Prvi antivakserski ustanak

Protekle sedmice bilo je baš žestoko u Ljubljani. Desetak hiljada protivnika pooštrenih vladinih kovid-mera usled porasta broja obolelih, okupilo se ispred zgrade slovenačkog parlamenta. Bili su baš ljuti i agresivni: bacali su eksplozivne naprave, kamenje i petarde, pa su snage reda morale oštro da reaguju. Demonstranti nisu tražili samo da vlada ukine tzv. PCT uslov (oni koji su preboleli kovid 19, vakcinisani, testirani) za sve uposlenike koji su u kontaktu sa strankama, već i da podnese ostavku, te da se raspišu prevremeni izbori. „Zaustavite korona-fašizam“, jedan je od natpisa koji se video na ljubljanskim ulicama, a većina okupljenih slala je poruke kojima opovrgava ili ismeva naučne činjenice i nepobitne dokaze o korona-virusu i vakcinama.

Među demonstrantima su dakako dominirali tzv. antivakseri, koji su inicijalno i sazvali „mirne demonstracije“ putem svoje moćne alatke – društvenih mreža, ali su se njima pridružili i građani frustrirani dugotrajnom epidemijskom krizom, kao i pristalice tzv. slobode izbora, u koje ubrajaju i slobodu da čovek sam odluči da li će se vakcinisati ili neće, i da ne sme zbog toga imati nikakve sankcije. Ovaj protest je samo jedan u nizu demonstracija protiv obavezne vakcinacije i drugih mera za subijanje pandemije u Ljubljani, i nije prvi koji je nasilan: pre mesec dana demonstranti su uspeli da upadnu u RTV Slovenije. A Ljubljana je samo jedan od brojnih gradova Evrope gde se organizuju, sa većom ili manjom brojnošću i žestinom, antivakserski javni skupovi, bogami ima tome godinu i nešto.

Setimo se da su i prošlogodišnji, julski antivladini protesti u Beogradu i gradovima Srbije, na kojima je policija trenirala strogoću nad građanima i novinarima, inicijalno začeti kao odgovor na najavljeno pooštravanje epidemioloških mera. Okupilo se i tada šarolikog sveta: od antivaksera, ekstremnih desničara, zilota i teoretičara najrazličitijih zavera, pa do većine – građana koji su protestovali protiv suludih, neuravnoteženih i neprincipijelnih poteza naprednjačke vlasti u kontekstu korona-krize. I autoritarizma – jednostavno nisu mogli više da gledaju Aleksandra Vučića kako se prenemaže na televiziji izigravajući primarijusa. Njima su se pridružili i tzv. ubačeni elementi, režimske rmpalije specijalno obučene da iznutra urušavaju i delegitimišu proteste, među kojima su – tvrde očevici – bili i članovi Belivukove grupe.

Dva su razloga, kažu neki analitičari, zbog čega vlast u Srbiji izbegava da pooštri kovid-mere i pored toga što epidemija dostiže rekorde: jedna je jer se plaši reakcije građana i mogućih protesta (mere bi možda bile samo fitilj kao i u julu), a druga, jer je među protivnicima obavezne vakcinacije i antiepidemijskih mera mnogo glasača Srpske napredne stranke. Zbog ovog potonjeg, režim i ne želi da organizuje ozbiljne i sveobuhvatne kampanje za vakcinaciju, a putem strogo kontrolisanih medija šalje konfuzne poruke, čime dodatno sluđuje ionako sluđene građane koji ne umeju da se odupru raznoraznim antivakserskim lažnim vestima i teorijama zavere.

„U poslednje vreme razni populistički pokreti pokušavaju da zloupotrebe zabrinutost dela građana zbog vakcinacije za povećanje sopstvenog rejtinga. Nažalost, svojim ponašanjem i sadašnja vlast se stavlja na ovu stranu – dok zvanično propagira vakcinaciju, gotovo ništa konkretno ne čini što bi je konfrontiralo sa onima koji se vakcinaciji protive. Još tužnije je što se i većina opozicionara ponaša krajnje oportuno i takođe izbegava jasnu konfrontaciju“, kaže epidemiolog Predrag Đurić u razgovoru za „Vreme“.

