Kao što je poznato, bugarski socijalizam je bio mnogo tvrđi od jugoslovenske verzije, pa je slušanje „zapadne“ pop-muzike na javnim mestima i radio stanicama bilo moguće tek od kraja sedamdesetih. Ipak, osamdesetih je država promovisala bugarsku verziju pop, pa čak i rok muzike, ali smatrali smo ih previše mekim i ne naročito autentičnim. Folk muzika koja se čula na radiju i televiziji takođe je bila neautentična. Tradicija gradskog folklora, ono što u Srbiji zovete starogradska muzika, uništena je još pedesetih, kao previše buržoaska. U tim uslovima, jugoslovenski folk pevači, poput Brene i drugih, dobro su došli da oslobode suspregnute strasti i da razvesele narod na okupljanjima poput svadbi, rođendana, maturskih večeri, ispraćaja u vojsku. Najpopularnija je svakako bila Brena, ali takođe i Vesna Zmijanac, Boban Zdravković i Šaban Šaulić. I sve to je imalo ime – „surbsko“. Kad bi žurka bila na vrhuncu, neko bi rekao: „Pusni malko srubsko“ i tada bi počela prava zabava. „Surbsko“ se čulo sa svih strana tokom kasnih osamdesetih i početkom devedesetih – u restoranima, javnom prevozu. Kasete su donosili uglavnom ljudi koji su putovali u Jugoslaviju i vozači kamiona. Ta profesija smatrana je privilegovanom – putovali su u inostranstvo i bili plaćani u američkim dolarima. Takođe, veoma su bili popularni bugarski prepevi grčkih i jugoslovenskih pesama. Najpoznatiji primer je bugarska verzija Tozovčeve pesme Ti si me čekala, koju je na bugarskom snimio Mustafa Čaušev ili Cecina Kukavica, u izvođenju Neline i sa nazivom Kukuvica.
Zahvaljujući tome, polovina Bugara razume srpski, pošto su tako mnogo slušali o „volim te, laži me, sanjam te“ itd. Naravno, čuven je Brenin koncert u Sofiji kada je na stadion „Levski“ sletela helikopterom. Prvom bugarskom turbo folk (ovde tu muziku zovemo čalga) pesmom smatra se Kamanite padav, koju je 1988. snimio Andon Subev. Godine 1990. pojavila se Toni Dačeva, kojoj je očigledan uzor bila Brena. Taj period se sada naziva retro-čalga, a u poslednje vreme se često organizuju nostalgične žurke na kojima se pušta samo ova muzika. I dan-danas bugarski pevači kopiraju način pevanja kakav imaju Brena i drugi pevači. Nisam muzički ekspert, ali bugarski i srpski imaju drugačiji izgovor. Međutim, kada pevači u Bugarskoj danas pevaju čalgu, oni pevaju tako da im je čak i izgovor nekih bugarskih reči kao da su iz Srbije.
Početkom devedesetih osnovana je diskografska kuća koja se specijalizovala za bugarsku čalgu i promovisala je sa značajnim novčanim ulaganjima u izvođače, PR, medije i distribuciju. Tekstovi su u početku bili uglavnom o ljubavi i slomljenim srcima, ali već negde 1992. preorijentisali su se na „društvenu stvarnost“ – novac, biznis, traženje bogatog dečka sa skupim kolima i sl. U poslednje vreme popularna je nešto umerenija verzija čalge, koju zovu pop-folk, sa više elemenata pop-muzike i sa mnogo više novca uloženog u spotove, koji su vrlo profesionalno urađeni. Ali, čini mi se da to više nema nikakve veze sa Jugoslavijom. Naravno, postoji nevidljiva mreža razmene koja se odvija među Romima. Nedavno me je u Beograd povezla porodica srpskih Roma čija je ćerka bila luda za bugarsko-romskim pevačem Azizom. Tako da izgleda da uticaja ima i u drugom pravcu.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
