Prvi koji se nasmejao

Ležim ispred operacione sale u novoj zgradi Kliničkog centra, potpuno nag, temeljno depiliran, pod čaršavom. Ta zgrada je neverovatna. Spolja izgleda kompaktno i shvatljivo velika. Iznutra, međutim… U predvorju sa desetak liftova može komotno da se igra fudbal. Da mi je neko rekao da ustanem i odem kući, pronašli bi me kroz nekoliko dana kako izgladneo lutam. Da nema radova u toku – kao da nismo u Srbiji. Prolaze medicinari, niko me ni ne gleda. Ne mogu više da analiziram, strepim i pretpostavljam. Nemam više snage. Sklapam oči. Ležim pored mora i celim telom osećam sunce. Pogled mi se sreće sa Majinim. U daljini se čuju glasovi dece. Mir.

“Kako ste?”, prene me ženski glas. Otvaram oči i najiskrenije kažem: “Odlično”. Sestra mi stavlja novu braunilu u pregib ruke, proverava “centralu”, iglu u vratnoj arteriji iz koje izlaze bar četiri cevčice. “Za petnaestak minuta će vas uvesti u salu. Ne brinite”, kaže sklapajući mi tople prste oko podlaktice i ode. Zurim u neonku koja treperi. “Teška, ali rutinska operacija. Teška, ali rutinska…”

Uvezli su me u salu. Prebacujem se na operacioni sto. Čujem poznati glas iza jedne od maski: “Krećemo Branko, ne brinite”, a maska mu je razvučena u osmeh. Doktor Putnik. “Ne brinem uopšte”, kažem i zaista to i mislim. Sada pouzdano znam – spreman sam. Štaviše, jedva čekam. Sto ima i dva produžetka za ruke koje mi vezuju kaiševima. Zajedno sa očima anesteziologa, nad mene se nadnosi ogromna osmokraka zvezda popunjena stotinama sitnih LED sijalica. Kao da me operišu na Enterprajzu.

Već sam upoznao anesteziologa. Govori ravnim glasom bez prepoznatljivih emocija. Miran jedan čovek. Ne samo da će da me uspava, nego će nekim enzimom da mi uspava i srce. To “drži” oko 20 minuta, pa ako bude još posla, dodaće. Dok mi srce bude spavalo, pluća će biti beskorisna, pa će obe funkcije obavljati mašine. Meni je sve u vezi s tom operacijom bilo zanimljivo kao emisija na Diskaveriju i pitao sam koga god sam stigao o njoj, a oni su radosno objašnjavali. Prvo će mi izvaditi pola metra arterije iz noge i njome premostiti suženja oko srca, zato što taj “materijal” nema rok trajanja, za razliku od veštačkih. Iseći će mi grudnu kost, otvoriti me i obaviti posao. Trajaće između četiri i šest sati. Proveriće da li sve “radi”, postaviće mi oko srca par drenova, cevi koje će prikupljati krv i druge fluide i voditi ih iz mene. Postaviće i dve elektrode za pejsmejker, za slučaj da bude potrebe nakon operacije. Kost će spojiti žicama, nogu i grudi zašiti. To što ste pročitali, međutim, jeste uvredljivo uprošćen opis operacije za koju je čisto čudo nauke i medicine što je postala “rutinska” zahvaljujući čitavim bibliotekama znanja, milionima pacijenata na čijim su srcima ta znanja sticana i armiji genijalnih naučnika, lekara i inovatora koji su u svojim rukama držali svaki od života nas, čija srca su razvila izvesno fatalne “greške”.

Dok svi posluju nešto na meni, anesteziolog kaže, istim onim ravnim tonom: “Danas u ponudi imamo trijumfalan gol u finalu lige šampiona i erotske fantazije po izboru, jednu i sa bliznakinjama”. Ne sećam se šta sam mu odgovorio, samo sam pomislio kako sam mogao i duhovitije, kad…

KAKVA VOŽNJA

Monstruozan napad. Usred poznatog mlevenja tkiva u grudima, mnogo goreg i od onog na trolejbuskoj stanici ispred Gradske na Zvezdari, obogaćenog mnogo oštrijim i definisanijim bolom koji se prostirao jasnom linijom ukoso, nekako kroz srce, pomislio sam, pre nego što je odvratan, egzistencijalni strah šćepao svaku sinapsu i svaki neuron u mozgu: “Najbolje mesto i najbolje vreme”. Potmula blizina smrti je neobično sebična. Ni Majinog lica, ni lica dece. Samo usamljeni mir i misao paradoksalno puna olakšanja: “Sad je bar sve gotovo”.

