fotografije: nemanja rujević
Lekari obiđu ljude jednom dnevno na železničkoj stanici u Đevđeliji. Čujem da je samo jednog dana prošle sedmice pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije mobilnih telefona na vodovima za struju. Ispekli su osamdeset odsto kože i jedva preživeli. Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije
Đevđelija, Tabanovce, Beograd, Subotica, Bački Vinogradi
Kroz jedan prozor protureni su produžni kablovi koji se spuštaju sve do stočića na peronu železničke stanice u Đevđeliji, tamo gde je nekad počinjala Jugoslavija. Završavaju se desetinama utičnica koje su sve popunjene. To malo struje kojom će napuniti bateriju mobilnog telefona izbeglice plaćaju jedan evro. Svaki njihov razgovor od životne je važnosti: gde su porodica i prijatelji, kada će i gde sresti krijumčare, može li neko da im pošalje novac? Neki se građani Makedonije, kao i njihovi nesrećni istomišljenici u Srbiji, pitaju odakle tim navodnim izbeglicama pare za pametne telefone, originalni džins i najk patike. Valjda je trebalo da bosonogi i u prnjama dojašu na kozama da bi izgledali autentično.
A svi su listom došli pešice iz granične grčke kasabe Idomeni. Nema tu mnogo, možda dva ili tri kilometra hoda. Kažu da grčkih graničara nema, a da im makedonski uglavnom samo mahnu da prođu. Ponekad traže da se pričeka nekoliko sati jer je stanica u Đevđeliji prepuna. Demonstrativno slanje jakih snaga na granicu, suzavac i šok-bombe, bili su samo jalov pokušaj da se ljudska masa uspori. Jer, teško je zaustaviti Muhameda, mršavog mladića iz Pakistana, koji me pita da li gledam pakistansku televiziju. Tamo su, kaže, pre dva meseca javili da su talibani upali u neku školu i masakrirali decu. „Nevinu decu“, ponavlja nekoliko puta.
Hiljade ljudi cunja stanicom i okolnim ulicama makedonske varoši. Spavaju na peronu ili u obližnjem parkiću. Svuda smeće. „Oni nemaju pojma o kulturi“, žali se jedan đubretar u majici Crvenog krsta. „Nije to za Evropu. Gde će oni da se integrišu?“, pita, saspe rakijicu u železničkom bifeu i ide dalje, da crevom spira prljavštinu koju su naneli došljaci.
NIKO NE SME DA VAS BIJE: Pre blokade granice bilo ih je oko dve hiljade dnevno i dok god je vreme lepo verovatno ih neće biti manje. No, vozovi nemaju kapaciteta da ih u tolikom broju povezu na sever: Jedan međunarodni Solun–Beograd, dva ili tri lokalna za koje se nikad ne zna kada će i da li će uopšte doći. Kada dođu, normalni putnici se smeštaju u jedan vagon, a mase izbeglica puštaju da preplave ostale. Dva dela voza odvojena su zaključanom bravom. Posle masovnih tučnjava za mesta – sevali su noževi i šrafcigeri – žandarmerija je rešila da daje prednost porodicama sa malom decom. U haos je uveden kakav-takav red.
Po peronu žustro korača Gabriela Andreevska, sićušna devojka sa jarkocrvenim karminom i ogromnim zelenim očima. Energična je, ali ovde uglavnom nemoćna. Došla je u ime dobrotvorne organizacije Legis da deli pomoć izbeglicama. „Niko ne sme da vas bije, bez obzira šta ste uradili“, viče okupljenima na engleskom. Čula je da su policajci opet pendrecima uterivali disciplinu. Andreevska, koja za sebe kaže da je anarhistkinja, tvrdi da je UNHCR ovde prisutan tek simbolično, da Crveni krst ne radi ništa, da makedonska država nije dala ni denara. „Na naš poslednji sastanak Ministarstvo rada i socijalne politike poslalo je šofera kao predstavnika“, kaže Andreevska. Deli letke na arapskom, farsiju… Tu piše kako da se stigne do Srbije i dalje na sever Evrope. Leci su brzo razgrabljeni.
Lekari obiđu ljude jednom dnevno. Od jednog upućenog sagovornika čujem da je samo jednog dana prošle sedmice na stanici pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije telefona na vodovima za struju. Ispekli su 80 odsto kože i jedva preživeli.
Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te da ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije, a u tom periodu sme da se vozi svim sredstvima javnog prevoza. Neki danima čekaju u redu za taj list papira. Dvojica Arapa su se popela na betonsku žardinjeru i zavode red – biće da ih je neko za to ovlastio jer uniformisanih lica uglavnom nema. Ljudi se zbijaju u etničke tabore, dernjaju se i gurkaju, prete i psuju. „Ovi Pakistanci su najgori“, poverava mi se jedan sirijski Kurd.
