Radikal broj jedan ponovo među Srbima

Vojislava Šešelja prati kao kakav usud decenijama, danas kao i devedesetih, pa i onda kada je napustio zemlju i otišao dobrovoljno u Hag, taj nekakav nesklad, nesrazmernost, disproporcija između njegovih stvarnih moći, značaja i važnosti koja mu je nametana hteo on to ili ne, u svojoj neutoljivoj potrebi za samopromocijom i provokacijom.

Tako je bilo i sad kad je pušten na „privremenu slobodu“ iz Sheveningena. Potreba većine medija da ga „izmontiraju“ kao, na svaki način, bivšeg čoveka zamrznutog u nekom pluskvamperfektu, koji se posle nešto više od decenije vraća u sasvim drugačiju, promenjenu, novu i naprednu Srbiju, dok je on, razume se, ostao isti, otelotvorenje paklenih devedesetih, samo je pokazala baš to – da mu njegovi doskorašnji partijski saborci, kumovi i prijatelji, iz nekakvog stvarnog ili iracionalnog straha od njega, pridaju mnogo veći značaj nego što ga 11 godina stariji i oboleli dr Šešelj, u stvari, ima. Čini se da je na značaju „Vojislava Šešelja po drugi put među Srbima“ najrevnosnije poradio upravo premijer, dopuštajući svom spikeru Aleksandru Vulinu da narodu objašnjava kako je Šešeljev povratak vašingtonsko-briselska osveta zbog Vučićevog nepokolebljivog stava prema Rusiji i Vladimiru Putinu. Ali, niko tako kao ovdašnji mediji nije doprineo utisku o značaju Šešelja. Nijedna, ama baš nijedna televizija u Srbiji nije u direktnom uključenju imala govor dr Vojislava Šešelja ispred zgrade Magistrata u Zemunu niti govor na mitingu dva dana posle. Ko je hteo da čuje i vidi Šešelja, trebalo je da čeka loše amaterske snimke na Jutjubu kao da je u kakvoj subverzivnoj delatnosti, ili da ode na miting radikala mada nije ni njihov simpatizer ni birač, ne bi li čuo šta Šešelj, nakon svega, ima novo da kaže o Velikoj Srbiji, Đinđiću, Nikoliću, Vučiću, Haškom tribunalu, EU, Rusiji i planu kako konačno spasiti Srbiju.

ZBUNJIVA ZBUNJENOST: U kakvu se Srbiju Šešelj vratio, između ostalog, govori i to što se deo javnosti pitao ne šta će Šešelj reći, nego gde će i kad to što će Šešelj reći – moći da se čuje? Prilozi o radikalskom mitingu i šetnji s povratnikom iz Haga na čelu neprijatno su podsećali na priloge Miloševićevog RTS-a o studentskim protestima i opozicionim skupovima. I na sadašnjem RTS-u pedantno su sečeni u prilogu o mitingu svi delovi u kojima Šešelj govori o sadašnjem predsedniku i premijeru Srbije, pa je neko ko ne poznaje prilike u ovoj zemlji mogao da pomisli kako se Šešelj vratio ne bi li se osvetio Aleksandru Vulinu. U prilozima o haškom procesu, kada su puštani snimci iz devedesetih, o onome šta je radio i govorio, nigde se ne spominju Nikolić i Vučić. Najveća greška koju su mediji napravili jeste baš taj medijski tretman šefa radikala, koji je sam po sebi bio zanimljiviji i kudikamo intrigantniji od svega što je on po povratku izgovorio. To samo može da znači da je prisutan strah od odronjavanja rejtinga. U strahu su velike oči pa dođe nekako velik i dr Vojislav Šešelj.

