Pukovnik se nije šalio

U zemlji kakva je Srbija, gde je uobičajeno da ambasadori moćnih sila, od Sjedinjenih Američkih Država i Rusije pa naniže, dele „packe“ vlastima – od Vilijama Montgomerija početkom dvehiljaditih do Aleksandra Čepurina pre neku godinu – bilo je pitanje dana kada će se o vojnim stvarima van uobičajenog protokola i diplomatskih pravila oglasiti izaslanici odbrane, i to se napokon desilo u maju.

Vojni atašei su obično kruti ljudi koji izbegavaju razgovor za medije, a kad se moraju obratiti javnosti uvek daju kratke izjave prepune fraza. Tu učmalost je razbio početkom maja odlazeći britanski izaslanik odbrane pukovnik Sajmon Ficgibon, dajući opasku kako je za vreme mandata u Beogradu video promene tri ministra odbrane, a načelnik Generalštaba je uvek isti – general Ljubiša Diković, koji pritom nema zamenika već više od godinu dana, što je neuobičajeno. Britanski vojni ataše dodao je i da je bilo vrlo interesantno raditi sa svom trojicom ministara, i sa izvesnom dozom ironije konstatovao da misli da će Diković biti načelnik Generalštaba „zauvek“.

„Interesantno je da nema zamenika načelnika Generalštaba. Niste imali zamenika načelnika već godinu dana… Ne želim da komentarišem, ali, generale Dikoviću, radite bez zamenika već godinu dana i zbog toga se pitam da li postoji potreba za zamenikom načelnika Generalštaba u Vojsci Srbije“, rekao je Ficgibon na seminaru za novinare koji prate sistem odbrane. Seminar organizuje Uprava za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, a finansira ga, četvrtu godinu zaredom, upravo Ambasada Velike Britanije.

ZA LIČNO INFORMISANJE: Ficgibon je rekao ono što je činjenica – otkako je pre nešto više od godinu dana penzionisan general Jovica Draganić (britanski vojni ataše okarakterisao ga je kao „sjajnog momka“), Vojska Srbije, iz nepoznatih razloga, funkcioniše bez zamenika načelnika Generalštaba. S obzirom da je britansko izaslanstvo odbrane finansijer seminara, održanog u vojnom hotelu „Omorika“ na Tari, posle neuobičajene Ficgibonove opaske izrečene na zvaničnom otvaranju, većina oficira je ostala zatečena i bilo je pitanje kako reagovati, a čitavu stvar je „spasao“ načelnik Uprave za odnose sa javnošću kapetan Petar Bošković. On je rekao da u Srbiji veoma dobro razumeju britanski humor, „Montipajtonovce“ i „Mućke“, i da je Ficgibon očigledno i u tom fazonu.

Bilo kako bilo, da li se radilo o „britanskom humoru“ ili ironiji (autor ovog teksta prisustvovao je tom događaju i smatra da nije bilo ni jedno ni drugo), sigurno je samo jedno – da Ficgibon to nije rekao nimalo slučajno, niti mu je „izletelo“, već svesno. Na samom početku svog uvodnog izlaganja on je napomenuo da zna da skup nije po „charter house rules“, tj. da nema pravila da ono što se kaže nije za objavljivanje, nego da je, kako bi se to u vojsci nekad reklo, „za lično informisanje“. On je time i skrenuo pažnju novinarima da očekuje da ono što kaže bude objavljeno. Pukovnik koji je potekao i radni vek proveo u obaveštajnoj službi oružanih snaga Velike Britanije sve je samo nije neinformisan o tome kakvo je stanje u Vojsci Srbije i ko su novinari koji su došli na seminar. I nimalo slučajno nije u svom izlaganju preporučio novinarima da se ta dva dana neformalno druže – uz kafu i piće – sa njim i ostalim vojnim atašeima, kao i s predstavnicima NATO-a koji su takođe bili prisutni. Za razliku od uglavnom „krutih“ izaslanika odbrane Vojske Srbije, koji novinare izbegavaju, Ficgibon i ostali sa Zapada dobro znaju svoj posao.