Sličnog je mišljenja i epidemiolog Zoran Radovanović. „Ne samo da se država Srbija ne bori protiv nakaznih antivakcinaških izmišljanja, već prema njima pokazuje zapanjujuću toleranciju. Pojedini antivakcinaši na određenim medijima sa nacionalnom pokrivenošću uživaju podršku i dobijaju prostor koji bi teško bio zamisliv za njihove oponente iz, recimo, udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida. Imajući u vidu posledice po život i zdravlje, stav države je, da budemo iskreni, nehuman, ali se ona rukovodi sopstvenim demagoškim motivima, a žrtve kovida 19 su tu samo kolateralna šteta. S jedne strane, vlast ne samo da ne želi da otuđi jedan deo potencijalnih birača, već ih ohrabruje porukama koje im gode. S druge strane, nazire se taktika vlasti da stvori i neguje još jednu konfrontaciju među građanima, ovoga puta između pristalica i protivnika vakcinacije“, kaže on.

foto: branka stamenković / twitter.com

JUGOISTOČNA EVROPA – LEGLO ANTIVAKSERA!

Polovinom septembra, istovremeno sa Paradom ponosa, u Beogradu je održan tzv. antiglobalistički skup. Pod firmom antiglobalizma okupila se zapravo antivakserska ekipa: ekstremno desničarske i organizacije koje uvažavaju razne teorije zavere. Naravno da su oni i protivnici gejeva, migranata i svega što ide u tom paketu. Prisutne su bile i neke političke stranke (Dveri, Dosta je bilo) koje žele da profitiraju na svetskoj antivakserskoj histeriji. Karakteristika organizacija koje su učestvovale na ovom skupu je da se zalažu za suverenost i izolacionizam, a istovremeno veoma blisko sarađuju sa sličnim pokretima širom sveta i izdašno koriste „znanja“ koja šire zapadni kvazinaučnici i prevaranti. „Vreme“ je već pisalo (pogledaj br. 1600) o istraživanju međunarodne organizacije Centra za sprečavanje digitalne mržnje (CCDH), koje pokazuje da gotovo sve lažne vesti o štetnosti vakcina potiču od svega dvanaest ljudi koji uspešno koriste društvene mreže. Neki od njih to rade iz čisto komercijalnih razloga, a neki jer koriste priliku da budu popularni.

„U SAD, odakle naši antivakcinaši crpe informacije, predvodnici su hohštapleri koji su se obogatili na svesnom sejanju zabluda i po neka glumica željna slave. Ciljna grupa su im konzervativne i ksenofobične sredine. Ima, naravno, i izuzetaka, pa Robert Kenedi, ne mnogo blistav naslednik čuvene demokratske porodice, svoju prepoznatljivost gradi na sejanju straha od vakcina“, kaže Radovanović.

Antivakserski pokreti su prisutni u mnogim zemljama sveta, ali dok u nekima gube bitku (što se najbolje vidi po porastu broja vakcinisanih), na Balkanu su izuzetno žilavi, glasni i uticajni. Švajcarski list „Noje Cirher cajtung“ nedavno je pisao o tome da je Jugoistočna Evropa – „leglo antivaksera“ i da to za posledicu ima niske procente vakcinisanih. Dok se u mnogim zemljama postotak ful-cepljenih (dve doze) neprestano uvećava, na Balkanu stagnira. U ovom trenutku, broj vakcinisanih u zemljama okruženja nikako nije ohrabrujuć. Dve doze je u Hrvatskoj primilo samo 43 odsto građana, u Srbiji 42, a u Crnoj Gori 36, koliko i u Severnoj Makedoniji. U Rumuniji je cepljeno 29 odsto stanovništva, a na dnu lestvice su Bosna i Hercegovina i Bugarska (16 odsto). Setimo se da je Srbija u jednom trenutku bila u svetskom vrhu, ali je onda negde zapelo. A zapelo je jer se mnogo ljudi oko nas oštro protivi vakcinaciji: neki i ne mogu da artikulišu zašto, a drugi ponavljaju fraze naučene na društvenim mrežama koje je nemoguće relativizovati naučnim argumentima i zvaničnima statistikama.

U Britaniji se, recimo, broj građana koji se protive vakcinaciji, zahvaljujući usmerenoj državnoj kampanji, smanjuje.

