Puni betonski tereni

Ume legendarni Dule Vujošević često da kaže kako je sport bitan za elan nacije, a potvrdu toga je donela nezapamćena košarkaška euforija tokom 2023. godine. Počelo je sa večitima, Partizanom i Crvenom zvezdom, koji su sa najvećim budžetima u istoriji i izuzetno kvalitetnim sastavima izašli na crtu ostalim timovima u Evroligi. Tek drugi put su beogradski večiti rivali nastupili tokom iste sezone u najjačem evropskom košarkaškom takmičenju. Ogromno rivalstvo, koje gotovo neprestano prelazi granicu zdravog, podiglo je nivo interesovanja za košarku do neslućenih granica, a ujednačenost Evrolige i konkurentnost “večitih” doprineli su da košarka postane jedna od glavnih tema razgovora među građanima Srbije. Zbog samog broja utakmica, delovalo je da se na svaka dva dana igra nova najvažnija, po značaju uporediva sa finalom Vimbldona ili Svetskog prvenstva u fudbalu.

PARTIZANOV POHOD NA EVROPU

Na početku kalendarske godine je delovalo da je Crvena zvezda na boljem putu od Partizana. Potpisi Kampaca i Vildoze, kao i dolazak trenera Duška Ivanovića, doveli su do niza pobeda koji je crveno-bele pozicionirao ispred Partizana kako u Evroligi, tako i u ABA ligi. Crvena zvezda je osvojila i Kup Radivoja Koraća u Nišu pobedivši Partizan Mozzart Bet u polufinalu, pa Mega MIS u finalu. Međutim, osnovna prednost i pokretačka snaga crno-belih nalazila se na njihovoj klupi, u liku najtrofejnijeg trenera u istoriji evropske košarke Željka Obradovića. Autoritet i znanje legendarnog Žoca, te status božanstva koje uživa među navijačima Partizana, naveo ih je da veruju u preokret. Crno-beli su počeli da pobeđuju, pa da pobeđuju igrajući sve bolje, pa da pobeđuju igrajući najbolju košarku u čitavoj Evropi. Četa Željka Obradovića postala je najbolja napadačka ekipa Evrolige, a utakmice Partizana događaji za koje se traži karta više, koji se pamte i prepričavaju. Štark Arena je odjednom bila tesna da primi sve koji su želeli da dođu i vide kaznenu ekspediciju koja je postala prva srpska ekipa od 2016. godine koja je stigla do četvrtfinala Evrolige, odnosno do odabranog društva osam najboljih timova Starog kontinenta.

Partizan je delovao možda i kao najbolji tim Evrope do dva minuta pred kraj druge utakmice četvrtfinalne serije protiv velikog Real Madrida. Nadomak nove pobede i velikog vođstva od 2:0, Serhio Ljulj je nesportskim faulom isprovocirao kapitena Partizana Kevina Pantera, nakon čega je nastala opšta tuča, iz koje su crno-beli izašli oslabljeni za povređenog Egzuma, te suspendovane Pantera i Lesora. Usledile su utakmice u Beogradu, koje je Real Madrid uspeo da reši u svoju korist vrlo malim razlikama. Nažalost, između dve beogradske utakmice dogodio se tragični događaj u OŠ “Vladislav Ribnikar” koji je zavio Srbiju u crno.

Peta utakmica u Madridu protekla je u velikoj borbi i, nažalost, novoj tesnoj pobedi Real Madrida koji je tako otišao na završni turnir Evrolige, koju će kasnije i osvojiti. Partizan je zaustavljen na jednoj od poslednjih prepreka, tri pobede daleko od novog trofeja i naslova prvaka Evrope, ali se njihova evropska odiseja može i mora smatrati spektakularnom. Potvrda kvalitetnog rada i ogromnog znanja Željka Obradovića, ako je za to uopšte i bilo potrebe, stigla je osvajanjem ABA lige. Finalna serija ostaće upamćena kao najkvalitetnija plej-of serija u istoriji regionalne košarke, a kao pobednik u pet utakmica je izašao Partizan. Željko Obradović je tako uspeo u jednoj sezoni da vrati Partizan u četvrtfinale Evrolige posle 13 godina i da donese crno-belima titulu prvaka Jadranske lige posle 10 godina.