U svom tom rusvaju oko Šešeljevog povratka koji su izazvale što premijerova očigledna zbunjenost, što zbunjenost medija koje je zbunila premijerova zbunjenost, desila se pucačina ispred kuće Milana Beka na Senjaku te atentat na srpskog biznismena. Još jedno prizivanje devedesetih je moglo da počne. Čak je i Šešelju bilo neprijatno što se njegov dolazak poklopio s pucanjem na Beka, tvrde oni koji su poslednjih dana s njim u kontaktu.

Otud i pitanje: Kakva je bila Srbija u vreme Šešeljeve najveće popularnosti, a kakva je danas kad su radikali vanparlamentarna stranka? Kakvu je Srbiju Šešelj napustio, a u kakvu se vratio?

OMILJENI OPOZICIONAR: Moć i popularnost se u slučaju Vojislava Šešelja nikada nisu držale ruku pod ruku. Na prvom mestu zato što je njegovom popularnošću tih devedesetih vrlo vešto manipulisao Slobodan Milošević i obično je upotrebljavao kako je to njemu odgovaralo, a dr Vojislav Šešelj, o čijoj inteligenciji se vazda pripoveda kao o vrhunskoj – nije imao ništa protiv. Ukratko, kao da mu je svih tih godina Miloševićeve vladavine odgovaralo da bude „omiljeni Miloševićev opozicionar“, ali ne i neko ko bi preuzeo odgovornost za bilo šta. O tome govori i priča o izborima za predsednika Srbije koji su održani 21. septembra 1997. godine. Kandidat SRS-a bio je Vojislav Šešelj, a u prvom izbornom krugu najjači protivkandidat bio mu je Zoran Lilić, kandidat SPS-a. Tada je Šešelj pobedio, ali su izbori ponovljeni zbog male izlaznosti (bila je ispod 50 odsto). Na ponovljenim izborima 7. decembra kandidat SPS-a bio je Milan Milutinović koji je pobedio u drugom krugu izbora. Tada je deo političke javnosti Srbije ocenio i prve i druge izbore kao neregularne zato što su postojali očigledni dokazi da su socijalisti ozbiljno manipulisali izbornim rezultatima. Iako su oba puta direktno bili oštećeni, Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka sem bledog verbalnog protesta nisu pokazali ni najmanju želju da se na bilo koji način, a posebno ne njima svojstven skandalozno-agresivni, izbore za pravdu. Neobično Šešeljevo pristajanje da ga Milošević pokrade na izborima tadašnja politička čaršija tumačila je njegovom nezainteresovanošću da preuzme odgovornost za vođenje državne politike.

VEŠTICA IZ ORMARA: Javna je tajna još s početka devedesetih bila da je projekat „Srpska radikalna stranka“ u stvari – Miloševićev, tačnije da je SPS pružio finansijsku i svaku drugu pomoć u postavljanju SRS-a na noge. Miloševiću je, u to vreme, bilo važno da u opoziciji ima nekog ko je dozirano popularan i na svaki način radikalniji od njega. Šešelj je bio neka vrsta strašila, veštice iz ormara kojom je plašio i domaću i svetsku javnost po onoj „ima i gori od mene“. Sličnu ulogu su i Šešelj i njegova stranka imali i posle 5. oktobra, samo što je tada demokratska vlast zastrašivala i birače i svet šešeljevcima koji bi mogli da nas „vrate u devedesete“.

S druge strane, dr Šešelj nema nikakvu računicu da bude stvarna opozicija Miloševiću sve dok tadašnji gospodar Srbije ne iskače iz političke agende SRS-a. Kada je Milošević popuštao pod pritiskom zapadnih sila, tek tada je Šešelj nalazio za shodno da deluje opoziciono. Ali, valjalo bi podsetiti na izmerene rejtinge Šešelja i radikala za vreme ratova u Hrvatskoj i BiH, sankcija, izbeglica, inflacije…