„Istraživanja pokazuju da su razne mere – poput reklamnih poruka u medijima, poziva pacijentima na kuću od izabranog lekara i drugih – doprineli da se broj skeptika u Britaniji smanji. Sama vakcinacija dala je dodatni podsticaj i veliki broj skeptika je rekao da su se predomislili i zavrnuli rukav kad su videli da vakcinacija ide dobro i da se njihovi prijatelji i rođaci vakcinišu. Tako je u decembru, kad je počela vakcinacija, 22 odsto Britanaca reklo da ima sumnje u vakcinu, dok ih je u februaru bilo samo 6 odsto“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Aleksandar Kocić, docent novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu.

VAKCINE OD LJUDI PRAVE – KRAVE!

Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Oliver Tošković podseća da se začeci antivakserskih pokreta javljaju praktično sa prvim masovnim vakcinacijama, odnosno da su mnogo stariji od 1998. godine, kada je britanski lekar Endrju Džeremi Vejkfild objavio rad u jednom naučnom časopisu, u kojem je pogrešno povezao vakcine protiv malih boginja, zauški i rubeola sa autizmom, što se smatra začetkom modernog antivakserizma.

„Od kada je Edvard Džener krajem 18. veka napravio vakcinu protiv velikih boginja, počele su rasprave o tome kako bi njegova vakcina mogla da ima štetno dejstvo tako što će pretvoriti ljude u krave. Ove rasprave su postale masovnije i transformisale su se u organizovani pokret kada je vlada Velike Britanije uvela obaveznu vakcinaciju protiv velikih boginja 1841. godine, uz novčane kazne za odbijanje vakcinacije. Razlozi protivljenja su uglavnom bili zbog novčanih kazni, ali i zbog toga što su vakcine životinjskog porekla, što je, naročito od tadašnjeg sveštenstva, smatrano nehrišćanskim“, podseća Tošković.

Daliborka Šeatović iz Banjaluke je internet-aktivistkinja koja se na društvenim mrežama bori protiv antivakserskih dezinformacija i teorija. Ona u razgovoru za „Vreme“ takođe podseća da svetski antivakserski fenomen postoji jako dugo.

„Međutim, države su uvijek imale jasan i glasan stav po tom pitanju, nauka je bila neprikosnoven činilac i mjere za suzbijanje zaraznih bolesti su donošene onako kako treba – nije se tu mnogo pitao neko ko se u to ne razumije. Za razliku od tadašnjih vremena, danas imamo situaciju da se informacije šire nezamislivom brzinom, kako činjenice, tako i laži. Ukoliko niste dovoljno ‘opremljeni’ snagom kritičkog mišljenja i osnovnih naučnih činjenica, a uz to ste tvrdoglavi i ne mijenjate stav ni pod pritiskom argumenata, eto vas na digitalnoj, medijskoj stranputici iz koje se teško vratiti na pravi put“, kaže ona.

U kontekstu antivakserskog pokreta često se spominje Daning Krugerov efekat. „U pitanju je princip koji je u nauci definisan tek pre 20 godina mada je iskustveno već dugo jasan čak i obrazovanim laicima. Suština je u prostoj istini da postoji obrnut odnos između raspolaganja znanjem i uverenosti u neopozive istine. Ljudi oskudnih znanja skloni su isključivim zaključcima zato što ih neinformisanost čini samouverenim, dok naučnike obilje informacija tera u opreznost, pa odluke donose vagajući masu činjenica“, kaže Zoran Radovanović.

OTPORNI NA KONTRAARGUMENTACIJU

Tošković ističe kako istraživanja pokazuju da su visokoobrazovane osobe nešto manje sklone antivakcinalnim teorijama, kao i drugim teorijama zavere, ali da su drugi faktori daleko bitniji za takvu sklonost.

„Osoba će se protiviti vakcinaciji i verovati u druge teorije zavere ukoliko ima određeni sklop ličnosti. To su često manje saradljive osobe, manje otvorenije za nova iskustva i paranoidnije, odnosno, osobe koje opisujemo kao nekonvencionalnije i nesklone timskom radu, pa se dešava i da osobe visokih intelektualnih sposobnosti veruju u teorije zavere. Pored osobina ličnosti, i društvene okolnosti povećavaju verovanje u zavere i sklonost antivakcinalnim uverenjima. Takođe, verovanje u teorije zavere je povezano sa političkim stavovima pojedinca, pa su antivakcinalni stavovi izraženiji kod osoba koje osećaju društvenu neizvesnost, autoritarnih osoba, kao i onih sklonijim političkom cinizmu i ekstremizmu“, navodi Tošković i dodaje da sklonost teorijama zavere pokazuju oni koji imaju „monologični sistem verovanja“, odnosno „formiraju način promišljanja koji ima neku svoju logiku, ali koji je rigidan i otporan na kontraargumentaciju“.

