Prosvećeno prikupljanje informacija

„Obaveštajnim službama treba postavljati ozbiljna pitanja, pa ćeš dobiti korisne odgovore. Ako ih pustiš da rade šta hoće, davaće ti koještarije“, rekao mi je davno političar i diplomata Horst Grabert, koji je u vladi Vilija Branta bio koordinator nemačkih obaveštajnih službi – spoljne BND, (Bundesnachrichtendienst), unutrašnje VS (Verfassungsschutz) i vojne MAD (Militärischer Abwehrdienst). Posle Brantovog pada, o kome je posle više decenija baš Grabert prvi rekao punu istinu, bio je nemački ambasador u Beču, Beogradu i Dablinu.

Šef istočnonemačke tajne službe Markus Volf, koga su nazivali „najuspešnijim špijunom druge polovine dvadesetog veka“ i „ključnim čovekom hladnog rata“, napisao je u svojoj knjizi „Umetnost pretvaranja“ 1998. godine: „Verovatno ćemo se brzo sporazumeti da pretvaranje nipošto nije privilegija samo špijuna… U pogledu umetnosti pretvaranja, špijunaža se ni uz najveći trud ne može odvojiti od politike. Baš kao i diplomatija i delatnost tajnih službi sastavni je deo umetnosti državnosti u najširem smislu. Ona je na osnovu svojih nepisanih pravila samostalni način delovanja na polju realne politike i tretmana moći.“

Markusa Volfa dugo su nazivali i „čovekom bez lica“. Na Zapadu su bili poznati njegovo ime i funkciju koju je obavljao, ali je sve drugo u vezi sa njim bilo obavijeno velom tajnosti. Jedan od najpoznatijih i najboljih pisaca špijunskih romana Džon Le Kare je lik velikog protivnika svog junaka, britanskog agenta Džordža Smajlija, nazvao Karla i napisao prema legendi o Volfu. Upitan da li to zna i da li je istina, Volf je rekao da nije, da je to poricao i sam Le Kare, ali je dodao kako čitaoci mogu sami da pročitaju i donesu sopstvene zaključke. Kasnije, kad je posle ujedinjenja dve Nemačke neko vreme proveo u zatvoru, tražio je da mu donesu Le Kareove knjige.

Prvu fotografiju Markusa Miše Volfa uspeo je da snimi nemački nedeljnik „Špigel“ kada je u Norveškoj pod sopstvenim imenom odneo cveće na grob nemačkog pisca, publiciste i satiričara Kurta Tuholskog. Meni je postao simpatičan zbog tog gesta kojim je stavio na kocku svoj lažni identitet da bi privatno odao poštu književniku čije je delo očigledno voleo. Sam je posle rekao kako je to bila greška jer više nije mogao slobodno da se kreće po zapadnim zemljama. Na pitanje da li je pre toga bivao i u Bonu nasmešio se i odgovorio: „Pogodite sami.“

Volfovo interesovanje za umetnost ne čudi jer potiče iz umetničke porodice: njegov otac je veliki nemački književnik i dramski pisac Fridrih Volf („Pobuna kotorskih mornara“), a stariji brat filmski reditelj Konrad Volf sa kojim sam drugovao. Konrad Koni Volf mi je jednom rekao kako ličim na ruskog reditelja Sergeja Ajzenštajna o kome želi da napravi film i da će me zvati da igram glavnu ulogu, ali od toga nije bilo ništa. Koni je već sa četrdeset godina postao predsednik Akademije umetnosti Istočne Nemačke, što znači da je bio visoko rangiran u vladajućoj Jedinstvenoj socijalističkoj partiji Nemačke (SED).

FILM O GOJI

Kada je Konrad Volf odlučio da snimi film o Francisku Goji krajem šezdesetih godina, odabrao je Dubrovnik za kulisu španskog grada u vreme inkvizicije. Prava tema filma bila je odnos autoritarne vlasti prema umetničkoj slobodi. U inkviziciji nije teško naslutiti vlast komunističkih zemalja. Koni se sa bratom Mišom dobro slagao, uvek su se o svemu dogovarali. Za mene je snimanje ovakvog filma o Goji značilo da oni kritikuju svoju partiju, žele da dovedu do promena. Veliki inkvizitor u filmu ipak prolazi veoma dobro, on objašnjava Goji da mu pod pretnjom lomače zabranjuje da izlaže neke slike jer ih prosti puk ne bi razumeo, ali ih privatno otkupljuje za sebe.

