fotografije: privatna arhiva
Vojska je početkom novembra ponovo masovno dovedena na graničnu liniju sa Kosovom. To stanje traje do dan-danas. Šta se dešava u realnosti?
“Što se vojska okuplja dole oko Prokuplja / kad zagusti, da se niže spusti”, stih je koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka, nakon demonstracija na Kosovu, napisao Bora Đorđević. Vojska se 1998. “spustila” na Kosovo i 1999. godine i sa njega se “podigla”. Oni koji su bili tamo znaju kakav pakao su preživeli, a ti oficiri i podoficiri sada su uglavnom u penziji.
Zveckanje vlasti oružjem i “potezanje” vojske do 2012. godine nije pominjano. Čak je i povučena iz Kopnene zone bezbednosti. Umesto Vojske Srbije, graničnu liniju sa Kosovom čuvala je Žandarmerija. Međutim, stvari se menjaju dolaskom Aleksandra Vučića na vlast. Prvo je 2015. godine, iz nepoznatih razloga, iz Kopnene zone bezbednosti povučena Žandarmerija, a njeno mesto zauzela je vojska. Razloga ima više: od unutrašnjopolitičke propagande da se “vojska približava Kosovu” plasirane preko tablioda, Pinka i Hepija, kako bi kod naroda stvorila iluziju “da se nešto sprema”, do ekonomskih – vojničke dnevnice Vučić je kao premijer uredbama smanjio na 500 dinara, dok su policajci imali više od 2000.
ODBRANA KOSOVA U JUTARNJEM PROGRAMU
Sa približavanjem nikad obelodanjenih, ali očigledno negde definisanih rokova za “normalizaciju” odnosa Srbije i Kosova, predsednik države sve češće poteže vojsku kao argument i njene pripadnike učestalije šalje na granicu sa Kosovom. Nabrojati vesti da “Šiptari spremaju novu ‘Oluju’”, nove “pogrome i proterivanje” srpskog življa sa vekovnih ognjišta” nije moguće; to traje godinama, posebno otkako je ministar odbrane, a potom unutrašnjih poslova postao Aleksandar Vulin.
Sklanjanjem Vulina sa javne scene i imenovanjem za direktora BIA, kome u opisu posla stoji da se ne pojavljuje u medijima, Vučić je dobio novog “telala”. Reč je o ministru odbrane Milošu Vučeviću, koji ide iz jednog u drugi jutarnji program televizija sa nacionalnom frekvencijom. U pauzama gostovanja, obilazi jedinice po terenu i daje izjave u kamere Zastava filma. Ukratko, vojska je miroljubiva, neće nikog napadati, ali će zaštititi Srbe na severu Kosova, gde je dovoljna “jedna šibica” da dođe do eskalacije nasilja. O Srbima južno od Ibra – ni reči. Oni kao da ne postoje.
Vučević tako koristi floskule da Vojska Srbije ne želi nikakve sukobe, ali da je spremna da izvrši svako naređenje “vrhovnog komandanta” Vučića i da zaštiti državu i sve njene građane. Po običaju, visoko ocenjuje opremljenost i obučenost vojske. Tako konstatuje: “Još jednom sam stekao uverenje i dobio potvrdu u razgovoru sa starešinama i vojnicima da je Vojska Srbije spremna da izvrši svaki zadatak koji dobije od vrhovnog komandanta u cilju zaštite integriteta naše zemlje, suvereniteta Republike Srbije i zaštite svih njenih građana.” Vojnici mu se iza leđa smeju, a šta bi drugo.
KAMIONI, AVIONI…
Negde od marta traju igre sa vojskom i Kosovom. I to ne televizijske, nego one stvarne – na terenu. Uoči izbora 3. aprila, stvorena je nova “eskalacija” i, na granicu sa Kosovom, poslata je 72. specijalna brigada iz Pančeva. Inače, delovi Druge brigade Kopnene vojske stacionirani su tu, u Raškoj. Na istočni deo granice sa Kosovom, gde su smešteni delovi Četvrte brigade iz Vranja, poslate su i jedinice Treće brigade iz Niša i 63. padobranske. Sve to opterećivalo je njihove pripadnike i komande jer je trebalo organizovati boravak na terenu, a dodatno je nastao i problem pada morala i demotivacije ljudi, koji ne znaju zašto su tu i koliko će biti.