I profesorka psihologije na beogradskom Filozofskom fakultetu Iris Žeželj kaže kako istraživanja sprovedena u Srbiji pokazuju da se u stavovima prema vakcinaciji ne nalaze velike razlike ni prema obrazovanju, ni prema socijalnom statusu, ni prema ideološkoj opredeljenosti ispitanika.

„Iznenađujuće, oni koji podržavaju i protive se vakcinaciji ne razlikuju se međusobno značajno ni prema naučnom znanju, ni prema znanju o samom procesu imunizacije – razlikuju se u tome koliko su usvojili neke dezinformacije i mitove o vakcinama, kao i u tome koliko su skloni konspiratornom mišljenju. Sklonost verovanju u teorije zavere, bilo opšteg tipa ‘od javnosti se obično krije prava istina o značajnim događajima’ ili konkretnije ‘farmaceutska industrija krije informacije o štetnosti vakcina’ – najbolje će predvideti odluku o vakcinisanju“, kaže ona.

ZAPRAVO, MALI BROJ ANTIVASERSKIH AKTIVISTA

Iris Žeželj ističe da istraživanja pokazuju da strastveni pobornici ekstremnih zavera ili protivnici vakcinacije nisu brojni mada nama izgleda da jesu zbog njihovih intenzivnih i strasnih aktivnosti. „Njihove ideje mogu, međutim, da povećaju procenat neodlučnih ili zbunjenih građana kojima se smanjuje poverenje u zvanične autoritete, uključujući naučne, i koji se najčešće plaše i bolesti i vakcinacije“, tvrdi ona.

„Kada se posmatra fenomen antivakcinaštva, važno je razlikovati kolovođe i mahom beslovesnu masu. Pravih antivakcinaša je relativno malo, u srećnijim društvima ih je 1-2 odsto, ali ponegde dostignu 5-10 odsto ukupne populacije. Retko se desi da je neko među njima baš psihotičan, a takvi se prepoznaju po tvrdnji o čipovima u vakcinama, pretvaranju vakcinisanih u zombije i slično. I oni mogu da nađu sledbenike ukoliko su im misli koherentne i ukoliko ih elokventno izlažu. Mnogo prisutnije od psihoza su psihopatije, odnosno antisocijalni poremećaji ličnosti. Bez ulaženja u dijagnostičke razlike i podrobnosti, tu spadaju ljudi bez empatije, skloni manipulacijama i laganju. Iza njihove borbe protiv vakcina krije se ogoljeni lični interes. Za razliku od prethodnih, ne naglašavaju svetsku zaveru moćnika sa monstruoznim namerama, ali ona se jasno pomalja iz implicitno poslatih poruka. Lelujavu i nejasnu granicu prema njima čine ljudi rigidne strukture, koji mogu da veruju u svoju priču i bez ukalkulisane materijalne dobiti. I, najzad, znatnu grupu predstavljaju osobe koje bi da izađu iz anonimnosti ili se, ukoliko su ‘javne ličnosti’ panično bore da ne potonu u zaborav. Njima je jasno da će u medije dospeti bizarnim tvrdnjama, a ne ponavljanjem opštih istina. Potencijalna žrtva svih tih verbalnih predatora je povodljivi deo populacije, koji može da naraste i do 40-50 odsto, naravno, ukoliko se steknu optimalni uslovi da se njime manipuliše“, kaže Radovanović.

Tošković takođe navodi kako neka istraživanja kod nas i u svetu pokazuju da tvrdih pristalica antivakserskog pokreta nema mnogo, tu negde oko 6 odsto, ali da je veliki broj ljudi neodlučan u vezi sa vakcinisanjem. „Osećaj da ih ima više stvara njihova prodornost i glasnoća, ali i prisustvo u medjima. To sve možemo zamisliti kao da smo na nekoj svadbi na kojoj ima 100 zvanica. U jednom uglu prostorije se 6 osoba dere na sav glas kako je pečenje pokvareno i kako će se svi koji ga jedu otrovati. Nekih 40 do 50 gostiju ih ne sluša i mirno jede pečenje. I to su oni koji su se vakcinisali ili će se vakcinisati. Preostala 44 do 54 gosta su zbunjena, gladni su, ali ih vika onih šestoro plaši, pa oklevaju oko pečenja. To su osobe koje se, nažalost, verovatno neće vakcinisati, osim ako organizatori svadbe ne preduzmu nešto. A ko je tih šestoro partibrejkera koji prave haos? Deo njih je jednostavno pijan i ne zna tačno šta priča, ali se jako zabavlja. Drugi deo je ljut ili ljubomoran na mladence, pa želi da im pokvari zabavu. Treći deo zaista veruje da je meso pokvareno jer sumnja u sve i svakoga. Organizatori svadbe bi morali nešto da preduzmu ukoliko ne žele da im polovina gostiju umre od gladi“, kaže Tošković.