JOKIĆEV PUT U KOŠARKAŠKU BESMRTNOST

Kako se Evroliga bližila kraju, tako je fokus domaće javnosti prelazio na NBA ligu, odnosno Nikolu Jokića i njegove Denver Nagetse. Nakon dve sezone u kojima je proglašavan najkorisnijem igračem najkvalitetnije lige na svetu, Jokić je tokom sezone 2022/23. dodatno poboljšao svoje igre i statistiku. Gotovo svakog jutra smo čitali o nekom novom rekordu koji je Nikola postavio uspevajući da premaši dostignuća legendi NBA lige poput Abdula Džabara, Čemberlejna, Medžika, Birda i drugih. Osim samih brojki, fascinirala je lakoća i raznovrsnost njegove igre. Pokazatelj koliko je bitan za igru Denvera može da se pronađe u podatku da je Jokić predvodio kompletnu NBA ligu po broju kontakata sa loptom tokom jedne utakmice (98,6), tako da maltene nije postojao napadački posed Denvera koji nije započet ili završen Jokićevim potezom. Uprkos tome što je lopta najčešće dolazila u njegove ruke, u njima se zadržavala samo 2,69 sekundi u proseku, što je dokaz da nije usporavao niti remetio napadački ritam svojih saigrača. Njegov pregled igre i osećaj za dodavanje načinili su ga jednim od vodećih asistenata lige, a sasvim sigurno najboljim dodavačem među centrima u istoriji košarke.

Nakon dva individualna MVP trofeja, Nikolin cilj je bio jasan, a to je titula. Denver je regularni deo sezone završio kao najbolja ekipa Zapadne konferencije, čime su obezbedili prednost domaćeg terena do finalne serije. U prvoj rundi je dominantno savladana Minesota rezultatom 4:1 u seriji, a potom i Finiks pojačan Kevin Durentom sa 4:2. U finalu Zapada čekali su ih slavni Lejkersi, predvođeni Lebronom Džejmsom i Entonijem Dejvisom. Imajući u vidu istorijat franšize iz Los Anđelesa, kao i popularnost Lebrona, ne čudi što je fokus američke sportske javnosti potpuno pomeren sa prvoplasiranog Denvera na sedmoplasirane Lejkerse. Očekivala se duga i neizvesna serija, a dogodilo se da je Denver pregazio velikog protivnika neverovatnim rezultatom 4:0.

U velikom NBA finalu, Nagetsima je na megdan izašla ekipa Majami Hita. Majami se izbacivanjem Milvokija i Bostona nametnuo kao najprijatnije iznenađenje plej-ofa, ali u finalnoj seriji prosto nisu imali bilo kakvo rešenje za Jokića. U pet utakmica Jokić je beležio zastrašujućih 30,2 poena, 14 skokova i 7,2 asistencije u proseku, poguravši tako svoj Denver do prve NBA titule u istoriji franšize. Sasvim očekivano, Nikola je dobio i epitet najboljeg igrača finalne serije, čime je postao tek peti neamerički igrač koji je poneo laskavo priznanje. Dodatno, prvi je igrač u istoriji NBA lige koji je plej-of završio kao vodeći strelac (600 poena), skakač (269 skokova) i asistent (186 asistencija). Konačno, postao je i najniže draftovani osvajač priznanja MVP-a finalne serije, kao i jedan od samo 11 igrača koji su u karijeri osvojili šampionski prsten i bar dva MVP priznanja.

Sa prstenom na ruci i nekoliko trofeja na policama, Nikola Jokić odšetao je u košarkašku besmrtnost. Biti najbolji igrač šampiona NBA lige nešto je što se pamti, piše i prepričava. Zbog svoje povučenosti, čudne građe i odsustva sa društvenih mreža, Nikola nije dovoljno marketinški interesantan američkoj medijskoj mašineriji, ali nakon juna 2023. godine nijedna ozbiljna rasprava o najvećim igračima u istoriji košarke neće proći bez pominjanja njegovog imena, a samim tim i srpske košarke.

