Put u diktaturu

Nakon što se smestila u nove geopolitičke okolnosti proizašle iz Prvog svetskog rata, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca trebalo je da započne svoj ciklus postojanja u skladu sa svim vrednostima koje je proklamovala Nova Evropa na Konferenciji mira u Parizu. Demokratija i ravnopravnost njenih konstitutivnih naroda trebalo je da bude na prvom mestu jer je to, uostalom, bio razlog njenog nastanka. Međutim, na samom početku, revolucionarni karakter novonastale države uspostavio se u načinu prakticiranja vlasti a da se, pri tome, i dalje pokušao zadržati demokratski dekor. Privremeno predstavništvo ili privremeni parlament, koji je funkcionisao dok je trajala Konstituanta, postao je u genezi antidemokratske prakse prva i početna pretpostavka narušavanja budućeg demokratskog sistema. Uredbe tadašnje vlade, uz potpunu marginalizaciju parlamenta, postale su uobičajeni način upravljanja novonastalom državom. Radikalnu političku praksu najbolje ilustruje agrarna reforma koja je potpuno revolucionisala socijalnu mapu nove države i koja je sprovedena vladinom uredbom, bez parlamenta kao nosioca zakonodavne vlasti.

GRAĐANI VAN ZAKONA

Na tome se, međutim, nije stalo. Jedan od najdrastičnijih primera kršenja demokratskih principa bila je Obznana, kao naređenje, dekret ili pseudo uredba kojom se zabranjivala svaka komunistička delatnost, njihove organizacije i svaki oblik propagande sa takvim ideološkim predznakom. Njeno donošenje, 29. decembra 1920, kao politički fenomen i kao političku praksu kritikovali su srpski intelektualci i srpski političari liberalnog usmerenja.

Stojan Protić, na primer, tvrdio je da je Obznana unikum u političkoj praksi i teoriji. Ne osporavajući pravo države da uspostavi mere koje bi sprečavale nasilno rušenje poretka, sporio je nedopustivo kršenje procedure na kojoj su se one zasnivale. Tvrdio je da ni po svom imenu ne može doći ni pod jednu kategoriju zakona, uredaba, naredaba i propisa koju jedna država može da izda. Obznana je, po mišljenju Protića, protivna svim zakonima Kraljevine Srbije, „ona stavlja van zakona sve građane naše otadžbine; ona izvlači ispod kontrole sudske akte i radnje izvršne vlasti i u prvom i u poslednjem stepenu!“

Obznana je izazvala i javne političke proteste. Republikanska stranka, na primer, 2. januara 1921. organizovala je protestno okupljanje na kojem je glavni govornik bio Jaša Prodanović. Policija je opkolila prostor na kojem se skup održavao i naredila prisutnima da se raziđu. Po svedočenju Nikole Stanarevića, kroz kordon žandarma „dostajanstveno su koračali“ trojica lidera stranke Ljubomir Stojanović, Jovan Žujović i Jaša Prodanović i „niko se nije usudio da ih dirne“. Proglas koji su potpisali Ljubomir Stojanović i Mihailo Ilić generalno je Obznanu tretirao kao „državni udar koji stavlja građane van zakona“.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

OGREŠENJE O SLOBODU I DEMOKRATIJU

Iz svih tih razloga, Vidovdanski ustav trebalo je da konačno označi kraj perioda provizorijuma i labavih načela u poštovanju proceduralnih pravila koje podrazumeva demokratija. Ali to se nije dogodilo. Neposredno nakon donošenja Ustava, 2. avgusta 1921. usledio je Zakon o zaštiti države koji je nagovestio ozbiljno narušavanje demokratskih principa i u budućnosti i obesmišljavanje nekih bitnih odredbi samog Ustava. Na osnovu tog zakona postalo je moguće, između ostalog, oduzeti poslanički mandat komunistima iako su prethodno, legalnim putem, bili izabrani u Narodnu skupštinu i to kao treća partija po snazi.

Iako krivica komunista nije dokazana, odnosno njihovo učešće u terorističkoj aktivnosti, parlament je dozvolio oduzimanje njihovog imuniteta i predavanja sudskoj vlasti. Taj postupak je Slobodan Jovanović komentarisao kao opšte i nedokazano učešće komunista u atentatu jer „zahtev izdavanja nije ni za jednog komunističkog poslanika ponaosob obrazložen – i to je bilo tako velik formalni nedostatak, da je samo zbog njega trebalo odreći izdavanje komunističkih poslanika“.

Jaša Prodanović je optužio radikalsko-demokratsku koaliciju za „bezobzirnost kojoj nema ravne u istoriji parlamentarizma“ jer dovodi u pitanje neprikosnovenost mandata. Prodanović je insistirao na tome da Skupština ima pravo da izda jednog ili više poslanika za utvrđivanje krivice ali im, pri tome, ne može oduzet mandat i oni imaju pravo da se vrate u parlament ako im sudskom odlukom mandat nije oduzet. U slučaju komunista, mandat im je oduzet a da oni prethodno nisu bili suđeni ili oslobođeni kao nevini.

