Radni zadatak

U prvoj polovini septembra 2001. nije došlo do političke konsolidacije u Srbiji, ni u SRJ, ali se ipak nije nastavila ona razarajuća atmosfera iz avgustovskog „savetničkog rata“, komplikovana ovdašnjim hronično lošim novinarstvom, malim kapacitetom partijskih aparatčika i preteranim oslanjanjem političara na marketinške manipulacije. U EPP-u i na „Pinku“ ima više politike nego u skupštinskoj raspravi, a sve je na spotovima – zakoni, privatizacija, borba protiv korupcije, hapšenje Slobodana Miloševića, kosovski popis… Kako su krenuli, oni bi i deklaraciju o nezavisnosti objavili u spotu.

Moglo bi se ipak reći da se kreće napred na mnogim frontovima: uz medijsku ofanzivu, vlada počinje primenu zakona o privatizaciji; uz nešto polemika ulazi u proceduru i DSS-ov zakon o sudovima; u Skupštini Srbije radi se na izboru novih sudija i tužilaca; pokrenuta je inicijativa za ustavnu konsolidaciju SRJ i Srbije i usaglašena je polazna platforma za pregovore s Crnom Gorom, odnosno s Đukanovićem; naziru se i neki obrisi budućeg srpskog ustava, naročito posle dogovora o rešavanju statusa Vojvodine i regionalizaciji Srbije; Čović kao buldožer radi oko Kosova, zakon o lokalnoj samoupravi ulazi u proceduru, a i novi vanredni lokalni izbori (koji će svakako biti generalna proba pred buduće opšte izbore) raspisani su u 18 opština.

MANTRA: Koštunica, predsednik SRJ, čija je partija u letošnjim političkim konfrontacijama u nekoliko navrata od političkih protivnika iz DOS-a okarakterisana kao legalistička i konzervativna a njeni postupci kao kočenje reforme, iskoristio je konferenciju „Strategija reformi“, u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije i Svetske banke, da opiše svoje viđenje reformi i da polemiše sa „lažnim razlozima i lažnim reformama“ i sa onima koji ponavljaju reč reforma kao „neku vrstu mantre“ zbog koje se „mora žrtvovati poneki državni razlog, moraju se zatvoriti oči pred ponekim direktnim ogrešenjem o pravo, mora se izigravati jedinstvo tamo gde ga očigledno nema, moraju se prenebregnuti neki od osnovnih postulata demokratije ili liberalne ekonomije – samo da bi se, tobože, brže reforme sprovele“.

„Da se temeljnije pristupilo reformama, ne bismo više u ekonomiji imali dirigovanje komandnim linijama partijske države (svejedno da li espesovsko-julovske ili dosovske) uredbama, već deregulaciju, zamah privatne inicijative i slobodnog preduzetništva“, poentira Koštunica, koji je nedavno imenovao novog ekonomskog savetnika Danijela Cvjetićanina. „Umesto države koja je hiperaktivna u komandovanju privredom, potrebna je pravna država čvrsto ukorenjenih institucija i jasne, potpuno razgraničene podele vlasti“, precizira Koštunica.

UVOĐENJE REDA: Đinđić, srpski premijer, koga će oni koji hoće nervozno prepoznati u Koštuničinom govoru, koga pristalice definišu kao izrazitog reformatora, a politička konkurencija kao makijavelistu koji se ne obazire na zakone i destruiše saveznu državu, na istom skupu pominje političku stabilnost, ako ne baš i pravnu državu. U ključne prioritete politike Vlade Srbije, Đinđić je prošle nedelje uvrstio: uvođenje reda u državu, zatim stvaranje zakonodavnog okvira, po uzoru na stabilne zemlje Evrope i sveta…

„Mi imamo reformsku koncepciju, jasne ciljeve i dosta ambiciozan prioritet – da maksimalno smanjimo neekonomske rizike poslovanja u Srbiji“, rekao je Đinđić predstavnicima međunarodne poslovne zajednice na okruglom stolu pod nazivom „Nove povoljne prilike za ulaganja u Srbiju“, u organizaciji londonskog „Ekonomista“.

Đinđić ovako sažima svoju filozofiju – da bismo ušli u EU ili bar do 2004. postali kandidat za ulazak, i sproveli započete reforme, da bismo otklonili bojazan investitora, politička stabilnost u Srbiji podjednako je važna kao i dinamika ekonomskih kretanja.

HITNO ILI VAŽNO: Oko pravca reforme u našem javnom životu ima mnogo konfuzije, demagogije, kvalifikacija i zamagljivanja. Prvo je lansirana lažna dilema legalizam ili reforma, mada se reforma sastoji u uspostavljanju čvrstih pravila igre i odvajanje privrede od države, onda je mešan liberalizam s tehničkom slabošću vlade ili s manjkom resursa.