Autor ovog teksta se krajem marta vraćao sa Sandžaka i putem od Novog Pazara do Kragujevca gledao kolonu džipova 72. brigade kako ide prema Kosovu. Ali videlo se i nešto drugo – veliki broj usput pokvarenih vojnih kamiona. Vučić i tadašnji ministar Vulin hvalili su se godinama kako je vojska sjajno opremljena, posebno specijalci. To je istina kada je reč o ličnoj opremi, naoružanju i vozilima za akcije, ali pozadinsko obezbeđenje raspolaže kamionima starim 30-40 godina – izraubovani su, prošli ratove, i ko krene s njima nikada ne zna dokle će stići. “Da dođe opet do nekog ratnog stanja i mobilizacije, meni bi bilo bolje da se ubijem nego da me izvedu pred vojni sud jer više od polovine kamiona ne bi moglo ni da upali, a oni koji i mogu, ne bi stigli do odredišta”, slikovito je ilustrovao situaciju jedan visoki oficir logistike Vojske Srbije.
IMA SE, MOŽE SE A DA NIKO NE ZNA ZAŠTO
Uglavnom, vojska je oko 2. novembra ponovo masovno dovedena na graničnu liniju sa Kosovom. To stanje traje do dan-danas. Ljudi dovedeni iz svih brigada – uključujući i vojnu policiju iz Beograda – spavaju pod šatorima (ima srećnika koji su u kasarnama u Raški, Kuršumliji, Vranju i Leskovcu), borave u terenskim uslovima, a to sa sobom nosi i velike troškove. Pogotovo što je dovedena i silna tehnika.
“Sam boravak u ovom jesen-zima vremenu negativno utiče na ljude, njihovo zdravlje, higijenu, uslove za obuku, posebno kada se nema jasan cilj boravka”, ukratko je za “Vreme” objasnio jedan penzionisani general, učesnik rata na Kosovu. “Tehniku je teško u tim uslovima opsluživati i održavati”,
Dodao je i da se za održavanje tehnike znaju normativi, i da je to teško ostvariti: “Rat je druga stvar, postoje druga pravila i okolnosti, ali ovo nije ni rat, ni vanredno stanje, objašnjavaju da se radi o pojačanoj borbenoj gotovosti. Ali za to postoje pravila i propisi”, kaže on.
Drugi general u penziji, takođe učesnik rata, upozorava da svako izmeštanje delova vojske iz mirnodopske lokacije u uslovima povišene borbene gotovosti znači da je loš operativni raspored vojske u mirnodopskim uslovima: “Ako su nam valjani procene i planiranje na strategijom nivo, onda su zbog situacije na Kosovu dovoljne mere stalne borbene gotovosti i nema potrebe za merama povišene borbene gotovosti”, naveo je on.
Šta se dešava u realnosti? Mere povišene borbene gotovosti iscrpljuju ljudstvo i drastično povećavaju trošenje budžetskih sredstava zbog potrošnje goriva i novca za isplatu dnevnica. Jedinice koje su u vankasarnskim uslovima, na terenu, moraju da urede logorsku prostoriju (pod šatorima ili u zidanim objektima), park tehničkih sredstava, park ubojnih sredstava, kuhinju, kupatilo, da organizuju stražarsku službu i službe požarstva i dežurstva. Nema slobodnih dana, što izaziva nezadovoljstvo kod ljudstva.
Tu je i problem sa ishranom – bilo da se hrana dovozi iz kasarni ili se dovoze artikli za pripremu. Oboje podrazumeva dnevno angažovanje nekoliko desetina vozila, a isto je i sa vodom. Sve ovo iziskuje i povećanu potrošnju goriva. Vojnici uglavnom jedu iz svojih porcija, a treba i da ih operu.
