Izveštaj o radu Inspektorata za rad za 2023. godinu pokazao je da su inspektori rada prilikom izvršenih inspekcijskih nadzora zaticali na radu “na crno” strane državljane. U kakvim uslovima rade i koliko često inspekcija rada proverava status stranih radnika
Krenuvši u Srbiju trbuhom za kruhom, strani radnici mogu naići i na fabriku – poput Linglonga – u kojoj su uslovi rada ispod svakog ljudskog dostojanstva. Slučaj radnika iz Vijetnama, a kasnije i radnika iz Indije koji su radili na izgradnji fabrike guma u Zrenjaninu jedan je od ekstremnijih slučajeva eksploatacije stranih radnika kod stranih investitora. Njima je nedostajalo i ono osnovno – hrana i voda. Te su tako, na primer, pošto su bili gladni a plate su kasnile, postavljali zamke u okolini fabrike i lovili divljač kako bi preživeli.
Ovo jeste ekstreman slučaj, ali to nije sve. Strani radnici u Srbiji neretko rade na crno, bez prijave. To su uglavnom poslovi na građevini, u ugostiteljstvu, sezonski i drugi poslovi za koje nedostaje domaće radne snage. Na svim ovim poslovima neretko doživljavaju grubo kršenje osnovnih radnih i drugih ljudskih prava.
A da je ovo istina pokazuje i nedavni Izveštaj o radu Inspektorata za rad za 2023. godinu, u kojem piše da su inspektori rada prilikom izvršenih inspekcijskih nadzora zaticali na radu “na crno” i strane državljane sa kojima poslodavci nisu zaključili ugovore o radu niti su ih prijavili na obavezno socijalno osiguranje i obezbedili im dozvole za rad u Republici Srbiji.
“Inspektori rada su prilikom izvršenih nadzora utvrdili da od ukupnog broja zatečenih stranih državljana na radu, poslodavci za njih 11 posto nisu prethodno obezbedili dozvole za rad u Republici Srbiji, a za njih 6 posto nisu zaključili ugovore o radu i nisu ih prijavili na obavezno socijalno osiguranje”, navodi se u Izveštaju.
Prilikom 251 izvršenog inspekcijskog nadzora, inspektori rada su zatekli na radu ukupno 7781 stranog državljanina, od kojih njih 867 nije imalo obezbeđenu dozvolu za rad u Republici Srbiji. Od tih 867 radnika 687 je iz Turske, 36 iz Kine, 24 iz Kube, 26 dolazi iz Indije, devet je iz Ruske Federacije, 14 iz Turkmenistana, 15 iz Uzbekistana, 22 iz Egipta, a trojica su državljani Tadžikistana…
Od zatečenih radno angažovanih prošle godine najviše ih je bilo iz Narodne Republike Kine, njih 5952, potom iz Turske – 1183, Egipta 256…
Na radu “na crno”, bez zaključenog ugovora o radu i/ili bez prijave na obavezno socijalno osiguranje, zatečeno je 450 stranih državljana, najviše državljana Turske, njih 335.
Inspektori rada su prilikom izvršenih inspekcijskih nadzora utvrdili i da je 4099 lica, odnosno 53 odsto od ukupno 7781 zatečenog radno angažovanog stranog državljanina, zaposleno kod stranog poslodavaca u stranoj državi, te da ih je on, u smislu Zakona o zapošljavanju stranaca, uputio na rad kod poslodavca registrovanog u Republici Srbiji za koga vrše ugovorene poslove, dok su 3682 zatečena strana državljana (47 odsto) angažovali poslodavci registrovani u Republici Srbiji.
Prilikom izvršenih inspekcijskih nadzora, inspektori rada su zatekli 632 sezonska radnika, od kojih za 287 nisu podnete evidencione prijave.
(NE)SVESNI SVOG STATUSA
Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović kaže za “Vreme” da je logika zapošljavanja stranih radnika “na crno” ista kao i kod domaćih – poslovdavac pokušava da ne plati porez i doprinose i da na taj način uštedi, odnosno da ga radnik košta manje.