Glavnu žensku ulogu, vojvotkinju od Albe, igrala je Olivera Katarina. Koni je zapravo nije hteo, imao je u vidu jednu rusku glumicu, ali je Ratko Dražević navalio na njega i na kraju tvrdio da je Titova želja da ona dobije tu ulogu. Dražević je u to vreme bio direktor „Avala filma“, koji je pružao usluge produkciji Volfovog filma, i bio u strasnoj ljubavnoj vezi sa Oliverom, što nimalo nisu tajili. Dražević je bio prvoborac, odmah posle rata oficir Ozne, pa likvidator Udbe, sa svojom grupom je ubijao po čačanskom kraju. Sam se hvalio da je ubio 2.000 ljudi i obljubio 2.000 žena.

Tito je bio na premijeri i primio ekipu sa rediteljem na čelu. Konrad Volf se pohvalio kako je, eto, poslušao želju maršala da Olivera Katarina igra glavnu ulogu i da je to dobro prošlo. Tito je bio zapanjen i rekao da nema pojma o čemu priča, nije znao ni da se snima film, a kamoli da je nekog preporučivao. Dražević je lagao da bi sproveo svoju volju. Ukoliko neko posumnja u ovu priču, moram da kažem da dokaza nemam, ali da mi je to ispričao lično Konrad Volf.

NOĆ U PLAVOM VOZU

Markus Volf je imao čin generalpukovnika i bio zamenik ministra unutrašnjih poslova Narodne Republike Nemačke, od 1952. do 1986. šef spoljonopolitičkog dela zloglasne službe Štazi. U intervjuu za časopis „Tikkun“ 1994. u Njujorku je rekao: „Ja sam radio isto što radi svaka državna obaveštajna služba, što radi i vaša CIA.“ Na konstataciju novinara da su i CIA, KGB i mnoge druge službe poznate kao nemoralne organizacije, te da ne može da tvrdi da nema krvave ruke, Volf je odgovorio: „Nemački sud nije našao ni jedan slučaj u kome sam ja bio umešan u ubistva, mučenja ili bilo šta slično.“

Hteo sam lično da upoznam tog čoveka još dok je bio na čelu svoje službe, pa i posle pada Berlinskog zida kada je često davao intervjue i pojavljivao se na televiziji. Bio bi dobar lik u nekom mom romanu. Pokušavao sam preko Konija i mog starog prijatelja Volfganga Leonarda, koji je s njim tokom rata pohađao višu međunarodnu školu za obaveštajce u Kušnarenku u Baškiriji. U tu školu su išli i Titov sin Žarko i ćerka čuvene Španjolke Dolores Ibaruri Gomez, poznate kao La Pasionarja. Miša Volf nije hteo da me upozna ni kad sam u NIN-u objavio pozitivan prikaz njegovog prvog i jedinog romana Trojka. Mislim da je imao obaveštajne podatke o meni, jer sam se igrom slučaja u vagonu Titovog Plavog voza, dok smo njega i predsednika Istočne Nemačke Eriha Honekera vozili na lov u Belje, nasamo opijao i čak prešao „na ti“ sa njegovim šefom, ministrom unutrašnjih poslova Erihom Milkeom koji me je tada pitao: „Šta ti radiš tamo u Bonu, a dolaziš nama da prevodiš?“

Bio sam savetnik jugoslovenske ambasade u Zapadnoj Nemačkoj. Pod dejstvom dobrog konjaka sam mu odgovorio: „Pa, pošalji nekog da proveri, neka mi se javi i kaže da si ga ti poslao.“

Nekoliko meseci kasnije iz predstavništva Istočne Nemačke su mi javili da je došao novi saradnik koji je pročitao sve moje knjige i želi da me upozna. To je mogao da bude samo pripadnik njihove tajne službe, a ti su činovnici bili u Mišinoj nadležnosti.

Markus Volf tvrdi da nikakve veze nije imao sa onim „drugim delom“ Štazija koji se bavio kontraobaveštajnim radom – kontrolom sopstvenih građana, hapšenjima i ubijanjem „nepopravljivih“ – da se bavio samo spoljnom aktivnošću koju nije voleo da naziva špijunažom već „prosvećenim pribavljanjem informacija“.

DOBA FARAONA

Česta je fraza da su prostitucija i špijunaža dva najstarija zanata na svetu, samo što prostitutke prodaju telo, a obaveštajci dušu. Fraza jeste glupa, ali se u takvim izrekama najčešće krije istina.