Đelić, srpski ministar finansija, „Lazar Paču nove vlasti“, a ne „Boža derikoža“, kako ga nekritički zovu i sami dosovci, sažeto definiše problem priznajući da je vlada prinuđena da radi ono što je hitno, a ne ono što je važno.

Ima tu pomalo i preuzimanja tema ali, sve u svemu, vidi se da je na obe strane sačuvana sposobnost samokorigovanja.

Poslednja razmena poruka između Pravdića (potpredsednika DSS-a) i Đinđića govori da bi se DSS možda i vratio u vladu ako ona promeni metod rada, a da je Đinđić spreman za kompromis govori da bi do izbora (verovatno idućeg proleća) mogla da funkcioniše neka sporazumna prelazna vlada.

Kako proizlazi iz jedne Labusove (potpredsednika savezne vlade i ministra za odnose sa inostranstvom) ocene, ta nervozna rasprava zapravo osvetljava dileme, koje se odnose na izbor mera, tempo i dubinu društveno-ekonomskih promena i na to ko će platiti a ko profitirati.

On konstatuje da su umesto željenih sveobuhvatnih i brzih promena, uravnoteženih u pogledu raspodele tereta na sve slojeve stanovništva, otpornih na političke igre, uz znatnu finansijsku podršku iz inostranstva, dosad ostvareni samo delimični pomaci ka tržišnoj ekonomiji i građanskoj državi, što u sebi krije opasnost od zastoja u tranziciji, njenog „razvodnjavanja“ i smanjenja imuniteta na političke potrese.

Mićunović, predsednik Veća građana savezne skupštine, priznaje izraženu prevlast politike nad ekonomijom, kao i postojanje „stabilne patologije“ u društvu oličene u korupciji i kriminalu, konstatuje činjenicu da je aktuelna vlast „na klimavim nogama“ zbog svoje heterogenosti, a i zbog toga što u saveznom parlamentu ne postoji stabilna većina, podseća da je opozicija destruktivna, a da jedna opoziciona stranka čak potire i sam smisao parlamentarizma svojim delovanjem.

NEOPHODNA PODRŠKA: U delu javnosti stvoren je utisak da bi rascep DOS-a i vanredni izbori mogli predstavljati ozbiljnu destabilizaciju. Koštunica se, međutim, obrecnuo na „strah od izbora“ odbacujući tvrdnju da bi oni zakočili reforme. On ide i korak dalje pa konstatuje da sadašnja heterogena većinska koalicija teško da može da vodi neku osmišljenu i racionalnu reformsku politiku.

Đinđić direktno odgovara Koštunici konstatujući da izbori u ovom trenutku ne bi bili dobro rešenje, pošto „nema potrebe zaustavljati automobil da bi se zamenio točak na automobilu u pokretu“.

On smatra da je potrebno očuvanje postojeće koalicije DOS-a zato što ona odražava interese najširih slojeva društva upravo zahvaljujući svojoj heterogenosti. On zapravo pokazuje da zna da vlada ne može učiniti praktično ništa ako ne obezbedi stabilnu podršku ne samo parlamenta nego i stanovništa. Od kritike da se vlada preterano meša u ekonomiju Đelić se brani rečima da vladi stalno stižu zahtevi raznih socijalnih grupa, privrednih grana i privrednih subjekata da interveniše.

Poželjna agenda zapravo spaja oba pola i pravni i ekonomski, a u okviru toga svih šest grupa akcenata: ubrzanje ustavne reforme, verovatno uz održanje referenduma u Crnoj Gori; ubrzanje zakonodavne aktivnosti, što podrazumeva deblokadu rada oba parlamenta, naročito saveznog; rad na ekonomskoj reformi uz izbegavanje destruktivnih destabilizirajućih postupaka; razložno razmatranje spornih pitanja – i blagovremeno pripremanje izbornog zakona.

Izjave predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, predsednika Crne Gore Mila Đukanovića i predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića potvrđuju dobru volju da se političkim dijalogom dođe, što pre, do zadovoljavajućeg rešenja o prvom od tih pitanja, o odnosima Srbije i Crne Gore. Ali, u utorak Đukanović šilje pismo u kome kaže da u Beograd neće doći zato što je na taj razgovor pozvan Pešić, savezni premijer, koji je iz opozicione partije u Crnoj Gori. Tražio je da razgovorima prisustvuje Milutinović, pasivni predsednik Srbije, koji je najuren iz SPS-a, opozicione srbijanske partije.

To liči na težak početak ali, sve u svemu, politička jesen koja je upravo počela pokazuje da će prelazni period do izbora koji su na vidiku ipak biti manje obeležen konfuzijom nego što je to izgledalo u onoj letnjoj atmosferi „savetničkog rata“.