A onda sam čuo poznat glas: “Branko, u bolnici ste, imali ste operaciju…”, mahnito prikupljajući mentalne kapacitete, otvorio sam oči i ugledao – doktora Putnika okruženog lekarima i sestrama. Držao je ruke u džepovima belog mantila, smešio mi se i nastavio: “Sve je prošlo dobro, ne brinite, u grlu vam je cev za disanje, mora još malo tu da bude”.

Neverovatno je koliko jasno i brzo sam shvatio da sam preživeo. Nije to bio nikakav napad, žuljala me je cev u dušniku, plus drenovi oko srca. Malo sam kasnije razumeo da je vreme između ubrizgavanja anestezije i buđenja prosto nestalo, bez traga, misli, osećanja ili ikakve jedinice memorije. Anesteziolog (koji me je mangupski zagovarao dok mi je ubrizgavao anestetik) mi je i objasnio – ta vrsta anestezije sasvim namerno ima i amnezijsko dejstvo. Verovatno da se slučajno ne bih prisetio nečega, recimo raskriljenog grudnog koša. To bi bila baš teška uspomena. Godine terapije. U trenutku buđenja, uprkos cevi za disanje duboko u grudima, cevčicama i iglama što vire iz mene i zastrašujućem, nepoznatom fizičkom iskustvu, kao topla plima, čitavim bićem mi se razlila najjednostavnija, prečišćena ljudska sreća. Nikakva trijumfalna eksplozija nikada ranije doživljenog. Ne. Obična ljudska sreća, samo razoružavajućeg intenziteta. Osetio sam i talas nežne zahvalnosti prema svima oko sebe. Nisam mogao da govorim sa cevkom u grlu, pa sam digao šaku da mahnem svim tim odličnim ljudima, onako nasmejanima. Sve njihovo herojstvo, znanje, snaga, posvećenost i ljudskost stajali su zajedno sa njima. Čuo sam još: “Vi ste prvi koji nam se nasmejao kada smo ga probudili”, ali ne sećam se više mnogo toga. Na primer, ne sećam se uopšte da li su mi odmah izvadili tu cev ili možda kasnije, kao što je to bio slučaj sa nekim drugim pacijentima. Od mira, preko opraštanja sa životom, do neke vrste ponovnog rođenja u nekoliko sekundi. Kakva vožnja.

Kad god da se dogodilo, vađenje cevi za disanje sestra je izvela tako brzo i vešto, da kada je stvar izletela iz mene, a njena ruka sa gužvom nekakve tkanine dočekala šokantnu količinu tečnosti što mi je iz pluća pokuljala u debelom mlazu, nisam stigao pošteno ni da se iznenadim. Legao sam nazad iz sedećeg položaja u kojem se to izvodi i pokušao da izgovorim: “Hvala”, ali iz mene je izlazilo samo nekakvo šištanje. I to veoma kratko šištanje. Nisam imao daha ni jednu jedinu reč da izgovorim. Počeo je oporavak.

FRANKENŠTAJN

Jesam li pomenuo bolove? Ne? Bilo bi veoma nepošteno ne pisati o tome, neko bi mogao da pomisli da je sve ovo film. Pa da obavimo i to.

Ništa nije besplatno u životu. Pa ni sam život, izgleda. “Ti će drenovi malo da vas žuljaju”, rekao mi je doktor Putnik pre operacije. Dragi doktore, ima raznih bolova i vrlo smo različiti po tome kako ih podnosimo. Život mi je, kao i svima, priredio više fizičkih bolova, od kojih je lom noge možda bio najjači. Kontrolisao sam ga, međutim, dovoljno da odglumim hrabrost u nevolji. Bol koji su izazivali drenovi u grudima, međutim, iako sličnog intenziteta, možda nekoga zaista samo žulja, ali mene… Mene je povremeno bukvalno dovodio do panike. Ludilo je par nivoa niže. Bolelo je, doduše, samo kada menjam položaj tela, malo dublje dišem ili nedajbože kašljem, ali – nepodnošljivo.

