„Božji mlinovi melju polako ali sigurno, … sve se osipa, sestro moja“ (iz Peščanika našeg znamenitog Danila Kiša).
1. Predstojeće rečenice predstavljaju svojevrstan nastavak mojih skorašnjih javnih promišljanja aktuelne pravne situacije u nazovi jugoslovenskoj federaciji. Da se razumemo: ovdašnja relacija između „savezne države“ i republika članica daleko je da bude ustavna, ona je grubo neustavna. Preciznije – austavna je, odnosno vanustavna. Nije pogrešna ni dijagnoza da je čitava domaća društvena scena predustavna ili međuustavna. Dakle, u takvom miljeu nameravam da ponešto dodam svojim nedavno objavljenim beleškama („Zašto i kako do novog Ustava Srbije – prilog ustavnoj rekonstrukciji države„, „Vreme“ od 26. 7. 2001, str. 26-28. i „Skakutanje na jednoj nozi – kako se /ne/pravi savezni ustav„, „Danas“, 6. 8. 2001, str. 6) o pojedinim otvorenim „saveznim“ i republičkim ustavno-političkim pitanjima
2. Nije došao red, nije još zrelo da se pristupi analizi sadržine tek radne verzije („polaznih osnova“) najavljene „avgustovske“ federalne ustavne platforme „o preuređenju odnosa u federaciji“. Njeno pomnije sagledavanje u ovom trenutku ne bi bilo uputno i plodonosno, naročito s obzirom na obim i način (do sada nezvaničnog, neautentičnog) obelodanjivanja predmetnog, po svemu sudeći nedovršenog, odnosno od partijskih očeva (DOS-a i crnogorske projugoslovenske koalicije), za puštanje u opticaj – neodobrenog teksta. Ma, nek se i odmah obznani, to neće ni za jotu narušiti kvintesenciju o kojoj reših da pišem. Naime, određeni načelni i proceduralni momenti u bližoj ili daljoj vezi s pripremom, povlačenjem i posledicama tog, za ceo jugoslovenski prostor izuzetno zapaženog poteza, mogu se, uprkos nepoznavanju pojedinih detalja, izvući i komentarisati.
Prvo: Prirodno je da države članice, njihovi narodi (i pripadajuće nacionalne manjine), sami građani, neposredno i/ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika, treba voljno da se opredele da li žele saveznu tj. složenu državu – ili hoće da žive u odvojenim, nezavisnim (ali u granicama međunarodnog poretka!) političko-teritorijalnim celinama.
Drugo: Dvočlana federacija, po svojoj kakvoći podrazumeva partnerstvo: notorno je da bez obe članice nema ni tog šireg, zajedničkog entiteta. Ne tvori on njih, već one njega! Kada jedna od država više ne priznaje, ne prihvata savezni pravni režim, nezavisno da li to čini strogo formalno (iz unapred predviđenih razloga, i po striktnom postupku) ili/i faktički – federacija se neminovno raspada, osim ukoliko takvo nenormalno stanje nije kratkotrajno, sasvim privremeno (iz nekog prolaznog uzroka, primerice za vreme smene vlasti u jednoj od država članica). Nije pronađen nenasilan, civilizacijski prihvatljiv način da se jedan član natera u dvočlanu strukturu objedinjavajućeg tipa. Ukratko, nema države sa dve države, ako za to nedostaje respektabilna volja „odozdo“. A upravo se problem svodi na jasno i nesumnjivo utvrđivanje da li je takva volja obostrano prisutna, tačnije da li još postoji (ako je jednom utvrđeno da je ima, pa se kasnije, pri promenjenim okolnostima, pokaže potreba provere), odnosno da nije u međuvremenu prestala.
Treće: Legitimitet sadašnjih (uostalom, kao i prethodnih) tzv. saveznih vlasti ni početno nije bio uspostavljen, a nije ni naknadno stečen. Pored ostalog, otuda i nameravano eufemističko „redefinisanje odnosa u federaciji“. Nagoveštava se, iako u politički-zamagljenom tonu, da će sročeni „savezni“ okvir raspodele nadležnosti između jugoslovenskog državnog aparata i državnih kapaciteta konstituenata biti dat „na diskusiju“, odnosno „na izjašnjavanje“ relevantnim političkim činiocima, „svim parlamentarnim strankama“ (i sl.).