“Ono što je indikativno u tim inspekcijskim nadzorima jeste da već godinama unazad inspektori rada pronalaze neregistrovane poslodavce. To nije samo priča o radnicima koji rade bez pravnog osnova, to jest na ‘na crno’, nego i o poslodavcima koji nisu poslodavci u smislu da su registrovani u APR. Dakle, priča je prilično loša i toga naročito ima na građevini”, ukazuje Reljanović.
Na pitanje zašto se to dešava, a pogotovo stranim radnicima, Reljanović kaže da je stvar jasna jer većina stranih radnika dolazi u onome što demografi i ekonomisti zovu ciklične migracije.
“Oni se jako kratko zadržavaju kod nas, po pravilu nekoliko meseci do godinu dana, završavaju posao zbog kog su došli i vraćaju se u zemlju porekla ili idu na neki sličan posao sa onom osnovnom tendencijom da završe u nekoj zemlji gde su uslovi rada bolji, dakle u Evropskoj uniji”, objašnjava Reljanović.
Dodaje da postoje i podaci da su zatečeni radnici “na crno” došli sa turističkom vizom, a nekima ona nije bila ni potrebna, tako da je njihovo kretanje relativno slobodno. Ipak, ne mogu legalno da se zaposle, a dešava se i da žele da rade “na crno” jer znaju da nije moguće izdati za njih radne dozvole čak i ako to poslodavac to želi.
“Treći faktor je zapravo to što većina tih radnika dolazi radi obavljanja poslova za koje je potrebna nekvalifikovana ili niskokvalifikovana radna snaga. Oni ne poznaju jezik zemlje domaćina, vrlo često ne znaju ni engleski jezik, niti šta je sve potrebno da bi ovde počeli da rade. Mnogima od njih obećano je da će raditi legalno, a ne rade, mnogi od njih ni ne znaju da ne rade legalno jer se to sve odvija po nekim ustaljenim šemama gde su oni izolovani od javnosti”, kaže Reljanović.
Naš sagovornik ukazuje na to da, na primer, ukoliko dođe do neke povrede na radu, ti radnici idu u privatne klinike ili se leče na licu mesta: “Oni imaju neki minimalan kontakt sa spoljnim svetom, misle da tako treba i da je to jednostavno tako kako se radi, potpuno nesvesni toga da su u nekom nelegalnom statusu.”
RADNICI NE ZNAJU KOME DA SE OBRATE
Kada iskombinujemo sve ove faktore, nastavlja Reljanović, dobijemo to da su strani radnici na neki način podložniji radu “na crno” i da oni, čak i da pomisle da nešto nije u redu, ne znaju kome da se obrate, ne znaju da postoji inspekcija rada, a u nekim retkim slučajevima kada su oni sami alarmirali državne organe, po pravilu su zvali policiju jer znaju da policija postoji svuda.
“Zvali su kada su im oduzimani pasoši ili se prema njima posebno neljudski postupalo. Mada ovo nije i neće biti sudski konstatovano, reč je o trgovini ljudima. Dakle, tek kada dospeju u izuzetno nepovoljne uslove, ovi strani radnici se obraćaju policiji pa to katkad dospe i u neku širu javnost. U drugim slučajevima oni ne znaju kome da se obrate”, konstatuje Reljanović.
Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i nekadašnji predsednik sindikata “Nezavisnost”, za “Vreme” kaže da se slično dešavalo i sa radnicima iz Srbije koji su odlazili na rad u inostranstvo, te da je važno da li radnik ide organizovano sa svojom firmom na neku vrstu obuke ili dodatni aranžman, što je najpovoljniji slučaj.
“Druga stvar je kroz koncept razmene koji radi Nacionalna agencija za zapošljavanje sa odgovarajućim institucijama u zemlji. A treći nivo, gde su incidenti mogući, jeste preko agencija koje sklapaju poslove sa sličnim agencijama ili recimo preko sistema veze koji podrazumeva individualno snalaženje – na primer, preko oglasa”, navodi Stojiljković.
ŠTA RADI NACIONALNA SLUŽBA ZA ZAPOŠLJAVANJE?
Koliko često inspekcija proverava status radnika? Stojiljković kaže da smo dugo imali najave da će inspekcija doći, iako najava nije obaveza. On naglašava i da u Srbiji postoji servilan odnos prema stranim korporacijama: “Najveće skandale sa stranim radnicima imali smo kada ih angažuje strana korporacija, pa Vijetnamci dođu da rade za Kineze.”