“Ako se zna da su kasarne u Raški, Kuršumliji i Vranju tik uz administrativnu liniju sa Kosovom, nema nikakve potrebe za izvođenjem jedinica u prostor, jedino ako se ne želi tom predstavom umiriti narod i pokazati kako je država odlučna da zaštiti Srbe na Kosovu. Pošto je poznato da Vojska neće i ne sme biti angažovana, onda će njen povratak u kasarne dodatno demoralisati njen sastav, narod razočarati, a albanske separatiste ohrabriti”, smatra general u penziji Momir Stojanović.
CENA LEŽANJA
“Nema ništa gore od dokone vojske”, stara je oficirska izreka, koja se dokazala u praksi. Kad vojska “leži”, a to se sada dešava, moral pada. Pitaju se zašto su tu, spavaju pod šatorima, očekujući da se “nešto” desi. Gledajući primere iz nedavne ratne prošlosti, ratova u Hrvatskoj i Bosni, moglo se shvatiti zašto je Hrvatska vojska lako osvajala teritorije. Zahvaljujući američkim instruktorima, njihovi vojnici su bili na stalnoj obuci – izmišljani su kursevi za razne “specijalce”, podoficire, oficire, samo da bi bili u “drilu” i utrenirani. S druge strane, pripadnici Srpske vojske Krajine i Vojske Republike Srpske bili su “stajaći”, držali rovove, linije odbrane, popunjenost oficirskim i podoficirskim kadrom bila je ispod svakog minimuma. Ljudi su čekali da odrade svoju smenu na liniji i da idu kući na odmor. Ovi sad pripadnici Vojske Srbije nemaju smenu, a na terenu su do daljnjega. Povučeni su u jedinice i oni sa godišnjih odmora i bolovanja.
Treba podsetiti da taj njihov “teren” nije samo od početka novembra, nego od letos, kada su priređivani vežbe i prikazi u čast “vrhovnog komandanta”, a kulminacija je bila na Pasuljanskim livadama, 3. novembra. Vežba “Manevri 2022.” praktično je bila uvod u sve ovo što se sada dešava. Za tu vežbu jedinice su dovedene danima unapred da bi sve ispalo kako treba i bila pokazana “snaga srpskog oružja”.
Vučić u svom “pumpanju” javnosti ide toliko daleko da preko servilnih mu medija pušta informaciju da je 99 odsto pripadnika bataljona za specijalne namene Vojne policije “Kobre” tražilo od njega da ide na Kosovo i da se zbog toga rasplakao.
Bivši oficiri te jedinice na te tvrdnje reaguju sa ciničnim smehom. “Ne prijavljuješ se ti za ‘Kobre’ da razmišljaš i biraš sebi zadatke. Tu si da ih izvršavaš, ono što ti naredi komanda. Zamisli da ‘Kobre’ krenu da pametuju – nemoguće”, kaže jedan od bivših pripadnika te jedinice.
On ne sumnja da bi ti ljudi išli na Kosovo, ali imaju svoje zadatke – od čuvanja Vučića, ministra odbrane, načelnika Generalštaba i drugih lica, koji nisu iz vojnog sistema, poput članova porodice štićenih osoba.
“Kobre” su nekad štitile tadašnju ministarku pravde Snežanu Malović, bez ikakvog zakonskog osnova, jer im je to naloženo iz kabineta ondašnjeg predsednika Borisa Tadića; tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, decu funkcionera su pratili u školu, šetali su i kučiće štićenih lica”, nastavlja isti sagovornik. “Sretnem jednog zastavnika prve klase pred penzijom, iskusnog borca iz svih ratova, vrhunskog specijalca ‘Kobri’, kako vodi na povucu pudlicu štićenog lica. Bilo ga sramota kad me je video, slegnuo ramenima i rekao: ‘Čekam penziju.’”
Zato se postavlja pitanje: ako 99 odsto pripadnika “‘Kobri’ traži da ide na Kosovo”, da li je reč o svojevrsnom vidu pobune? Ko bi onda čuvao štićene ličnosti?
Na granicama sa Kosovom u mnogo boljem položaju od vojske su policija i Žandarmerija: imaju bolje uslove za smeštaj i veće dnevnice.