U isto vreme, na nozi iz koje mi je izvađena arterija, bio je elastični zavoj od polovine stopala do iznad kolena, koliki je bio i rez. Zavoj je bio tako krvnički stegnut da mi je kraj stopala otekao kao krofna. Taj bol je bio neprekidan i izrazito neprijatan, ako “prijatni” uopšte i postoje. To, naravno, nije bilo nenamerno. Krv bi s vremenom trebalo da iskoristi sitnije krvne sudove i kompenzuje odsustvo glavnog, objasnila mi je hirurškinja koja mi je arteriju i izvadila. Da zavoj nije tako stegnut, stvari bi vrlo brzo pošle u mnogo lošem pravcu. “Mogu da dođem svakoga dana da vam ga vrlo malo popustim”, rekla je, ali mi je bilo jasno kako bi više volela da to još neko vreme ne radimo. Odglumio sam hrabrog pacijenta i rekao da se slažem da to ne radimo. Bilo bi jako glupo da se tu nešto iskomplikuje. Iskreno, nisam bio siguran da mogu to da izdržim.

Okružen sapatnicima koji su trpeli iste stvari, ležao sam u tišini, disao oprezno, stezao nožne mišiće kako bi se bol premeštao i menjao, od čega mi je bilo malo lakše i – ćutke trpeo. “Centrala” u vratu, braunila u ruci, kateter u bešici, zavoji na nozi, grudima i ruci, nešto boli, nešto žulja, nešto gnjavi… Ma, Frankenštajn.

Sati su se vukli.

Ne znam koliko je operacija trajala, ni koliko sam spavao nakon nje. Ne sećam se ni da li su mi izvadili cev za disanje kada su me i probudili ili kasnije. Hronologija događaja u tih dan-dva nakon operacije mi je zbrkana. Događaja se sećam sasvim jasno, ali kada se šta dogodilo, uopšte ne.

U tom su periodu dovezli gospođa Micu. Smestili su je u krevet preko puta mog. Spavala je, a ja sam je gledao i navijao za nju. Kada sam video da je otvorila oči sa onom cevi u dušniku, digao sam ruku i stegnutom pesnicom signalizovao – pobedu. Nad trombom, suženjima i njenih osamdesetak godina. Potpuni patos, ali šta ću. Bio sam u izmenjenom stanju svesti. A i gospođa Mici je značilo.

Sećam se i fizioterapeuta. “Posle operacije, u plućima ti se taloži tečnost. Tu tečnost moraš da izbaciš, inače će da bude jako opasno. ‘Ajde zakašlji se”.

Da sam mogao išta da izgovorim bez bola, rekao bih mu: “Ti, brate, nisi normalan”. Znam ja tu tečnost, stalno me golica i grebucka, izluđuje me. Onda mi se kašlje, ali se plašim. Kad probam samo da pročistim grlo, mozak mi se iscepa na pola. Znao je on, međutim, šta imam da mu kažem, nisam mu ni prvi ni poslednji. Zakašljao sam se. Nije bolelo manje. “Zakašlji se opet”. “Ovaj nije normalan, majke mi”. Ali zakašljem se opet. Bio je zadovoljan. Dao mi je kratki plastični dren zalepljen za hiruršku rukavicu: “Ajde sad naduvaj rukavicu kol’ko možeš. ‘Ajde, ‘ajde”. Bilo je to razočaravajuće iskustvo. Jedva da sam ispravio prste rukavice. Gledao sam ga u oči dok mi jedna izdajnička suzica nije potekla niz obraz. “Odlično”, rekao je pre nego što je požurio drugim pacijentima. “Svaki put malo više i biće to u redu”.