BIZNIS U ĐEVĐELIJI: Tako je Đevđelija dospela na naslovne strane širom sveta. Gradonačelniku Ivanu Frangovu to nije pravo. Navikao je da vodi miran gradić koji lepo živi od nekih finijih posetilaca, onih koji iz Grčke dođu da se kockaju u jednom od desetak luksuznih kazina. Frangov stiže na intervju raskopčane košulje ispod koje izviruje zlatni lanac i priča svoju priču: o bezbednosnom izazovu za Makedoniju, o naopakim Grcima koji izvoze problem na sever, o tome kako njegovi sugrađani više ne smeju da izađu na ulice. „Ja saosećam sa izbeglicama, ali to ne znači da naša zemlja treba da bude žrtva“, izjavljuje Frangov rutinirano. Iza nas sa Dojče velea već se postrojila ekipa austrijskog javnog servisa ORF. Tražen je taj gradonačelnik ovih dana.
Neki njegovi sugrađani se rukovode praktičnim kapitalističkim umom. Na peronu je tridesetak improvizovanih tezgi, svi prodaju banane (zašto baš banane?), kokice, čips, hladnu vodu – trostruko skuplje nego u prodavničici koja je dvesta metara dalje. I taksisti trljaju ruke. Jedan od njih, Angel Stanojkov, kaže da ne deru migrante nego ih voze po taksimetru – do granice sa Srbijom to mu dođe oko sto evra za četiri putnika. „Mi ih vozimo do zvaničnog prelaza, a oni onda skrenu levo pa idu divljim stazama.“ Zna Stanojkov ponešto i o geopolitici pa kaže da je garantovano „međunarodni faktor“ nešto muljao, jer nije taj rat u Siriji počeo tek tako.
ULAZAK U SRBIJU: Taksijem, vozom ili autobusom – tek svi putevi vode u Tabanovce. Ubogo granično seoce sa dvestotinak kuća. Ovde se Toni razume u stvari. Mladić sa belom majicom sa koje se šepuri zlatni dvoglavi orao – grb Rusije – predusretljivo nas vodi bogazama kojima prolaze izbeglice, preko balvana koji služe kao mostić preko potoka ili između vagona na najsevernijoj železničkoj stanici u Makedoniji. Kaže Toni biće rata, jer ovi idu da „nasele Evropu“ pa da posle traže svoju državu. „Amerikanac neka ih uzme. Nemci i Francuzi mogu da ih stave u avione i kažu: evo ti, Amerikanac, ti si počeo rat u Siriji, Iraku, svuda.“
Tu je na stanici UNHCR podigao nešto što nazivaju kampom, a u stvari je to par montažnih barakica koje štite od sunca i kiše. Uostalom, tu se malo ko zadržava. Zaman iz Maroka stiže sa ogromnim ruksakom i odmah hoće dalje, u Srbiju. Pozitivan neki tip. Priča da je živeo četiri godine u Atini i radio na crno, da su policajci tamo strašni rasisti koji ilegalcima otimaju pare. Dojadilo mu je to, pa ide u Nemačku. „Valjda ću tamo naći ono što tražim, a to nije mnogo: pristojan posao i pristojan život.“ Ne bih da mu rušim nade, ali nešto mi ne deluje da će jedan Marokanac dobiti azil u Nemačkoj. On ipak kreće ka granici: „Moram odigrati pametno da bih prešao.“
Doduše, ne treba tu neka velika pamet – samo strpljenje. Makedonske policije nije bilo, ali su se na uzvišenju postrojila četvorica sa srpske strane – dvojica policajaca i dvojica žandarma. Izbeglica nigde. Nas novinare vide kroz dvogled. Kad smo prišli, kažu: „Vi ste ilegalno ušli u našu zemlju barem jedno petsto metara. Eno, tamo vam je bio granični kamen.“ Kažu, uhapsiće nas, ali je od početka jasno da zbijaju šale. Jedan tip deluje kao da se s njim nije šaliti – obrijana glava, tetovirani bicepsi, ogromna automatska pušta. Zadatak im je jednostavan: „Oni pokušavaju džumle da prođu. Sad smo jednu grupu vratili nazad.“
No policajci zapravo igraju žmurke sa migrantima. Ne žele oni stvarno da čuvaju granicu, već samo da doziraju broj ulazaka u zemlju i smanje pritisak na Preševo, gde je prvi prihvatni centar. Posle par minuta četvorica momaka sedaju u džipove i odlaze na zapad. Iza žbunja ustaje nekoliko avganistanskih porodica i kreće prema onom graničnom kamenu što ga mi nismo videli.