Reljanović objašnjava da inspekcija rada nije primarni organ koji bi morao da se bavi svim radnicima, te da je važnije to što smo u bliskoj prošlosti, od slučajeva indijskih radnika 2019. do danas, kroz mnoge skandale koji su ispraćeni kroz medije imali vrlo čudnu ulogu Nacionalne službe za zapošljavanje. Naime, Nacionalna služba bi trebalo da pregleda dokumentaciju poslodavca, ugovor koji zaposleni strani radnik ima sa poslodavcem i koji određuje njegov radno-pravni status, odnosno određuje koju vrstu dozvole radnik može da dobije.
Vrlo često se dešavalo, nastavlja Reljanović, da faktičko stanje na terenu i stanje u dokumentaciji ne odgovaraju vrsti dozvole za koju je poslodavac tvrdio da ju je dobio od Nacionalne službe za zapošljavanje. To pitanje nikada nije rešeno, a sagovornik “Vremena” kaže da Nacionalna služba nikada nije dala objašnjenje niti se neko od njenih predstavnika našao na bilo kom skupu, konferenciji ili tribinama na kojima bi neko mogao da ih pita zašto nije.
“Bilo je naročito zanimljivo u slučaju vijetnamskih radnika u Linglongu, jer je on bio najbolje dokumentovan. Imali smo različite tvrdnje, različite nalaze, čak i u jednom istom izveštaju inspekcije rada međusobno kontradiktorne podatke o tome koliko tu ima radnika bez dozvole i koju vrstu dozvole imaju radnici koji su tu prisutni”, kaže Reljanović.
Dodaje da se Inspekciji rada zbog vrlo ograničenih kapaciteta ne može zameriti da je potpuno pasivna. “Oni su vršili nadzor, a naročito su ove godine bili aktivni i to se ne vidi u ovom izveštaju, već će se videti u sledećem. Zbog visokih temperatura, a do sad smo imali ona dva talasa vrućina, oni su bili aktivni u junu i u julu sa vanrednim inspekcijskim nadzorima, i tu je vrlo zanimljivo da su pronalazili i domaće i strane radnike ‘na crno’, te neregistrovane poslodavce. Tako da je inspekcija rada tu neki osnovni mehanizam koji može da služi zaštiti tih radnika”, ukazuje Mario Reljanović.
Dalje kaže da inspekcija izvrši nekih 60000 do 70000 nadzora godišnje, što je dobro u odnosu na broj inspektora, ali je očigledno nedovoljno imajući u vidu broj privrednih subjekata i koliko u proseku može da prođe vremena dok neko ne dođe na red da bude nadziran.
Jer, objašnjava Reljanović, ako prođe šest, sedam ili osam godina između dva nadzora inspekcije kod nekog poslodavca, onda poslodavci tu vide svoju šansu da se izbegne poštovanje zakona, a to se najčešće radi kroz rad ‘na crno’, skraćivanje zarade i drugo.
DOSTOJANSTVEN RAD?
Početkom prošle godine izmenjen je Zakon o zapošljavanju stranaca u Srbiji, ali se dešava da sklopljeni ugovori nisu u skladu sa zakonom.
“Recimo, ugovore koje je kompanija Linglong kao domaći poslodavac u Srbiji zaključivala sa vijetnamskim radnicima bili su u dve trećine slučajeva nezakoniti i nisu imali nikakve veze sa našim zakonom o radu. Tu se koristi neobrazovanost i neznanje tih radnika, njihovo nepoznavanje radno-pravnog sistema Srbije, ali i njihova neobaveštenost da li imaju prava na četiri nedelje godišnjeg odmora ili ne. Njima je lako poturiti lažne priče”, naglašava Reljanović.
Strani radnici nisu homogena grupa. Neki od njih spadaju u srednji i viši menadžment u raznim firmama, ali najveći broj radi fizičke poslove kao nekvalifikovana ili niskokvalifikovana radna snaga.
“Većina onih koji rade legalno deli sudbinu domaćih radnika. Oni koji rade nelegalno najčešće nemaju ni osnovne uslove za normalno obavljanje svojih delatnosti”, zaključuje Reljanović.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