Obaveštajni i kontraobaveštajni rad su uglavnom strogo razdvojeni i ne nalaze se pod istom upravom. Izraelski Mosad, koji mnogi smatraju najuspešnijom obaveštajnom službom na svetu, i unutrašnja obaveštajna služba Šin Bet su pod različitim upravama. U Velikoj Britaniji je MI5 odvojen od SIS-a, koji obično nazivaju MI6. U Sjedinjenim Američkim Državama zahvaljujući tolikim filmovima znamo šta je FBI a šta CIA, i da se neprekidno svađaju oko nadležnosti i budžeta.

U Jugoslaviji se u Titovo vreme Udba bavila i jednim i drugim poslom, ali to ne znači da svađa i ljubomora između raznih grana nije bilo, naprotiv. Savezna Udba, republička i pokrajinska Udba, a posebno beogradska Udba su svaka radila po svojoj volji, ponekad iste stvari prikazivale različito. Posle pada Aleksandra Rankovića nijedan ministar unutrašnjih poslova nije uspeo da ih stvarno kontroliše, a poslednji, Stane Dolanc po najmanje. Vojne službe svugde rade za sopstveni račun.

Od vremena o kome govorim mnogo toga se promenilo. Svugde su uvedene posebne službe za tehnološku špijunažu. Borba protiv terorizma službe prisiljava na blisku saradnju. Većina država je iznad postojeći tajnih službi postavljala neke posebne nacionalne nadslužbe, koje još više komplikuju rad.

Sve to, istorijski gledano, nije ništa novo. Još je faraon Keops 2600. godine pre nove ere organizovao strogu kontrolu građanstva, jer je u izgradnju čuvene piramide upregao više od 20.000 najamnih radnika i robova. Njih je valjalo staviti pod nadzor, valjalo je znati da li preti pobuna. Zanimljiv je nalaz u grobnici jednog docnijeg u kojoj hijeroglifi prikazuju četiri zemljoradnika nad kojima se nadvijaju četvorica kontrolora, a nad tom četvoricom još četiri kontrolora koji njih nadziru. Sa osam „policajaca“ na četiri radnika odnos kontrole je spektakularniji nego u Istočnoj Nemačkoj ili Sovjetskom Savezu.

LANAC INFORMISANJA

Meni je pomalo komično što se brojne države, na primer SAD, Nemačka ili Srbija, žale da ih neko špijunira. Za razliku od njih, Rusija, Kina i Izrael o toj temi u javnosti ćute, a svakako bi i te kako imali šta da kažu. Neki daleki predak današnjeg čoveka izmislio je neku vrstu koplja kako bi neprijatelja mogao da ubije i na daljinu, da mora da se uhvati u koštac sa njim, pogotovu ako je jači. Napadnuti nije imao kome da se žali, nego je izmislio štit i bolje koplje. Zbog toga svi koji se osećaju špijuniranim ne treba da se žale, već da naprave odgovarajući štit. Mislim, naravno, na države.

Kakogod da se nabave podaci koje je neprijatelj ili prijatelj želeo da drži u tajnosti – plaćanjem „domaćih izdajnika“, prisluškivanjem ili hakovanjem kompjutera – atmosferu, odnose u jednoj zemlji, bez kojih nije moguće sačiniti pravu sliku, mogu da jave samo sopstveni agenti na licu mesta. Njih vode pripadnici službe koji često imaju neku funkciju u ambasadama i diplomatski status, ponekad i u trgovinskim ili kulturnim predstavništvima. Na kraju tog lanca nalaze se analitičari koji obrađuju sve podatke i daju procenu i analizu. Oni danas dobijaju neizmerno više podataka nego ranije, samo što to ne olakšava, već zapravo otežava rad.

Računari pomažu, mnogo toga mogu da filtriraju kao nevažno, ali na kraju je neophodan zaključak čoveka. Zbog toga analitičari tajnih službi, čija imena gotovo nikada ne saznajemo, moraju da raspolažu visokom kvotom inteligencije da bi razumeli sve što im se nađe na stolu ili na ekranu. Pitanje je koliko su plaćeni, koliko su motivisani, da li su ljubomorni zato što terenci kupe svu slavu, da li kao mnogi činovnici jednostavno otaljavaju posao? To se odražava na uspešnost službe. Nije nebitno ni kako će analitičari svoja saznanja saopštiti izvršnoj vlasti, da li će je zainteresovati, da li su resorni ministri u stanju da razumeju i ispravno procene važnost obaveštajnih podataka.