Ništa manje kritičan nije bio ni Risto Mitković optuživši vladu da je „smenila opštinske uprave i digla hajku na komuniste kao na bugarske komite i obične zlikovce“. Na stranicama „Nove Evrope“ napisao je da se takvom praksom ogrešilo o principe slobode i demokratije i da se time država kompromituje u svetu. „Zakon o zaštiti države i uništenje komunističkih mandata stvorili su vrlo rđav utisak u Ligi naroda“, tvrdio je Mitković, „jer i druge države se bore protiv ideologije boljševika ali sa više takta i hladnokrvnosti“. Jer, kako je naveo, „komunisti i danas zasedavaju u svim parlamentima, interpelišu vlade i imaju svoje političke organe. Žoresovo ‘Čovečanstvo’ je u njihovim rukama i čita se više nego ikada. U glavnim evropskim centrima još se vide izlepljeni komunistički proglasi. Svet ih čita i poklanja im pažnju koju zaslužuju. Naši državni faktori shvatili su odveć tragično sovjetski pokret i rešili ga na jedan srednjevekovni način, koji je izložio poniženju naš hrabri, pošteni i demokratski narod.“

POLITIČKI INŽENJERING

Ali, vlada Pašić-Pribičević nije se samo na tome zaustavila. Zakon o zaštiti države iskoristila je da bi uoči izbora, 8. februara 1925, njegove odredbe primenila na Hrvatsku seljačku stranku zabranjujući njen rad. Božidar Vlajić, komentator „Srpskog književnog glasnika“, taj postupak okarakterisao je kao nezakonit, motivisan političkom ambicijom koja bi im omogućila prednost na izborima. Uz to je istakao da i „gaženje sudske nezavisnosti, progoni štampe, ukidanje slobode zbora i dogovora koje idu do rasturanja opozicionih zborova preko povlašćenih bandi; hapšenja u masama, pri kojima se ne štede ni poslanički kandidati; premlaćivanje opozicionara koji naročito smetaju; neograničeno iskorišćavanje čitavog državnog aparata…“ jednako kompromituju principe demokratije i prete rastakanju celog sistema.

Posle izbora, koalicija Pašić-Pribičević, dobila je u skupštini 162 poslanika, dok je opozicija raspolagala sa 152 poslanička mesta. U tako „mršavoj“ većini, vlada se, po mišljenju Vlajića, potrudila da u Verifikacioni odbor uđe što manje članova opozicije pa bi, ako bi se ovakva praksa usvojila, svaka vlada bila bi u prilici da svoj neuspeh na izborima zaleči tako što će da pritvori „onoliki broj opozicionara koliko joj nedostaje do većine prilikom sprovođenja verifikacije poslaničkih punomoćstava i da, iskorišćujući tu trenutnu nadmoćnost, poništavanjem opozicionih mandata, skroji većinu za svoju stranku“. Za Vlajića bilo je sporno i pitanje da li Skupština prilikom verifikacije mandata može vršiti sudsku funkciju, odnosno arbitrirati oko podobnosti kandidata koji su izabrani na izborima i preko kojih se manifestuje narodna volja.

Suzbijanje „protivdržavnih elemenata“ sigurno nije moglo poslužiti kao opravdanje za kršenje ustavom utvrđenih prava i sloboda, odnosno zloupotreba Zakona o zaštiti države inicirala je niz drugih kako na višem, tako i na nižem nivou, tvrdio je Milan Grol. Pri tome je posebno isticao činjenicu da su i posle sudskih oslobođenja pripadnici Hrvatske seljačke stranke bili u zatvoru i da je izbegnuta verifikacija njihovih mandata.

OD SLAVNOG POČETKA STIGLO DO NESLAVNOG KRAJA

Posle Obznane i Zakona o zaštiti države svima je postalo jasno da se novostvorena država sve više udaljava od onih političkih ideala za koje su se borile generacije južnoslovenskih političara i intelektualaca. Odsustvo svakog morala u politici, odstupanja od demokratskih procedura i zloupotreba vlasti, najčešće su se stavljali na teret radikalnoj stranci. Ona je, uostalom, bila nosilac političkog skeleta države.

Zato je Jaša Prodanović, upravo na njenu adresu uputio jednu od najoštrijih kritika koja se, u tom smislu, mogla izreći: „Uništili su Veliku Narodnu Skupštinu i poništili su dostojanstvo Narodnog Predstavništva; stegli su krvnički za gušu javnu reč; nasiljem su obeščastili slobodu zbora i dogovora; pretvorili su izbore u falsifikatorska preduzeća praćena nasiljima. Rečju, zagadili su ceo javni život, pogazili gotovo sve zemaljske zakone, porušili bezbroj puta Ustav, uneli obesno partizanstvo i u vojsku, i u škole, i u sudove – poljuljali su sve pravne ustanove države i podelili ljude na dve grupe: svoje protivnike stavljaju izvan zakona, a svoje pristalice iznad zakona. Otkako je naše zemlje, odvratnije političke koterije od ove nije bilo. Nijedna nije bila u isto vreme ovako krvava i ovako prljava.“

Put u propast bio je otvoren. Obznana i Zakon o zaštiti države, na samom početku, suspendovali su demokratiju koja se, u jugoslovenskom slučaju, završila ubistvima hrvatskih poslanika u parlamentu i diktaturom kralja Aleksandra. Drugim rečima, doprineli su da slavan početak završi kao neslavan kraj jednog istorijskog perioda.