ORGANIZOVANO DO BEOGRADA: Hteli smo da prespavamo u Vranju, ali su sva prenoćišta puna. U nekima kažu da su mađarski i nemački policajci tu već mesecima. U jedinom pravom hotelu američki ambasador Kirbi zauzeo je sve sobe, vidimo ga u bašti restorana. Tu se poručuju pića, sa zvučnika trešti Ceca. Posle sam na radiju čuo da je Kirbi sa svitom obilazio upravo prihvatni centar u Preševu i rekao neke prazne diplomatske reči.
Bolje je slušati šta kažu vozači autobusa. Jedan pravi pauzu na autoputu, u autobusu samo izbeglice. Pokazuje pismo iz Ministarstva unutrašnjih poslova u kojem se mole prevoznici da uvedu posebne linije iz prihvatnog centra u Preševu do Beograda. Ovi se rado odazivaju. Karta košta 1600 dinara – nije mnogo, ali su autobusi garantovano puni. Ima vozač i spisak putnika, sve regularno. Svi oni imaju srpski famozni papir, koji poput makedonskog daje tri dana fore da se podnese zahtev za azil – što nikome ne pada na pamet – dakle, prećutno, da se ode u Mađarsku.
Beograd je zapravo jedina metropola na takozvanoj Balkanskoj ruti gde se migranti zadržavaju. Šatori, ćebad, štrikovi za veš između drveća zauzeli su park između dolaznog i odlaznog perona autobuske stanice i onaj ispred Ekonomskog fakulteta, obično zanimljiv samo studentima danju i prostitutkama noću. Sada ovde ljudi spavaju pod otvorenim nebom, osim kad padne kiša. Tada se zbijaju pod strehe i između automobila u parking-garaži. Većina moli da ih ne fotografišemo i ne bi da priča ni o čemu. Plaše se. Neki kažu da neće da govore za nemačke medije, jer su uvereni da sve što kažu može biti upotrebljeno protiv njih kad zatraže azil u Obećanoj zemlji.
ROĐEN 1. JANUARA: Ahmad je drugačiji. Ima sedamnaest godina i video je više nego što bi ljudi trebalo da vide za ceo život. „U Iraku imamo veliki problem sa Daešom“, koristi arapsku reč za Islamsku državu. Priča, kao da objašnjava nešto najlogičnije na svetu: „Ako te Daeš uhvati, prerežu ti vrat. Zato hoćemo u Nemačku. Tamo možemo opušteno da živimo.“ Ahmad i desetak kompanjona odabrali su put kojim se ređe ide – iz Grčke u Bugarsku pa u Srbiju. A bugarski policajci su, kaže, brutalni. Umlaćuju došljake i otimaju im pare.
Pokazuje mi onaj papir što su mu izdale srpske službe. Kao ime su smandrljali zapravo ime oca, zvanično je u Srbiji četiri godine stariji – dakle nije maloletan – i rođendan mu je prvog januara. To sa prvim januarom je već postala pošalica. Kad god migranti nemaju dokumente ili ne znaju da objasne kad su rođeni, srpske ćate upišu prvi januar.
Hosteli oko štajge su krcati. Jedna ćevabdžinica nudi navodne halal pljeskavice i ćevape – prilagođeno potrebama kupaca, što bi se reklo. Cene su manje prilagođene, za te pare malo dalje mogu da se pojedu tri dobre pljeskavice. Ali posao ide odlično, čak se traže nove radnice. Dobro prolaze i autobuski prevoznici koji su uveli tuce dodatnih autobusa ka Subotici i Kanjiži, karte su odavno rasprodate.
I Mehdi hoće dalje. Iranac je, tvrdi da je ateista, što je veliki problem u šiitskoj republici. Pre nego što nastavi na sever, može da popije sok u dvorištu – zapravo letnjoj sceni – kluba Mikser. Tu su poređali stolove i na njima nepregledne gomile odeće. Dolaze Beograđani i donose više nego što izbeglicama treba. Ovi biraju, odmeravaju, jedna majka dugo traži obuću za svoju bosu ćerkicu. „I lekari ih obilaze“, kaže jedan krupni momak koji volonterski pomaže da se odeća prepakuje i podele voda i hrana. Jedna baka je donela hleba, paštete, keksa… ne bi da priča u mikrofon.
Čujemo priče kako srpska saobraćajna policija zaustavlja automobile sa migrantima i preplašenim ljudima uzima po stotinak evra, taksistima prete ili zaplenjuju vozila. „Tu nema nikakve logike. Ovi jadni ljudi su došli da odu. Umesto da im olakšaš, ti im samo zagorčavaš život“, kaže jedan taksista sa subotičkim tablicama.