NEPOVERENJE I PROPUSTI

Najbolji špijun tokom Drugog svetskog rata Nemac Rihard Zorge je još 1929. godine pristupio sovjetskoj vojnoj obaveštajnoj službi GRU. Kao novinar nemačkih ekonomskih listova, prvo je radio u Kini i uspeo da se infiltrira u vojne krugove Čang Kaj Šeka. Posle je prešao u Japan gde je stekao veliko poverenje nemačke ambasade, čak vodio njen službeni dnevnik. Od marta 1941. godine javljao je Moskvi podatke o pokretima nemačkih jedinica prema sovjetskoj granici, a 15. juna je 22. juni naveo kao datum napada, javio je koje će jedinice u koliko sati u kom pravcu i sa kojim taktičkim ciljevima napasti SSSR. Taj je izveštaj predočen Staljinu, ali on mu nije verovao i nije preduzeo ništa. Japanska kontraobaveštajna služba ubrzo je otkrila Zorgea, osuđen je na smrt i obešen.

Egipatski državljanin Mohamed Ata završio je studije arhitekture u Kairu, posle je u Hamburgu diplomirao za inženjera urbanizma i kao takav lako dobio turističku vizu za SAD. Tu je upisao pilotski kurs, na osnovu toga dobio vizu za strane studente i pohađao jednogodišnju nastavu u Njuarku, Nju Džersi, a pilotski ispit položio 19. decembra 2000. Nastavniku letenja palo je u oči da ga sletanje manje interesuje od poletanja i navigacije i to, za svaki slučaj, javio mesnom predstavništvu FBI. Ata je dozvolu boravka prekoračio za mesec dana, ali to niko nije zabeležio, pa je sledeće godine preko Madrida bez problema opet mogao da doleti u Majami, da se ukrca i sa četvoricom saučesnika 11. septembra 2001. preuzme i precizno pilotira avion koji će prvi udariti u „Kule bliznakinje“ na Menhetenu. Tek posle toga je uočeno da je FBI znao za njegovo upadljivo držanje na nastavi letenja i da je za mesec dana prekoračio dozvolu boravka u zemlji, ali da ipak nije bio sprečen da ponovo uđe u Ameriku.

Za obaveštajne službe je frustrirajuće kad njihova saznanja ne postignu nikakav efekat ili kada ni same nisu u stanju da na osnovu prikupljenih podataka izvuku valjane zaključke. Na to se i Miša Volf često žalio pošto je dao ostavku na mesto šefa spoljne službe istočnonemačkog Štazija.

LICENCA ZA UBIJANJE

Ubistva koja se pripisuju obaveštajnim službama u sopstvenoj zemlji ili u inostranstvu izazivaju posebno interesovanje javnosti.

Iako Džejms Bond na filmu ima licencu da ubija, MI6 tvrdi da nikada nije u svojim redovima imao plaćene ubice. U svakom slučaju, nijedan takav primer nikada nije dokazan. Sveprisutno je mišljenje da američka CIA ubija i pokušava da ubija, ali naravno da to nikada nije priznala, osim kada se radi o teroristima. Mosad ne krije da to čini i da kidnapuje protivnike da bi ih osudio u svojoj zemlji (slučaj Ajhman). Za Udbu je dokazano da je ubijala političke protivnike u inostranstvu ili koristila kriminalce da to rade. Nemački BND energično osporava bilo kakvo ubijanje, ali Savezna Republika Nemačka ima elitnu jedinicu GSG9, koja je „u okviru borbe protiv terorizma“ ubijala, na primer, prilikom oslobađanja talaca iz nemačkog aviona na aerodromu u Mogadišu, ali je ona jedinica savezne policije, znači, javne službe.

Za sovjetsku službu nekada, i za rusku službu danas, Zapad tvrdi da je ubijala i da ubija sa mnogo zanimljivih indicija u više poznatih slučajeva, ali Moskva to, naravno, redovno poriče.