Pri tome, nije sasvim jasno poručeno ko bi, na koncu, takav hipotetički ustav usvajao. Doduše, od novog „saveznog“ premijera stiže poruka da će se pri donošenju te nove federalne konstitucije poštovati standardna ustavna procedura. Verovatno se misli na kvazivažeći Ustav SRJ, jer oko novoustavne tehnike (pa i one za pravnu perfektnost svake sledeće ustavne revizije) tek treba da se postigne saglasnost. Ipak, moguće su dve opcije: (1) Da o dotičnom „sutrašnjem“ ustavnom dokumentu glasa postojeći surogatski savezni parlamentarni saziv, tj. bez predstavnika vladajuće koalicije u Crnoj Gori; time bi pisci dotičnih prerađenih ustavnih temelja, utopistički i licemerno, „uskočili u sopstvena usta“; (2) Da o predlogu novog saveznog ustava glasa apsolutno sveža, na opštenarodnim jugoslovenskim izborima (dakako, obuhvatajući i Crnu Goru u celini!) konstituisana ustavotvorna skupština.
Bez pogovora, racionalna je i logična jedino ova druga varijanta, ali se takav poduhvat, bez aktivnog koučešća montenegrinske političke i građanske većine, ne može valjano sprovesti. E, tu se vraćamo na inicijalnu i presudnu „smetnju“ – na već višemesečno nepriznavanje ove Jugoslavije od strane podgoričke vlasti. Podsećam, ta tamošnja čelna politička sprega nalazi da Jugoslavije (naročito počev od onih nametnutih, apsolutističkih miloševićevskih amandmana) više nema, i da tu činjenicu treba i međunarodno ozvaničiti, dvema spoljnim „stolicama“.
Prema tome, skicirani „federalni“ put (bez obzira na to koja od dve solucije subjekta izglasavanja bude „na stolu“) kreiranja „preuređenja odnosa u federaciji“ polazi od problematične pretpostavke da jugoslovenska složena država (sastavljena od dve federalne jedinice) nije nestala – te nju, tvrde merodavni inspiratori, samo treba umešnije unutrašnje ukomponovati, kako bi svi akteri bili politički namireni. Ali, da li je to praktično izvodljivo? Nema spora, jugoslovenska ideja, posle svih brodoloma i iskušenja, nastavlja da živi. Međutim, krunska (ne i monarhistička!) dilema je da li je ona danas dominantna na našem tlu, da li je doista primenjiva i istinski isplativa. Protivurečnost između eksternog izgleda države kao članice UN-a i internog oblika krnje „zajednice“ je drastična i sve teže (i materijalno i moralno) snošljiva.
Elem, postavljam pitanje: Da li je odnosni „federalni“ platformski prednacrt projektovan zatvorenih očiju – znano je da povez preko njih može da simboliše ne samo nepristrasnost i pravdu već i autističnost, zanemarivanje jakih i neukrotivih matica! – ili je baš namerno pretenciozno satkan, kao da je posredi gotovo rutinska prepravka? Nije isključeno ni da se varam: može biti da obećana platforma ispadne obična hartija koja se lako i brzo može zameniti, suštinski prekrojiti pri neposrednom sučeljavanju stavova? Moguće je i da ispod žita provejava nekakav, javnosti za sada nepoznati komplot, kompromis buduće raspodele prvorazrednih jugoslovenskih mesta moći i uticaja.
3. Preobražavanje relacija Srbije i Crne Gore – izbegao bih ono nadmeno prejudiciranje: „u federaciji“ – u svakom slučaju će, kakvo god da bude, biti sprovedeno na osnovu jednog političkog dogovora. Uopštenog ili minucioznog, svejedno. (No, nadam se da se neće ponoviti „žabljački obrazac“.) I konstatacija da nema volje za ma kakvim zajedništvom, pa ni za bilateralnim kopčama – predstavlja izvestan rezultat: da i Srbija i Crna Gora, svaka za sebe, krenu dalje sopstvenim putem.
