Kao što je poznato, bugarski socijalizam je bio mnogo tvrđi od jugoslovenske verzije, pa je slušanje „zapadne“ pop-muzike na javnim mestima i radio stanicama bilo moguće tek od kraja sedamdesetih. Ipak, osamdesetih je država promovisala bugarsku verziju pop, pa čak i rok muzike, ali smatrali smo ih previše mekim i ne naročito autentičnim. Folk muzika koja se čula na radiju i televiziji takođe je bila neautentična. Tradicija gradskog folklora, ono što u Srbiji zovete starogradska muzika, uništena je još pedesetih, kao previše buržoaska. U tim uslovima, jugoslovenski folk pevači, poput Brene i drugih, dobro su došli da oslobode suspregnute strasti i da razvesele narod na okupljanjima poput svadbi, rođendana, maturskih večeri, ispraćaja u vojsku. Najpopularnija je svakako bila Brena, ali takođe i Vesna Zmijanac, Boban Zdravković i Šaban Šaulić. I sve to je imalo ime – „surbsko“. Kad bi žurka bila na vrhuncu, neko bi rekao: „Pusni malko srubsko“ i tada bi počela prava zabava. „Surbsko“ se čulo sa svih strana tokom kasnih osamdesetih i početkom devedesetih – u restoranima, javnom prevozu. Kasete su donosili uglavnom ljudi koji su putovali u Jugoslaviju i vozači kamiona. Ta profesija smatrana je privilegovanom – putovali su u inostranstvo i bili plaćani u američkim dolarima. Takođe, veoma su bili popularni bugarski prepevi grčkih i jugoslovenskih pesama. Najpoznatiji primer je bugarska verzija Tozovčeve pesme Ti si me čekala, koju je na bugarskom snimio Mustafa Čaušev ili Cecina Kukavica, u izvođenju Neline i sa nazivom Kukuvica.
Zahvaljujući tome, polovina Bugara razume srpski, pošto su tako mnogo slušali o „volim te, laži me, sanjam te“ itd. Naravno, čuven je Brenin koncert u Sofiji kada je na stadion „Levski“ sletela helikopterom. Prvom bugarskom turbo folk (ovde tu muziku zovemo čalga) pesmom smatra se Kamanite padav, koju je 1988. snimio Andon Subev. Godine 1990. pojavila se Toni Dačeva, kojoj je očigledan uzor bila Brena. Taj period se sada naziva retro-čalga, a u poslednje vreme se često organizuju nostalgične žurke na kojima se pušta samo ova muzika. I dan-danas bugarski pevači kopiraju način pevanja kakav imaju Brena i drugi pevači. Nisam muzički ekspert, ali bugarski i srpski imaju drugačiji izgovor. Međutim, kada pevači u Bugarskoj danas pevaju čalgu, oni pevaju tako da im je čak i izgovor nekih bugarskih reči kao da su iz Srbije.
Početkom devedesetih osnovana je diskografska kuća koja se specijalizovala za bugarsku čalgu i promovisala je sa značajnim novčanim ulaganjima u izvođače, PR, medije i distribuciju. Tekstovi su u početku bili uglavnom o ljubavi i slomljenim srcima, ali već negde 1992. preorijentisali su se na „društvenu stvarnost“ – novac, biznis, traženje bogatog dečka sa skupim kolima i sl. U poslednje vreme popularna je nešto umerenija verzija čalge, koju zovu pop-folk, sa više elemenata pop-muzike i sa mnogo više novca uloženog u spotove, koji su vrlo profesionalno urađeni. Ali, čini mi se da to više nema nikakve veze sa Jugoslavijom. Naravno, postoji nevidljiva mreža razmene koja se odvija među Romima. Nedavno me je u Beograd povezla porodica srpskih Roma čija je ćerka bila luda za bugarsko-romskim pevačem Azizom. Tako da izgleda da uticaja ima i u drugom pravcu.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Američki predsednik Donald Tramp, koji je obećavao da će okončati ratove svojih prethodnika, poslao je nosače aviona, razarače i bombardere preko sedam mora, koji su bacali bombe od 13.600 kila na iranske bunkere 90 metara ispod zemlje, uvukavši Ameriku u rat sa Iranom. Nakratko je ispunio ratni cilj Izraela – koji je dosad ubio 17 iranskih atomskih naučnika – pa brzo proglasio misiju okončanom i isposlovao primirje, dok su odjekivale poslednje salve, nadati se, kratkog rata
Hajde da razmotrimo najgori strah pobunjenih građana. Pa šta ako za Vidovdan bude manje ljudi nego 15. marta? Gde li su se denuli? Da nisu, ne daj bože, sad naprasno preumili i rešili da podržavaju Srpsku naprednu stranku i režim Aleksandra Vučića? Da im nije Ćacilend miliji i draži od studentskog skupa? Ne budimo smešni, naravno da to nije slučaj
Vidovdanski sabor je opravdao svoje održavanje, ali bi mogao i danas da posluži kao podsećanje i svojevrstan poziv na trezvenost: ne treba pozivati Srbiju samo radi okupljanja velike mase (za tako veličanstene pesme ne postoji bis), već sačuvanu, itekako postojeću energiju usmeriti ka određenoj svrsi ne dopuštajući joj da iščili. To je greška koja se pravdoljubivim građanima Srbije ponavlja duže od tri decenije, od 9. marta 1991, sve do moćnih demonstracija povodom “Ribnikara” i Jadra i bilo bi vreme da se iz nje nešto nauči
“Studenti i građani ne smeju da nasedaju na priče o olakom i brzom preuzimanju vlasti, posebno ne na pozive za nasilnu promenu vlasti, jer nisu oni ti koji su ‘zakuvali’ ovu situaciju. Kombinacijom političkog Vudstoka, gandijevskom strpljivošću i upornošću oni su već dokazali da mogu igrati dugu utakmicu, trčati maratonsku trku. To je slika odgovorne politike, a ne samo da se politikom jednokratnog juriša ili na o-ruk sistem porazi režim, personalno promene nosioci vlasti, i ‘opet Jovo nanovo’”
Nikad se još nije desila istovremena blokada svih većih gradova u zemlji za puka dva sata. Sada jeste. Studenti i građani tu neće stati, jer osim otpora nemaju drugog izbora. Kako će teći narodno blokiranje Srbije i što se dalje može očekivati
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