Sve u svemu, u svakoj državi je upotreba sile, pa i smrtonosne sile, drugačije regulisana. Pomenuti Miša Volf je čak predložio da UN organizuje sastanak što je moguće više šefova obaveštajnih službi kako bi izradili zajednički kodeks ponašanja organizacija, na primer, da li je dozvoljeno postavljati agente pri samim kabinetima predsednika država i vlada (što je on činio) i da li je dozvoljeno ubijanje bez presude suda. Kao da je Volf parolu koje se ranije držao „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“ zamenio novom „Špijuni svih zemalja, ujedinite se“. Ne iznenađuje me što taj predlog niko nije prihvatio.

GINTER GIJOM

Za razliku od novih pojava propagande i širenja dezinformacija preko interneta kao vidu mešanja u unutrašnju politiku stranih država, pokušaja da se utiče na političke tokove, stara je praksa bila primena „aktivnih sredstava“ kojima su upravljale posebne grupe. Najeklatantniji primer je sprečavanje pokušaja smenjivanja vlade Vilija Branta u nemačkom Bundestagu 27. aprila 1972. Nemački ustav dozvoljava smenu vlade u toku njenog mandata samo ako uspe izglasavanje „aktivnog nepoverenja“, to znači da postoji protivkandidat postojećem kancelaru koji je obezbedio potrebnu parlamentarnu većinu. Tada opoziciona Demohrišćanska partija bila je uverena da ima potrebnu većinu i da će za kancelara biti izabran njen kandidat Rajner Barcel, koji je već bio sastavio svoj „kabinet u senci“. Međutim, kad je došlo do tajnog glasanja, ispostavilo se da su nedostajala dva glasa. Ubrzo se saznalo da je jedan od njih pripadao poslaniku CDU Julijusu Štajneru, za drugi se nikad nije saznalo.

Štajner je od 1952. radio za francusku obaveštajnu službu, kasnije za nemački VS, nemačku unutrašnju službu sličnu američkom FBI, da bi postao savezni poslanik. On je bio uzdržan jer je za tu „uslugu“ od Miše Volfa dobio 50.000 nemačkih maraka. Kasnije se tvrdilo da je novac dobio od Socijaldemokratske partije Vilija Branta. Markus Volf je to prokomentarisao sa smeškom: „…kod nas je uredno proknjiženo da je tih 50.000 dobio, ako je dobio i sa neke druge strane, znači da je inkasirao duplo.“

Tako je Štazi sačuvao Branta na položaju, a kasnije ga nehotice oborila aferom „Ginter Gijom“, koja je takođe dobar primer za rad tajnih službi. Štazi je imao dobro školovanog oficira na mestu ličnog referenta saveznog kancelara Vilija Branta. Gijom je pravio raspored šefovih nastupa, imao uvid u tajna dokumenta namenjenih samo šefu vlade, učestvovao u organizaciji njegovog prilično burnog ljubavnog života. Ubacivanje Gijoma u vrh vlasti Savezne Republike Nemačke moglo je da se pretvori u najveći uspeh istočnonemačke tajne službe, a pretvorilo se, prema oceni Markusa Volfa, u njen najveći debakl, jer je njegovo raskrinkavanje doprinelo ostavci Branta.

Gijom je 1954. zajedno sa suprugom Kristel postao profesionalac tajne službe. Posle dve godine oni su, navodno, uspeli da pobegnu u Zapadnu Nemačku. Učlanili su se u socijaldemokratsku partiju SPD i oboje su počeli da rade prilježno i savesno. Ginter Gijom je brzo napredovao, postao odbornik u Frankfurtu na Majni, njegov organizacioni talenat i „odanost partiji“ brzo su zapaženi, prebačen je u aparat saveznog kancelara. Brantu se svideo pa ga je uzeo ga za ličnog referenta. Ubrzo je postao sumnjiv zapadnonemačkoj kontraobaveštajnoj službi, pratila ga je i uhapsila 24. aprila 1974. godine. Iako nije bila sigurna da će imati dovoljno dokaza za sud, on je odmah priznao: „Ja sam oficir Nacionalne armije Nemačke Demokratske Republike, imajte obzira prema mojoj oficirskoj časti.“ Volf je to posle prokomentarisao rečima: „Nije trebalo to da kaže, izgubio je živce…“ Posle se pokazalo da je sa položaja Brantovog referenta poslao devetnaest izveštaja, koji su u centrali procenjeni kao „osrednji“. Verovatno je tek trebalo da prikupi važnije informacije. Osuđen je na trinaest, a njegova žena na osam godina zatvora, ali su odsedeli samo deo te kazne, pa su pušteni i deportovani u Istočnu Nemačku gde su slavljeni, nagrađivani. Bračni par Gijom se kasnije razveo.