Srpska radikalna stranka osnovana je 1991. godine, a na ponovljenim izborima za poslanika u Skupštini Srbije iz opštine Rakovica, Šešelj je ubedljivo pobedio javnosti nepoznatog socijalistu Gorana Karaklajića i književnika Borislava Pekića, koji je bio predstavnik DS-a. Šešelj je tada bio jedini poslanik SRS-a u Skupštini. Na izborima 1992, decembra te godine, radikali su osvojili 73 poslanička mesta, a Miloševićev SPS 101 mandat, DEPOS 50 mandata… Koliko je Milošević zapravo kontrolisao i radikale i celokupnu višestranačku igranku u Srbiji tih godina govori i detalj da su godinu dana kasnije na prevremenim izborima zbog, kako je Milošević tada objasnio, „blokiranja mehanizama za odlučivanje“, Šešeljevi radikali spali na 39 poslaničkih mesta. To je bilo vreme posle propasti Vens-Ovenovog mirovnog plana za okončanje rata u BiH. Milošević je uspeo da ubedi Radovana Karadžića da potpiše sporazum, ali Skupština bosanskih Srba to nije želela da učini. Onda je Milošević najavio da će zatvoriti granicu između Srbije i Bosne, tj. blokirati Republiku Srpsku, ali nikad nije dopustio međunarodnim posmatračima da nadziru granicu sa RS. SRS započinje smenu vlade Nikole Šainovića, a Milošević raspisuje nove izbore, na kojima se Šešelj prilično ugruvao zahvaljujući Miloševićevoj ozbiljnoj medijskoj kampanji u kojoj je vojvoda prozivan za paravojne formacije i zločine nad stanovništvom u BiH. I posle tih izbora na kojima je Milošević gotovo prepolovio broj Šešeljevih poslanika, nastavljene su uvrede i psovke u parlamentu koje su inicirali srpski radikali. Završilo se tako što je Milošević Šešelja uhapsio i strpao u zatvor.

foto: m. milenković

SKANDAL MAJSTOR: Kao svojevrsni skandal-majstor Šešelj je svojom pojavom i te kako uticao na kreiranje dozlaboga nenormalne atmosfere u Skupštini, na ulici… Ostalo je upamćeno kako je početkom juna 1992. ispred tadašnje Savezne, a danas Skupštine Srbije, udario pesnicom taksistu, štrajkača, koji ga je valjda opsovao. Urlao je da će pobiti taksiste štrajkače „kao pse“, da će ih sve srediti, „bitange“, vikao na njih što ne rade, nego štrajkuju. A pripadnici njegovog obezbeđenja su „malo“ i zapucali. Pet godina kasnije, jula 1997, u emisiji nekadašnje BK televizije bio je sa Nikolom Barovićem, advokatom. Tema je bila izbacivanje iz stana zemunske porodice Barbalić. Ko se ne seća, bila je to hrvatska porodica rodom iz Zemuna koju su na ulicu izbacili telohranitelji dr Vojislava Šešelja i u njihov stan uselili partijsku koleginicu. Elem, Šešelj i Barović su se prvo posvađali u studiju, Šešelj je potom vređao Barovićevog oca, Barović je Šešelju zapretio batinama i polio ga vodom. Emisija je prekinuta, Barovića je neko propisno premlatio, za napad je osumnjičen Šešeljev telohranitelj, a Šešelj je tvrdio da je on sam „malo“ udario Barovića, koji se potom „okliznuo na koru od banane“. Na parlamentarnim izborima septembra 1997, Srpska radikalna stranka osvojila je 82 poslanička mesta. U vladu Mirka Marjanovića radikali ulaze godinu dana pre početka bombardovanja, kada su doneti čuveni zakoni o informisanju i univerzitetu.

Šešelj je značajan doprinos dao agresivnosti, stanju nesigurnosti, i kreiranju atmosfere u kojoj se u politici sme baš sve; vređanje, izvrgavanje ruglu političkih protivnika, javno sramoćenje sumanutim optužbama, učinio je gotovo legitimnim javnim ponašanjem. Pored radikala, Milošević i njegovi socijalisti delovali su kao gospoda. Preterano je, pored svega, reći da je Šešelj bio nekakav kreator ratne politike devedesetih, ali jeste bio marioneta u Miloševićevim rukama, ponajviše zato što je oko sebe okupljao ljude koje okuplja i danas, gubitnike tranzicije.