Kod svega toga, svako sadašnje zaklinjanje u zakon i zakonitost, bespredmetno je i nekorisno. Jer, ovo je još uvek (ne)vreme ilegalne legalnosti! Takođe, jedinstvenu, u isti mah i legitimnu i legalnu tačku oslonca, u našim tekućim prilikama – hajde, ograničimo se na „federalno“-republičke kanale – biće da je uzaludno tražiti. U datom kontekstu, opšta politička celishodnost u najplemenitijem smislu ima nesumnjiv primat nad ustavnošću koja se ne dâ, nema čime izmeriti. Za stabilnost originerne vladavine savremenog, čovečnog prava kojem ćemo verovati, neophodna je u prvome redu – kristalizaciju stvarnosti.
Znači, bez odgovarajućeg sporazuma ne stiže se ni do eventualnog združenog ustava, ni dvosobne državne kuće koju bi on normativno konzistentno postavio. Ali, nipošto nije marginalno odakle, od koga ponuda dolazi. Nadalje, ne sme se prenebregnuti ni podatak da li se zapravo radi o jednom ili o dva različita predloga, odnosno da li je reč o „pristajanju, sa ili bez modifikacija, na nešto“ – ili pak o susretu dve (ne)elastične i ravnopravne vizije koje (ne)poseduju i svoje preseke, poklapajuća polja. Isto tako, veoma je važna, ako ne i krucijalna kako širina legitimacijske pozicije s koje se razgovara i pregovara – još više prostranost i građanska osnova koja bi podržala, verifikovala sklopljenu nagodbu.
Drugim rečima, između dva federalna legaliteta – jednog koji je već poodavno usahnuo i jednog koji će možda punovažno biti začet – nalazi se ne mala, opasna praznina koju bi trebalo što pre optimalno demokratski ispuniti. Ključno je da društveni fakti konačno porode sledstvene pravne akte. Da se stvarnost najzad počne da pretvara u pravnost – i obrnuto. I da budu što je moguće više razumne, pravedne i moralne!
Eto samo nekih ozbiljnijih argumenata za neizostavno meritorno izjašnjavanje oba republička parlamenta – idealno bi bilo da oni sami (unutar matičnih područija) što pre zadobiju svojstvo novoformiranih ustavotvornih skupština (i da onda preduzmu merodavne radikalne ustavno-reformske samostalnih država zahvate) – o revitalizovanju savezne države, ili makar o savezu. (Čak i „odlazeći“ ustav pri sopstvenoj promeni poznaje, u rangu konstitutivnog uslova, saglašavanje skupština republika članica s niveliranjem federalnog ustavnog tkiva – član 141. stav 2.) Štaviše, bilo bi najsigurnije i najpogodnije da se kumulativno, nakon oblikovanja republičkih parlamentarnih većina, organizuju i republički referendumi, na kojima bi se ispoljilo narodno raspoloženje na zadatu temu.
4. U čemu bi se ogledao uspeh „savezno“-srbijansko-crnogorskog poravnanja? Odgovor glasi: u skladno koncipiranim budućim odnosima između te dve domaće države, u okončanju političkih razmirica i napetosti, u onom i onakvom njihovom povezivanju koje će otvoriti vrata obostranom svekolikom, osobito ekonomskom napretku. Bilo da se lukrativni bračni saobraćaj sa Evropom bude odvijao po jednom, bilo po dva koloseka.
Upita li me neko slučajno (a neće) za prognozu ishoda ovdašnje narečene sudbinske političke debate, teško je – uz priličnu dozu varljivog optimizma i nezahvalnog nagađanja bez dovoljno pokrića – realno očekivati iole nešto više od buđenja zamrlog zajedničkog tržišta i instaliranja iste monete, dok je osetno manje izvesna objedinjena vojna komanda. Držim da su još slabiji izgledi za federalni model odbrane i sistem carina (itd.) – a jedva da i vredi razmišljati o zajedničkoj spoljnoj politici i o naizmeničnom međunarodnom predstavljanju nekakve zamišljene srpsko-crnogorske unije.
„Samo deca znaju šta žele“, sećam se s nostalgijom Malog princa Antoana de Sent Egziperija. A „pobede mogu biti samo delimične i beznačajne“ (D. Kiš).