ZAVODNICI I ZAVODNICE

Volf je slučaj „Gijom“ nazvao najvećim neuspehom svoje karijere. Na pitanje koji je njegov najveći uspeh, rekao je da neće da kaže. Jedna od njegovih metoda je bila da na zapad šalje zgodne, mlade muškarce sa dobrim manirima i uputstvom da se ljubavno povežu, eventualno ožene sa sekretaricama ministara i drugih moćnika. U Ministarstvu unutrašnjih poslova NDR radila je nastavnica engleskog jezika koju su nazvali „Mis Ingliš“. Ona je priređivala i večere na kojima je momke, koji su nosili zbirni nadimak „Romeo“, podučavala ponašanju za stolom, bontonu, svemu što je potrebno da se čovek dopadne na zapadu. Volf je kasnije priznao da su za Štazi radile „sjajne mlade žene“, „pravi biseri“. Jedna od njih je, na primer, javila da je zapadna kontraobaveštajna služba otkrila način šifriranja istočne, odmah je reagovala i uspela da zaštiti svoje veze.

Kad sam bio u Bonu sredinom sedamdesetih godina, pojavila se u jednom od tiražnih ilustrovanih časopisa karikatura čoveka koji sedi za velikim stolom sa mnogo telefona i vajka se: „Sada sam shvatio da nisam nikakav važan funkcioner, moja sekretarica definitivno nije istočnonemačka špijunka.“

Što se tiče momaka koji su u ulozi Romea osvajali sekretarice važnih ličnosti, pa tako i za Gijoma, bilo je važno napraviti dobre „legende“ – falsifikovane biografije potkrepljene svim potrebnim ličnim ispravama i dokumentima koje je valjalo dobro naučiti. Jedna od zavedenih sekretarica u Zapadnoj Nemačkoj je posle hapšenja Gijoma izvršila samoubistvo, druge su posle ujedinjenja Nemačke otkrivene i osuđene na dugačke zatvorske kazne.

DVOSTRUKI AGENTI

Uloga dvostrukih agenata je posebna priča. O arhitekti rodom iz Srebrenice Zelmanu Zelmanagiću već sam pisao u „Vremenu“, on je kao sovjetski agent radio za nacističku službu. Mnogo je poznatiji slučaj Kima Filbija, koji je vodio odeljenje FBI za praćenje sovjetskih obaveštajnih službi, a zapravo je iz ubeđenja radio za Sovjete. Pre nego što je otkriven, uspeo je blagovremeno da pobegne u SSSR gde je dočekan kao heroj, a kada je umro 1988, dobio je državnu sahranu. Provera sopstvenih, pa i najuspešnijih agenata, za sve centrale predstavlja glavobolju.

Nemački kancelar Helmut Šmit je specijalnom izaslaniku Istočne Nemačke za odnose sa saveznom Republikom Nemačkom Mihaelu Kolu rekao: „Trebalo bi da prestanemo da se bavimo tim dosadnim špijunskim pričama, sve što je bitno inače znamo. To su suvišni izdaci, službe se samo prave važne da bi dokazale svoje pravo na opstanak.“ Poznata je Šmitova izjava da uopšte ne čita izveštaje BND-a već švajcarski list „Noje Ciriher Cajtung“ koji je „bolje obavešten“.

KO KOME NE VERUJE

U mnogim zemljama u javnosti postoji veliki otpor prema obaveštajnim službama i njihovim saradnicima, svakako i kod nas. To nije slučaj u Izraelu ili Velikoj Britaniji. U Engleskoj su značajni pisci kao Somerset Mom ili Grejem Grin radili za MI6, veliki marksistički filozof Herbert Markuze je radio za OSS, prethodnicu CIA. Pitanje je za koje ciljeve se radi, koji se sistem brani, a koji napada i podriva.

Sve obaveštajne službe rade za sopstvene vlade, njima šalju izveštaje, podnose svoja saznanja, ali odluke ne donose same, donose ih političari.

Volf piše da je ponekad izlagao svoja saznanja članovima Centralnog komiteta, koji su ga ljubazno slušali, klimali glavom, ali nisu hteli da ga poslušaju i konstatuje: „Šta vrede informacije, šta vredi rizik, šta vrede žrtve obaveštajaca, agenata, špijuna, ako državnici rezultatima svog tog rada ne poklone nikakvu pažnju.“