NOVE STRANICE PREBOGATE KOŠARKAŠKE TRADICIJE

Ljubiteljima košarke u Srbiji, koji su se često budili kako bi pratili utakmice Denvera, fali još jedan njegov trofej, a to je zlato sa reprezentacijom. NBA sezona je duga i naporna, što mora biti barem deo opravdanja kada se igrači zahvale na pozivu selektoru i odluče da leto posvete odmoru i individualnom radu. Ipak, generacijama ljudi odraslih na uspesima Kiće i Praje, kasnije Divca, Bodiroge, Đorđevića, Danilovića, Paspalja i ostalih, teško je da prihvate da neko odluči da propusti Svetsko prvenstvo u košarci. Lepu uvertiru pred seniorsko prvenstvo napravili su juniori, predvođeni super talentovanim Nikolom Topićem, osvojivši zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu održanom u niškom “Čairu”, pobedom u finalu protiv Španije rezultatom 81:71. Dodatni razlog za zadovoljstvo doneli su reprezentativci u kategoriji 3×3 odbranivši titulu svetskog prvaka u Beču. U finalu su savladane SAD rezultatom 21:19, čime je ekipa u sastavu Majstorović, Branković, Vasić i Stojačić donela našoj zemlji čak šestu zlatnu medalju sa svetskih prvenstava u 3×3 basketu.

Seniorska košarkaška reprezentacija otputovala je na Svetsko prvenstvo u Manili bez prevelikih očekivanja, a samim tim i bez pritiska javnosti. Osim Jokića, selektor Pešić iz raznih (ne)opravdanih razloga bio je lišen pomoći nekolicine evroligaških i NBA igrača. Srbija je po prognozama svrstavana u drugi, pa možda i treći krug favorita. Osim neprikosnovenih SAD, dosta se očekivalo od Kanade i Nemačke, te Španije, Francuske, Litvanije i Australije. Grupnu fazu reprezentacija Srbije odradila je bez rezultatskih problema, ali je sve ostalo u senci bizarne povrede Boriše Simanića, koji je zadobio udarac laktom u duelu protiv Južnog Sudana. Naizgled bezazlen udarac rezultirao je dvema hitnim operacijama nakon kojih je Boriši odstranjen bubreg. Košarkaški svet je u neverici slao poruke podrške Boriši, a on je u najtežim trenucima smogao snage i podršku uputio saigračima.

Mnogi reprezentativci Srbije kasnije su upravo Borišinu poruku na grupnom četu označili kao momenat koji je ujedinio i ohrabrio ekipu, koja je uspela da se podigne nakon šokantnog poraza od Italije i zaređa sa ubedljivim pobedama protiv Dominikanske Republike, Litvanije i Kanade. Najveći teret na svojim leđima izneo je Bogdan Bogdanović, igrač koji nikada nije rekao ne reprezentaciji, što je često znalo da ga košta svežine i zdravlja na početku novih NBA sezona. Sada već iskusni Bogdan dirigovao je igrom ekipe, razigravao saigrače i postizao ključne poene, a njegovo prisustvo je nekako smirivalo ostatak naše delegacije. Na prvenstvu je beležio redom: 14, 17, 23, 18, 20, 21, 23 i 17 poena; uprkos tome što su protivnički treneri slali svoje najbolje odbrambene igrače da ga čuvaju. U eliminacionoj fazi takmičenja pridružio mu se Aleksa Avramović, koji je odigrao najbolju košarku svog života u pravo vreme, pa je agresivnošću i ukradenim loptama postao noćna mora protivnika, a heroj srpskih navijača. Svetislav Pešić, trofejni stručnjak sa ogromnim iskustvom, fantastično je vodio ekipu koja na papiru nije važila za favorita, ali je na terenu delovala kao skladna celina spremna da se bori do poslednje kapi krvi i znoja.

Upravo je tako bilo u velikom finalu protiv Nemačke, u strašnoj borbi i utakmici koja je rešena na jednu loptu, nažalost, u korist veoma kvalitetne nemačke reprezentacije (77:83). Ipak, Srbija je premašila očekivanja i postigla najveći uspeh još od 2016. godine i srebra na OI u Riju. Uoči prvenstva, kao osnovni cilj je označen plasman na naredne Olimpijske igre, koji je ostvaren pobedom u polufinalu protiv Kanade. Nakon nekoliko sušnih godina, reprezentacija Srbije u sastavu: Bogdanović, Stefan i Nikola Jović, Avramović, Gudurić, Dobrić, Marinković, Davidovac, Petrušev, Simanić, Milutinov i Ristić, uspela je da osvoji srebrnu medalju i tako ispiše nove stranice prebogate košarkaške tradicije ove zemlje. I još važnije – pružila je podstrek klincima da uzmu narandžastu loptu u ruke, izađu na betonski teren u parku iza zgrade i maštaju o tome kako postaju novi Bogdanović, novi Jokić ili novi Avramović.