DOTLE, NE RAZMIŠLJAM O PENZIONISANJU: Zašto je britanski izaslanik odbrane tako nastupio, može se samo nagađati. Prema nezvaničnim saznanjima „Vremena“, nastup je bio Ficgibonova mala „osveta“ na pritiske koje je imao zbog toga što je Velika Britanija prihvatila da u ambasadi Kosova u Londonu bude i vojni ataše Kosova (major Beton Retkoceri). Zašto je vlast u Beogradu pokušala da „pritisne“ baš Veliku Britaniju zbog prihvatanja vojnog atašea Kosova, pod obrazloženjem da Kosovo nema vojsku, niti je može imati po Rezoluciji 1244, ostalo je nejasno, naročito ako se zna da Ujedinjeno Kraljevstvo nije jedino koje je to uradilo. Neke zemlje imaju atašee postojećih Bezbednosnih snaga Kosova, a neke su prihvatile da to budu vojni atašei.

Kosovo vojnog atašea ima i u SAD (pukovnik Iljir Ćerići) i u još mnogim drugim državama, poput Turske (Bekim Osmani), Hrvatske (brigadir Iljir Hodža), Albanije, Belgije… Ali iz nekih razloga zamereno je samo Britaniji. To je očigledno moralo izazvati nekakvu reakciju, ovog puta u vidu „britanskog humora“, a koji je i te kako pogodio cilj.

Zašto Britaniji? Pa, možda je razlog i to što su od 2001, kada je DOS došao na vlast, Britanci „reformisali“ tadašnju Vojsku Jugoslavije. A i prethodno su, prema svedočenju nekadašnjih pripadnika jugoslovenske vojne diplomatije, britanski vojni atašei bili „drčni“, jasno stavljajući do znanja da su bili imperijalna sila.

Poznat je slučaj generala Mur-Bika, koji je imao kancelariju u Ministarstvu odbrane i sedeo na nekim kolegijumima ministra, a jedva se uspelo sprečiti da prisustvuje zatvorenim sastancima na kojima se radila analiza borbene gotovosti, što se desilo jednom prilikom, kad je ministar odbrane bio Boris Tadić. Prema svedočenju očevidaca, kada je „zamoljen“ da napusti sastanak o analizi borbene gotovosti, na koji je došao iako nije pozvan, „valjda se dogovorio sa nekim savetnicima ministra“ (Tadić se složio sa zahtevom tadašnjeg načelnika Generalštaba Branka Krge da britanski general ne treba biti tu), Mur-Bik je ljutito rekao za mikrofonom da će za to istog dana saznati njegova vlada.

S druge strane, lako je zaključiti zašto se nekim zemljama ne upućuju zamerke, jer se s njima žele produbiti odnosi, poput Turske („moj prijatelj Redžep Tajip“, zna često reći predsednik Srbije Aleksandar Vučić o predsedniku Turske Erdoganu), ili „izgladiti, kao što je slučaj sa Hrvatskom i Albanijom.

Istovremeno, činjenica je da je Ficgibon više nego dobro obaveštena osoba, koja je svoj posao u Srbiji radila perfektno, i zna da je netrpeljivost pripadnika vojske prema Dikoviću stalno u porastu, kako zbog njega lično tako i zbog okruženja koje je instalirao. U takvoj situaciji, britanski ataše je izabrao način da njegove reči „padnu“ na plodno tle, ako ništa drugo, preneli su ih uticajni dnevni list Politika i ruska agencija „Sputnjik“, čiji uticaj u Srbiji sve više raste.

Što se Dikovića tiče, on je zakonski trebalo da ode u penziju 20. maja, kada je napunio 58 godina. Iako nije zvanično saopšteno, nezvanično se čuje da mu je Vučić, koristeći zakonska prava kao glavnokomandujući vojskom (Vulinov „vrhovni komandant“), potpisao ukaz kojim mu omogućava da nastavi aktivnu vojnu službu. I sam Vučić je, krajem aprila, priznao da ne zna da Diković po sili zakona mora u penziju (ili je možda glumio iznenađenje), objašnjavajući da ga njegov vojni kabinet „nije na to upozorio“. On je tada rekao i da o Dikovićevom nasledniku „trenutno ne razmišlja“. Na činjenicu da Vojska Srbije više od godinu dana nema zamenika načelnika Generalštaba, nije se ni osvrnuo, ni on kao ni ministar odbrane Aleksandar Vulin.