To su bili oni isti birači koji su za njegovu stranku glasali i pošto je otišao u Hag, 2003. godine. I tada su, na decembarskim izborima (Šešelj je tada već u Hagu) radikali osvojili 82 poslanička mandata. Na izborima 2007, osvajaju 81 poslanički mandat, a 2008. godine 78 mesta u Skupštini. Posle formiranja Srpske napredne stranke, radikali su zadržali 57 poslanika. Na izborima 2012. godine, SRS je osvojio 4,63 odsto glasova i prvi put od osnivanja nije ušao u parlament.

SINERGIJA KATASTROFE: Vojislav Šešelj je aktivno učestvovao u srpskoj politici u vreme kada je Srbija bila uvučena i politički i finansijski u ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH, kada je bila pod međunarodnim sankcijama, sa velikim brojem izbeglica i nula na novčanicama. U vreme kada se Milošević bavio Bosnom, Republikom Srpskom i Vens-Ovenovim planom, u Srbiji je divljala hiperinflacija. Kilogram luka koštao je 250 miliona dinara, a kilogram kajmaka milijardu dinara. Jedan kraljevački doktor zapisao je 23. oktobra 1993, nekoliko meseci pred još jedne Miloševićeve izbore, da jedno jaje košta 1,5 milijardi dinara, kilogram paprike pet milijardi, a kilogram kafe čak 65 milijardi dinara.

Ukratko, sinergija međunarodnih sankcija, katastrofalne ekonomske politike i ratova, Srbiju su zakucali na dno. Bombardovanje 1999. pokazalo je da dno može biti i dublje, a Šešeljevi radikali učešćem u toj ratnoj Miloševićevoj vladi kao da prvi put izražavaju spremnost da ponesu i deo tereta odgovornosti. Samo za kratko, onoliko koliko im se čini da Milošević vodi „patriotsku“ politiku, odnosno do Kumanovskog sporazuma. Posle se o sudbini Šešelja i radikala manje-više sve zna. „Laufer“ mu svašta javlja, između ostalog i o krvavom proleću u Srbiji posle njegovog odlaska u Hag.

U kakvu se Srbiju Šešelj vratio? Kao jedini preživeli političar ratnih devedesetih koji nije promenio svoju ideologiju, zatekao je bivše saborce u novoj stranci i na vlasti, okrenute Evropskoj uniji, preobučene. Obožavalac paradoksa nije propustio da na prvoj svojoj konferenciji za novinare po povratku iz Haga poruči da se u Hag dobrovoljno vraćati neće i primeti: „Kad izdaju nalog Vladi Srbije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić odlučivaće šta će da rade, ja neću bežati. To bi bio istorijski paradoks i neka vrsta pravnog paradoksa da Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, saradnici u mojim ratnim zločinima i saučesnici u zločinima protiv čovečnosti, moraju da me isporuče. Da li mislite da bih ja takvu priliku propustio?“

Srbija nije više pod sankcijama, mada politika uslovljavanja nije izgubila na aktuelnosti. Na novčanicama nema više onoliko nula, rafovi u prodavnicama su puni, ali siromaštvo nije manje.

Teskobu ratnih devedesetih zamenila je zebnja za egzistenciju, umesto od rata iz Srbije se beži zbog nemaštine i besperspektivnosti. Ipak, sve je bolje od rata. Srbija nije ista, ali nije ni mnogo bolja. Kad su mediji u pitanju, situacija je i gora. Za takvo stanje naših života odgovoran je svakako i Šešelj, ali isuviše je dugo bio u Hagu da bi i ovog puta poneo titulu dežurnog krivca.