Foto: TanjugDa je u svim prethodnim godinama bilo manje “mudrog akademskog ćutanja” možda naša politička stvarnost ne bi bila toliko iracionalna, i možda ne bi bilo neophodno da društvo nakon dve decenije ponovo prolazi kroz veliku političku krizu, u kojoj na desetine hiljada građana iz nedelje u nedelju demonstriraju na ulicama samo zato da bi se dokazalo da vlast nije večna kategorija, već da je prvi uslov političke racionalnosti jednog društva da vlast bude smenjiva na normalnim i fer izborima
U Srbiji već nekoliko nedelja traju najveći građanski protesti nakon Petog oktobra. Konačno oslobođeni straha od aktuelne vlasti i očigledno nespremni da više trpe zastrašujuće političke i ekonomske posledice jednog od najštetnijih režima u istoriji Srbije, građani se svake nedelje okupljaju u sve većem broju. Protesti su dobili svoju političku artikulaciju, zahtevi demonstranata su jasno formulisani, i u narednim nedeljama i mesecima će se videti kakav će biti ishod ogromne političke energije za promenama. Aktuelni režim za sada reaguje vrlo nervozno, donoseći uglavnom očajničke političke odluke, kojima umesto da smiruje tenzije svake nedelje izvodi sve veći broj građana na ulice. Imajući u vidu ukupna politička dešavanja u našoj zemlji i mnoštvo kriznih događaja u poslednjih nekoliko meseci, ali uzimajući takođe u obzir da su aktuelne demonstracije samo nastavak bujanja ogromnog građanskog nezadovoljstva iskazanog na kontinuiranim demonstracijama u prethodnih nekoliko godina, jasno je da se aktuelni politički režim nalazi u silaznoj putanji.
“ODUZIMANJE” VAŽNIH INSTITUCIJA DRŽAVE OD GRAĐANA
Poslednjih nedelja demonstracije su dobile neposrednu podršku pojedinih profesija, pre svega glumaca, ali i akademske zajednice, čiji je proglas pročitan na građanskom okupljanju, 9. juna. Sve veći broj profesora, naučnih istraživača i asistenata sa univerziteta i naučnih instituta u Srbiji potpisuje podršku aktuelnim demonstracijama.
Iako nema nikakve sumnje da je ovakva podrška demonstrantima na ulicama u ovom momentu vrlo važna, teško je oteti se utisku da, kada je u pitanju akademska zajednica, ona stiže prekasno. Sve ono što se u pomenutom proglasu akademske zajednice naglašava (nepostojanje slobode medija, zagađenost javnog prostora mržnjom i nasiljem, nepostojanje političke odgovornosti, podanički odnos prema vlasti, itd.), kao što svi to dobro znamo, nije počelo u poslednjih nekoliko meseci, već traje već više od deset godina.
Uz to, da podsetimo i na još neke bitne činjenice – aktuelni politički režim uspeo je da potpuno “oduzme” od građana sve važne institucije države. Sudstvo i tužilaštvo nalaze se pod potpunom kontrolom aktuelne vlasti. Na velika vrata je uveden jedan od najekstremnijih oblika “zverskog kapitalizma” koji sistematski osiromašuje srednje i niže slojeve društva, a malom broju pojedinaca omogućuje enormno bogaćenje. Državni zdravstveni sistem je gotovo potpuno uništen, i mi već duže vreme živimo u stvarnosti u kojoj će se lečiti samo oni koji imaju para. Obrazovni sistem se podređuje partikularnim interesima stranih investitora, istovremeno najveću korist od našeg visokog obrazovanja imaju uglavnom tržišta rada u razvijenim zapadnim zemljama, dok univerzitetsko obrazovanje postaje sve nedostupnije za siromašnije slojeve građana.
DUGO ĆUTANJE
Do ovakvog jezivog političkog i ekonomskog stanja neposredno su dovele konkretne političke odluke koje je aktuelni režim donosio u poslednjih jedanaest godina. Otuda ne možemo, a da se ne zapitamo – zašto se akademska zajednica oglašava tek sada?
Izuzimajući pojedince koji se mogu izbrojati na prste, akademska zajednica svih ovih dugih jedanaest godina “mudro ćuti” u svojoj “kuli belokosnoj”, uživa u svojim privilegijama, klasnom komforu, zanesena svojim “akademskim” problemima, bez puno empatije i solidarnosti. A da se podsetimo i toga – kada su posle Francuske revolucije, u vreme kada je u političkom smislu zasnovan savremeni svet, osnivani moderni univerziteti, verovalo se da upravo obrazovanje treba da bude osnov novog svetskog građanskog poretka, zasnovanog na poštovanju ljudskih prava, jednakim šansama za sve, i stavljanju znanja i nauke u službu napretka društva.
Otuda uloga onih koji rade na visokoškolskim ustanovama i naučnim institucijama ne treba da bude da se samo prilagođavaju većini građana u aktuelnim političkim dešavanjima, te da se na vreme prestrojavaju kada do političkih promena dođe, već upravo suprotno – da se hrabro i, pre nego što to svi ostali učine, javno protive lošim političkim odlukama, te da ostalima glasno ukazuju na pogubnost uništavanja institucija države, raslojavanja društva ili otvorenog uvođenja građanskog društva u najneljudskiji oblik kapitalizma.
Da je u svim prethodnim godinama bilo manje “mudrog akademskog ćutanja” možda naša politička stvarnost ne bi bila toliko iracionalna, i možda ne bi bilo neophodno da društvo nakon dve decenije ponovo prolazi kroz veliku političku krizu, u kojoj na desetine hiljada građana iz nedelje u nedelju demonstriraju na ulicama samo zato da bi se dokazalo da vlast nije večna kategorija, već da je prvi uslov političke racionalnosti jednog društva da vlast bude smenjiva na normalnim i fer izborima.
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Cilj novosadskog mitinga bio je jasan: zastrašivanje, demonstracija masovnosti i dominacije, kao i pokazivanje snažnih kapaciteta za prinudu i nasilje
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