Za razliku od bivšeg ministra Vulina, sadašnji Gašić ne drži im “motivacione govore”, ali ima “izleta” tipa da je čitav MUP podigao borbenu gotovost na najviši nivo. Tim ljudima je sve jasno, oni su plaćeni da idu na teren. I ne žale se.
Žandarmerija je u ozbiljnom broju angažovana uz granice sa Kosovom, tu su, pored niškog i kraljevačkog, pripadnici odreda iz Beograda i Novog Sada. Zato se na beogradskim ulicama lako može primetiti nedostatak pripadnika Žandarmerije na uobičajenim punktovima poput Zelenog venca ili ispred Specijalnog suda u Ustaničkoj koji od početka obezbeđuju. Umesto njih, sad su tamo pripadnici Brigade beogradske policije. Inače, iz te brigade je uvek jedna četa prisutna uz liniju sa Kosovom, idu na smenu. Ali oni se bar menjaju, za razliku od vojske. U Kuršumliji je uvek i jedan deo SAJ-a, otprilike oko 90 ljudi, uključujući i deo komande jedinice.
Uzmimo da je stigla naredba da se odmah po podizanju borbene gotovosti motorizovanog bataljona isti ojača mehanizovanom četom od 10 transportera i tenkovskom četom od 10 tenkova, i to svi iz iste brigade iz istog garnizona. Zatim da se tako formirana taktička borbena grupa privremenog sastava uputi u očekujući rejon za izvršenje borbenog zadatka udaljenog od mirnodopske lokacije oko 20 kilometara, i da tamo ostane 60 dana u terenskim uslovima.
Uzmimo i da su svi ljudi te grupe zdravi, a sva sredstva ispravna i kompletna, u šta lično sumnjam.
Šta taj ojačani mehanizovani bataljon treba da poveze sa sobom:
• sva formacijska borbena sredstva – 2 borbena kompleta ubojnih sredstava – neborbena sredstva;
• dopunsku opremu za smeštaj i rad u poljskim uslovima;
• suva hrana za najmanje 5 dana;
• artikli za kuvanu hranu za najmanje 2 dana;
• 2 kompleta uniforme – jedan na sebi, drugi u rancu;
• najmanje jednu ABH cisternu koja greje vodu sa opremom za kupanje u poljskim uslovima;
• najmanje jednu auto-cisternu za vodu od 7 tona;
• najmanje 2 kuhinje auto-prikolice od po 250 litara;
• lekove i sanitetski materijal za najmanje 15 dana;
• opremu za 3 sanitetska odeljenja uključujući i šatore;
• auto-cisternu za gorivo od 7 tona;
• pokretnu radionicu za laki remont sa elektroagregatom od 35 kW;
• kompletnu poljsku akumulatorsku stanicu;
• povećan broj šatora za smeštaj ljudi i opreme (formacijska logorska oprema je nedovoljna);
• povećan broj podmetača i vreća za spavanje (formacijska nije dovoljna);
• najmanje jedan tenk za izvlačenje;
• najmanje jedan automobil dizalica do 7 tona;
• mazivna sredstva za 30 dana.
Kada ojačani mehanizovani bataljon dođe u očekujući rejon, radi sledeće:
• razmešta se na logorskoj prostoriji i podiže šator;
• razvija bataljonske stanice za snabdevanje, za održavanje sa grupom za izvlačenje oštećene tehnike, intendantske i sanitetske stanice.
Najvažnije logističke aktivnosti:
• priprema, razvoženje i podela hrane;
• kupanje ljudstva;
• šišanje ljudstva;
• zaprašivanje ljudstva – po potrebi;
• odvoženje veša na pranje u logistiku brigade;
• snabdevanje ljudstva vodom;
• lekarski pregledi, lečenje i zbrinjavanje povređenih i obolelih sa osloncem na logistiku brigade;
• održavanje borbene i neborbene tehnike sa osloncem na logistiku brigade;
• izvlačenje oštećene i pokvarene tehnike do stanice za održavanje;
• pregledi i opravka oštećene i pokvarene tehnike;
• popuna gorivom i mazivom;
• popuna ubojnim sredstvima – municijom, minama i eksplozivom;
• snabdevanje drvetom za ogrev.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
