Novovekovni srpski vladari ženili su se po pravilu mlađim devojkama – u proseku devet godina, ali su dvojica oženili i starije: kralj Aleksandar Obrenović oženio je deset godina stariju udovicu Dragu Mašin (rođ. Lunjevica) a kralj Petar II Karađorđević dve godine stariju Aleksandru, posmrče grčkog kralja Aleksandra I
Srpski narod, istorijski postojan i državotvoran, iznedrio je iz svog okrilja više dinastija: Vlastimiroviće, Nemanjiće, Kotromaniće, Hrebeljanović-Lazareviće, Brankoviće, Crnojeviće, Balšiće, Petrović-Njegoše, Karađorđeviće, Obrenoviće. Poslednje dve vladale su novovekovnom srpskom državom 141 godinu (1804–1945), smenjujući se na vlasti četiri puta. Karađorđevići su vladali 68, a Obrenovići 72 godine (1814. godina nije uračunata), davši srpskom rodu po pet vladara. Izuzev Milana Obrenovića (sina Kneza Miloša) koji je umro mlad – vladao je samo 26 dana, i Petra I Karađorđevića, koji je na presto stupio kao udovac, ostali vladari iz obe dinastije bili su tokom svoje vladavine oženjeni.
Od ukupno deset novovekovnih vladara Srbije samo su četvorica stupili na presto oženjeni: Karađorđe Petrović, njegov sin Aleksandar i unuk Petar, i jedini Obrenović – rodonačelnik dinastije, Miloš.
Najmlađi se oženio Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema, knez 1868–1882. i kralj 1882–1889, koji je na dan venčanja imao nešto više od 21 godinu. Milanova supruga Natalija imala je na dan venčanja samo 16 godina, pa je tako bila najmlađa srpska kneginja. Najstariji se oženio Petar I Karađorđević, u svojoj 39. godini.
Novovekovni vladari Srbije ženili su se po pravilu mlađim devojkama – u proseku devet godina mlađim, ali su dvojica oženili i starije: kralj Aleksandar Obrenović oženio je deset godina stariju udovicu Dragu Mašin (rođ. Lunjevica) a kralj Petar II Karađorđević dve godine stariju Aleksandru, posmrče grčkog kralja Aleksandra I. Najveća razlika u godinama (20) bila je između tada (1883) pretendenta na srpski presto Petra I Karađorđevića i princeze Ljubice (zvane Zorka), kćeri crnogorskog knjaza Nikole Petrovića. Nažalost, Zorka je umrla posle samo sedam godina braka, u svojoj 26. godini.
Od devet vladara četvorica su oženili strankinje: Mihailo mađarsku groficu Juliju Hunjadi, Milan rumunsku aristokratkinju Nataliju Keško, Aleksandar Karađorđević rumunsku princezu Mariju Hoencolern i Petar II Karađorđević grčku princezu Aleksandru. Inače, Milan i Natalija su bili veoma bliski rođaci, odnosno njihovi roditelji (Natalijin otac Jovan Keško i Milanova majka Marija Katardži) bili su deca od dve rođene sestre, odnosno imali su istog dedu. Kako su Milan i Natalija bili šesto koleno, odnosno druga bratučad, njihov brak je morala prethodno da odobri crkva, tj. mitropolit Mihailo, što nije učinjeno. Po paragrafu 51. Bračnih pravila Srpske pravoslavne crkve, brak šestog stepena-kolena mora da „razreši“ nadležni arhijerej, uzimajući u obzir „da ne bi razrešenje proizvelo sablazan u porodici, zadruzi ili narodu“. Iz takvog braka se 1876. godine rodio Aleksandar, koji je vladao Srbijom od 1889. godine, posle abdikacije svoga oca Milana.
Najviše dece (devetoro) podarila je svom suprugu kneginja Persida, rođ. Nenadović (udata za Aleksandra Karađorđevića koji je vladao od 1842. do 1858. godine), dok kneginja Julija (Mihailova) i kraljica Draga (Aleksandrova) nisu rađale. Ipak, knez Mihailo je sa Slovenkom Marijom Berghauz imao sina Velimira, a Milan sa Artemizom Hristić vanbračnog sina Đorđa.
Najduže je trajao brak Karađorđa i Jelene (31 godinu), a najkraće brak kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage (2 godine i 10 meseci), koji je gnusnim činom ubistva kraljevskog para neslavno prekinut. Najduže je uz svog supruga, dok je ovaj bio vladar, bila Ljubica Obrenović (24 godine sa Milošem), a najkraće Draga Obrenović sa Aleksandrom.
Dva vladara iz dinastije Obrenović su se razvela: knez Mihailo od Julije (1868) i kralj Milan od Natalije (1888). Jedanaest godina posle Mihailovog ubistva Julija se ponovo udala. Živela je 88 godina, punu 51 godinu posle Mihailove smrti. I Natalija je doživela duboku starost. Posle razvoda sa Milanom uglavnom je živela u Bijaricu, gradiću na francuskoj atlantskoj obali, u vili koju je po sinu jedincu nazvala „Sašino“. Teško razočarenje donelo joj je Aleksandrovo (Sašino) venčanje sa njenom bivšom dvorskom damom Dragom Mašin. Posle sinovljevog ubistva („Majski prevrat“ 1903) utehu je našla u društvu jedne španske katoličke porodice, pa je prešla u katoličku veru i zamonašila se. Prva novovekovna srpska kraljica umrla je 5. maja 1941. u 82. godini, 40 godina posle smrti bivšeg supruga Milana. Počiva na groblju Lardi kraj Pariza.
Posle ubistva sina Aleksandra, Natalija je nasledila svu imovinu dinastije Obrenović. Deo te imovine testamentom je ostavila Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama u Srbiji, zadužbinama Obrenovića. Taj deo testamenta je realizovan. Znajući da u selu Brusnici kod Gornjeg Milanovca žive potomci dinastije Obrenović, bivša kraljica je drugi deo testamenta posvetila njima. Godine 1961. u Brusnicu je dolazio jedan službenik francuske ambasade i raspitivao se da li postoje živi rođaci pokojnih vladara, kako bi se u potpunosti realizovao Natalijin testament. Ali, okolnosti su bile takve da nijedan tada živi Obrenović nije smeo da prizna krvno srodstvo sa dinastijom. Testament ni do danas nije u potpunosti realizovan (niti je poznat njegov sadržaj), a povremeno se javljaju lica koja se trude da dokažu da su potomci znamenitih srpskih vladara. Natalija je iza sebe ostavila memoare, za koje se opravdano pretpostavlja da se nalaze u Vatikanu.
Dve supruge bivših vladara proterane su iz Srbije: kneginja Ljubica 1842. i kraljica Natalija 1891. godine, obe zbog bojazni aktuelnih vlasti da bi one mogle, preko svojih sinova, uticati na državnu politiku.
Tri supruge srpskih vladara bile su udovice: Jelena (Đorđa Petrovića Karađorđa), Marija (Aleksandrova) i Aleksandra (Petra II), sve tri iz dinastije Karađorđević. Nijedna se nije ponovo udala.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
