostiju na hrvatskom primorju ove godine je 60 odsto veći nego prošle godine u ovo vreme, a čak za petinu u odnosu na 2019. Interesovanje srpskih turista ove godine se sa Istre i Kvarnera proširilo i na Dalmaciju, pa tako gotovo da nema mesta na hrvatskoj obali gde nema po kog srpskog turiste.

Kako Hrvatska svake godine vapi više za srpskim radnicima nego turistima, Srbi u Hrvatsku idu i na letnju pečalbu, a ne samo da bi se – kako kaže predsednik – pržili na suncu i “okretali kao jaja na oko”. Zvaničnih podataka koliko ih trenutno radi ove godinu još uvek nema, ali utisak je da ih je više nego lane kada je oko četiri hiljade ljudi otišlo “na sezonu”. Za sada je poznato da su hrvatske vlasti samo do juna izdale ukupno pedeset hiljada radnih dozvola, a do kraja godine taj broj bi mogao da se duplira. Veruje se da je u tih 50 hiljada znatan broj Srba koji rade u različitim sektorima, od građevinarstva do ugostiteljstva.

VEĆE PLATE I BOLJI USLOVI

foto: tanjug / hina

Aljoša, mladić iz Novog Sada, radi kao barmen ovog leta u Hrvatskoj. “Bez Srba turizam u Hrvatskoj ne bi funkcionisao”, kaže on za “Vreme”. U porodičnom hotelu u Podstrani, malom mestu kraj Splita, većina radnika su Srbi. “Bio sam i na Hvaru, u Splitu i mogao sam da vidim da u većini objekata rade Srbi zato što Hrvati ne žele da rade sezonski. Znaju koliko je to teško, a za njihove standarde plata za sezonce je ništa, a nama je to veliko”, zaključuje Aljoša.

U oglasima za ugostiteljske poslove koji se i sada mogu pronaći, uz plaćen smeštaj i hranu, plate u zavisnosti od pozicije, iskustva i obrazovanja radnika kreću se od 1000 do 4500 hiljade evra. Iako hrvatske plate ne mogu da se mere sa nemačkim, one su za ugostiteljske poslove tokom sezone i tri puta veće nego u Srbiji. To je bio motiv za mladu Beograđanku Tanju da ovog leta ode u Hrvatsku i zaradi koju kunu, pretopljenu u evro:

“Ranije sam išla u Crnu Goru na sezonu, ali sam se ove godine odlučila za Pulu jer može da se zaradi više. U odnosu na Srbiju, zarađujem tri puta više za posao konobarice. U Beogradu, u kafiću u kom sam radila zarađivala sam oko 400 evra mesečno”.

Međutim, novac nije jedini razlog što srpski radnici odlaze da rade u hrvatskom ugostiteljstvu.

Školovana hotelijerka Marija kaže za “Vreme” da se za hrvatsko primorje odlučila i zbog dobrih uslova rada i nivoa na kom se na tom području bave turizmom. Smatra da u Zadru o turizmu, hotelijerstvu i ugostiteljstvu može da nauči mnogo više nego na bilo kom mestu u Srbiji.

“U našoj zemlji znanje i poslovi u ovoj oblasti se ne cene toliko. Ja sam već deset godina u poslu, ništa se ne menja, sve je ostalo isto. Mnogo mojih kolega otišlo je u inostranstvo, a ako se i vrate u Srbiju, ne žele na taj način da se bave ugostiteljstvom. To je i moj plan.”

Iskustvo troje mladih sagovornika “Vremena” kaže da su radnici iz Srbije i inostranstva svi prijavljeni i legalno rade u Hrvatskoj iako se na radne dozvole zbog trome administracije čeka malo duže. Procedura ide sporo, ali rada na crno nema jer su kazne za poslodavce ogromne, a radnici se automatski deportuju i zabranjen im je ulazak nadalje u Evropsku uniju.

RADNIK JE RADNIK, NEBITNO DA LI JE SRBIN

Svi naši sagovornici kao radnici iz Srbije nisu imali neprijatna iskustva ni sa poslodavcima, ni sa meštanima u mestima u kojima rade.

“Radnik je radnik, nebitno da li je Srbin ili je neke druge nacionalnosti”, smatra Aljoša. Kroz smeh kaže da je u razgovoru sa hrvatskom porodicom za koju radi zaključio da Dalmatinci i Vojvođani imaju mnogo toga zajedničkog. “I jedni i drugi smo lagani, sve ćemo polako i bez tenzije”.

Konobarica Tanja u Puli objašnjava da taj grad ima potpuno drugačiju energiju jer ljudi nisu zatrovani nacionalističkom mržnjom: “Ljudi u Puli i generalno Istri mnogo su opušteniji. To je i logično jer Pulu nije dotakao rat i zato ti ljudi ovde nisu opterećeni ovim stvarima. Nemaju problem sa Srbima”.

Kaže da iako je u srpskim medijima mogla da pročita kako su neki poslodavci davali otkaze Srbima zbog nacionalnosti, takvo iskustvo još nije ni čula ni videla. Saglasna je u oceni da Hrvati kojima treba još više radnika, ne gledaju mnogo u pasoše. Pored Balkanaca, u Puli kao i u drugim mestima na obali viđala je dosta Filipinaca i radnika iz Azije.

Na drugom kraju obale, hotelijerka Marija je u Zadru imala samo najbolja iskustva. Kaže da su je kolege i poslodavci Hrvati iz Zadra dočekali i više nego srdačno. “Mi smo njih čak i učili ćirilicu, jer su pomalo zaboravili oni stariji srpsko-hrvatski koji su nekada učili”.

Iako se nije osećala “najprijatnije” kada se na političkoj i medijskoj sceni “kuvala” situacija uoči obeležavanja “Oluje”, na terenu je, kažu, situacija bila potpuno drugačija. Mnogi Zadrani Mariji su prepričavali lepe uspomene iz Beograda i planove za novu posetu prestonici Srbije. “I Srbi i Hrvati svesni su da se običan narod nije pitao, a i da mi mlađi nismo ni za šta krivi”, zaključuje ona.

Iako je deo Marijine porodice izbegao tokom rata iz jednog sela u blizini Plitvičkih jezera, kaže da ne može zbog toga da mrzi Hrvate ili da ne ide u Hrvatsku. Zbog lepog iskustva na radu, ali i turistički, ponovo bi otišla u Hrvatsku.