KAMPANJE SE NE USMERAVAJU KA ANTIVAKSERIMA

Jasna Milošević Đorđević, prodekan za nauku beogradskog Fakulteta za medije i komunikacije, kaže da potencijalne kampanje za vakcinaciju ne bi trebalo usmeravati ka antivakserima, koji neće nikada promeniti svoje mišljenje. „U sadašnjim okolnostima kampanje treba usmeriti ka oklevajućim (vaccine hesitant), onima koji razmišljaju, nisu sigurni, i dalje se raspituju o benefitima i opasnostima od vakcinacije. Jer, vakcinalno ponašanje predstavlja jedan kontinuum od ekstrema: od antivaksera do potpunog prihvatanja svih vakcina imamo čitav spektar oklevajućih koje treba da osnažimo (emocionalno i kognitivno, tako što će postojati grupne norme koje su pozitivne prema vakcinaciji) da bi se vakcinisali“, kaže ona.

Sa njom se slaže i psihološkinja Žeželj, koja tvrdi da se u kampanji treba „pre svega obraćati ovom neodlučnom i zbunjenom segmentu stanovništva jer su, nažalost, oni koji su usvojili ekstremne stavove mahom već toliko radikalizovani da nemaju poverenja ni u šta što dolazi iz zvaničnih izvora“.

„Jedini način za borbu protiv širenja antivakserskih narativa je kvalitetna edukacija građana. Nisu svi ljudi koji imaju zazor ili strah prema cijepljenju antivakseri. Takve ljude je bitno saslušati, uvažiti njihove strahove i objasniti im da, iako većina cjepiva sa sobom nosi mali rizik od nuspojava, taj je rizik puno manji od zaraze bolešću koju bi cijepljenje trebalo prevenirati ili ublažiti. Hrvatska država zasad se, nažalost, ne pokazuje na visini tog zadatka, a rezultat je izuzetno niska procijepljenost protiv kovida 19“, kaže za „Vreme“ Petar Vidov, glavni urednik hrvatskog portala Faktograf, koji se dugo već bavi dekonstrukcijom lažnih pandemijskih vesti.

NEPOVERENJE U DRŽAVU I INSTITUCIJE

Predrag Đurić činjenicu da su mnogi građani nekadašnjeg istočnog bloka podlegli antivakserskoj retorici povezuje sa političkim i društvenim okolnostima koje su dovele do toga da građani nemaju poverenje u državu i njene institucije. „Građani su godinama svedočili kako su vlasti radile sve da zadovolje strane kompanije i kompanije domaćih tajkuna, ne čineći gotovo ništa da zaštite radnike i građane i njihova prava, a sada se očekuje da će građani lako poverovati da država radi u njihovom interesu. Urušene institucije, kojima decenijama upravljaju politički komesari i to tako što upravljaju u interesu vlasti a ne građana, svakako da su izgubile poverenje građana“, navodi on.

Đurić smatra da je današnji svet generalno – svet nepoverenja i nesigurnosti, i ogromnih socijalnih razlika i nejednakosti. „Nažalost, oštrica opravdane ogorčenosti, veštom manipulacijom, ne okreće se ka onima koji su stvaran uzrok tog problema (a koji se ogleda u nedovoljnom finansiranju zdravstva, nauke, obrazovanja i kulture, niskim zaradama većine, lošoj socijalnoj zaštiti, nejednakim šansama, nezaposlenosti) – onim najbogatijim i najmoćnijim, odnosno ne ka samom nakaradnom sistemu, već isprva ka onima koji su najslabiji i najranjiviji – izbeglice, manjine, žene, stari, siromašni i bolesni, a zatim i ka onima koji su nosioci znanja i promena – nauci, obrazovnim institucijama, umetnosti, zaštitnicima ljudskih prava…“, zaključuje Đurić.