Gledao sam tu rukavicu u svom krilu sa nepatvorenim strahom, satima. Tečnost u plućima je grgoljila i smetala. Ali strah od bola je bio grozan. Te noći prišla mi je sestra, glavna u smeni. Totalno me provalila: “Daću vam nešto za bolove. Vi ste u bolnici i dok ste tu, ne treba da trpite bolove. Recite, pomoći ćemo vam”. Kada je otišla, pre nego što je lek i “proradio”, digao sam rukavicu, zažmurio i dunuo u cev koliko sam jako i dugo mogao. Voleo bih da mogu da napišem kako je odmah bilo lakše, ali nije. Terapeut je, s druge strane, postigao cilj. Navikao sam se na taj bol. Počeo sam da duvam i češće nego što je trebalo. Samo da se izvučem.

Te večeri, pojavio se crnomanjasti momak među sestrama. Čini se da zapravo studira medicinu, a da ovo radi honorarno. Ne samo da se ponašao prema meni kao prema detetu, nego mi se obraćao “na ti” i sa “Mićo”. Odlučio sam da ga ignorišem, ali je kasno uveče došla nova smena i on se u prisustvu lepe sestre kojoj je predavao smenu potpuno izgubio. Počeo je da se benavi toliko da je svima, a posebno njoj bilo neprijatno. Došli su i do mog kreveta. Bio je uveren da je zanimljiv i duhovit dok bizarno prenaglašeno u samo njeno lice govori kao malo dete i uvija se celim telom. “Nađen nam je malo preosetljiv na bol, pa smo mu dali booonuuuuu”, citraću samo deo. Bilo joj je duboko neprijatno, nije ga ni razumela, pa je morao da dodatno objašnjava kreveljeći se, što je bilo još gore. Iako sam vrlo uspešno ignorisao razne budale u ove tri bolnice, još nikome nije bilo palo na pamet da se tako ponaša.

Ležao sam, nesposoban da govorim i bespomoćno slušao salve i salve baljezgarija na temu mene, saosećao sa devojkom kojoj nije preostalo ništa drugo do da dostojanstveno ćuti, gleda ga u oči dok ne završi sa svojim idiotskim performansom i reši ga se za ovu noć. Nikakav bol, nikakva onesposobljenost, nikakav strah i ništa od svega kroz šta sam do tada prošao nije mi palo tako teško kao taj nezreli klipan kojem je bilo potpuno svejedno kako se ja osećam i koji mi je pokazao koliko sam bespomoćan. Počeo sam da mislim – kakav će to lekar biti?

On je, međutim, dokaz kako je odluka da sačekam da prođe neko vreme pre nego što napišem ove priče zahvalnosti svima koji su me lečili i pomagali mi – veoma ispravna. Ni ja, naime, nisam baš “društveno adekvatan”, mnogima dugujem izvinjenja u životu za razne situacije u kojima sam se ponašao kao kreten. Taj momak očigledno prati primere lekara koji, kao i toliko ljudi, brkaju mačo mentalitet sa samopouzdanjem. Studira jedan od najzahtevnijih fakulteta i ne radi u kafiću da zaradi novac nego meni menja kateter, što je samo dobro. Želim mu da shvati koliko može da povredi druge. Ne verujem da će ovo pročitati, ni da će se prepoznati. Ali ako se to desi, pozdravljam ga srdačno i želim da zna koliko me je ponizio, da to više ne radi. Muvaj devojke negde drugo, a ne nad bespomoćnim pacijentima. Muvanje ti ne ide, menjaj. Poštuj ljude u bolničkim krevetima. I budi dobar lekar.

U jednoj od vizita, zamolio sam doktora Putnika da mi daju telefon. On se složio iako njegovim ljudima baš i nije bilo pravo. Odmah sam pljusnuo selfi (ali odozdo, ruke ne smem da dižem zbog rane) da obradujem Maju.

Ops. Izmučeni, bledi Frankenštajn sa iscrpljenim očima, samleven i odsutan iz života obradovao bi eventualno nekog pogrebnika. Namestim nekako neki osmeh, slikam ponovo – još gore. Sklopim onda oči, sednem opet sa Majom na obalu, podsetim se da imam dušu, pa onda brzo kresnem jednu, dok me drži ljudskost. Zadovoljan prevarom, pustio sam se da ponovo potonem u osluškivanje svega što u meni škripi.

Svako veče, međutim, kada za to dođe vreme, sestre završe svoj beskrajni posao, ugase svetlo i počne noć na intenzivnoj. Beketovski beskrajna. Svaka.