MAĐARSKA OGRADA: Kad smo već kod zagorčavanja života migrantima – evo nas kod Mađara. Iznad seoceta Bačkih Vinograda, tik uz Selevenjske pustare, uzdiže se gigantski stub sa termokamerama. Ogromni vojni kamion puzi uz granicu. Iz zvučnika trešti Money, Money, Money sladunjave grupe ABBA, vojnici se smeju i zakivaju gvozdenu mrežu. Metar i po ispred ograde već su postavljena dva kotura kao žilet oštre bodljikave žice. Na jednom mestu visi dečiji peškirić koji su ostavili migranti. Stubovi za ogradu su pobijeni, radovi treba da budu završeni do kraja avgusta.
Vojnici zabavljeni svojim neočekivanim zanatom ne obraćaju pažnju na nas, samo jedan što ima veliki objektiv oko vrata pita ko smo i šta smo. Da slikamo? Nema problema, kaže. Uljudno objašnjava da migranti ne prelaze samo ovde, ka gradiću Ašothalomu, nego celom dužinom granice. Da li stvarno veruju da će tri metra žice zaustaviti ljude za koje povratak nazad nije opcija? „Nadamo se“, kaže vojnik. „Cilj je da oni dođu na zvanične granične prelaze.“ Dakle tamo gde ne mogu da pređu u Mađarsku.
PAKISTANSKA VEZA: Dvadesetak kilometara na jugozapad, u staroj ciglani nadomak Subotice, sedi dvadesetsedmogodišnji Milad. Ne brine ga mnogo što se Mađarska ograđuje. Više se sekira što „Pakistanac“ još nije nazvao. To je šifra za misterioznog krijumčara. „On će podmititi policiju“, kaže Milad. Taj „Pakistanac“ navodno uspeva da prošvercuje dvadesetak ljudi dnevno iz ciglane – i to sve do Nemačke. Siguran prolaz koštaće Milada i njegove roditelje ukupno 4500 evra. Priča se da postoje i sirotinjske varijante, kada krijumčari za nekoliko desetina evra samo odvedu migrante do poroznih mesta na granici i prepuste ih sebi samima. „Pakistanac“ se naravno ne pojavljuje dok su novinari tu. Neke izbeglice nas otvoreno mole da odemo.
U vreme posete nije bilo mnogo ljudi u napuštenoj ciglani. Napolju su na vatri pekli kukuruz uzet sa obližnje njive, unutra samo arapski grafiti po cevima svedoče o tome da su ovuda prošle desetine hiljada ljudi. „I nijedan od njih me, kao što vidite, nije ubio“, priča sa osmehom Tibor Varga. Protestantski sveštenik – širokih ramena i u maskirnim pantalonama – ovde dolazi još od početka Arapskog proleća pre četiri godine. Donosi svež hleb, jaja, pastu za zube…
Jedan brkati lokalac – živi u kućerku pored ciglane – pomaže u podeli pomoći, pomalo pripit. Sve jednako psuje i izbeglice i fotoreportere, kaže i jedni i drugi mu idu na živce, ali ipak pomaže. Jedna Arapkinja ne želi hleb, uzima samo malo voća. „Vidi ti to, neće hleb. A svež, još topao. Pa gde to ima?“, pita se čovek.
Mađarska ograda je, kaže Tibor Varga, velika tema među izbeglicama, ali se nje malo ko plaši. „Kad protresete čašu sa vodom, iz nje će ispasti voda. Znate li zašto? Pa zato što je voda sve vreme bila unutra.“ U trusnim vremenima, hoće reći, iz ljudi izbija ono što je u njima. A u ovim izbeglicama je pre svega odlučnost. „Ako pogledamo primere sa drugim graničnim ogradama u svetu, videćemo da su ljudi veoma odlučni da prođu. Oni imaju daleko većih problema od malo žice.“
To me je podsetilo na jednog mladog sirijskog lekara kojeg sam sreo još u Đevđeliji. Pevao je pesmu o svom putu ka Nemačkoj, stihovi kažu da kreće preko Turske, ali će, ako treba, ići i preko Španije. „To je samo zato što se Alemania i Espania rimuju.“ Kao i svi tamo, on je već mesecima na putu pa je o graničnoj ogradi čuo tek površno i uglavnom glasine. U svakom slučaju, kaže, hteo bi da požuri dok Mađari ne završe fine radove. Za krijumčare nema para. A ako ograda bude gotova? „Preskočiću, seći ću je, uradiću sve samo da prođem.“
U subotičkim gvožđarama kažu da cvikcangle idu kao alva.
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
