foto: tanjug / damir senčar
Kao što je pokušaj hrvatskih posmatrača da uporede Planinčevu i Kosorovu prilično nategnut tako bi se sigurno morao okvalifikovati i pokušaj komparacije "odgovora na krizu" između nekadašnje SFRJ i današnje Srbije. Ipak, neke stvari podsećaju jedna na drugu
U Zagrebu je 7. septembra, u 87. godini života, umrla Milka Planinc, prva i jedina žena koja je, ne samo u nekadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji nego i u celoj istoriji socijalizma u XX veku, bila državna premijerka – to jest predsednica Saveznog izvršnog veća SFRJ (između 25. maja 1982. i 26. maja 1986. godine).
U susednoj Hrvatskoj, povodom ove vesti, mediji su podsetili da je Milka Planinc ostala u sećanju kao „gvozdena ledi“ na čelu savezne jugoslovenske vlade, koja je vodila politiku „velike štednje“, pa su u tom kontekstu pokušali da uporede njenu ekonomsku politiku sa „politikom rezanja“ aktuelne predsednice hrvatske vlade Jadranke Kosor. Tako, na primer, zagrebački „Večernji list“ piše da je „i u vrijeme premijerskog mandata Milke Planinc, kao i danas Jadranke Kosor, politika dala zadnju riječ na sve ekonomske mjere, a oba razdoblja mogla bi se nazvati razdobljima preživljavanja i stagnacije“.
Cilja se pre svega na to da je Milka Planinc, kada je stupila na posao u Beogradu, zbog devizne nelikvidnosti cele države uvela drastične restrikcije uvoza i deviznog odliva. Najčuvenije su bile mere zavođenja takse na izlazak iz Jugoslavije i vožnja po sistemu par-nepar na registracionim tablicama uz bonove na benzin, plus limitiranje korišćenja deviznih računa. Stariji čitaoci „Vremena“ sigurno se sećaju da je tada, posle dugog razdoblja privrednog napretka, ponovo bila nastupila nestašica kafe, deterdženata i toalet papira, što će kasnije građani Srbije još žešće trenirati u vreme svetskih sankcija i Miloševića. Da li se sa aktuelnom kuburom oko mleka i ulja ponovo sprema ista priča?
Istine radi, treba spomenuti da je Milka Planinc došla na čelo jugoslovenske vlade posle decenije u kojoj su strani dugovi SFRJ narasli sa oko 13 na 22 milijarde dolara (to su iznosi koje bi trebalo množiti sa oko 2,5 puta, da bi se dobila kakva-takva današnja predstava o sumama u dolarima) – i u trenutku kada se Jugoslavija našla u dubokoj ekonomskoj krizi. Uostalom, potkraj 1981. godine je zbog toga bila formirana i famozna Krajgerova komisija za izradu Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije.
Jedan deo mera tadašnje „velike štednje“ naprosto su nametnuli i spoljni poverioci, pre svega Sjedinjene Američke Države, koje su 1982. godine, pod strogim uslovom međurepubličke solidarnosti za spoljna zaduženja, reprogramirali oko 7,5 milijardi dolara dospelih dugova. Planinčeva je restrikcijama uspela da očuva spoljnu likvidnost, ali je to plaćeno ogromnim padom standarda građana. Za vreme njenog mandata Jugoslavija je između 1982. i 1986. godine zabeležila neto devizni odliv od oko 9,3 milijarde dolara, što je usporilo investicije i dodatno uzdrmalo već klimavu federaciju u kojoj se otvorio jaz između razvijenih i nerazvijenih, budžetski i kursno stimulisanih izvoznika i ogromne mase uvozno zavisnih preduzeća.
Politika restrikcija Milke Planinc još tada je pretrpela žestoke kritike, i sa tadašnje liberalne strane, i iz tabora komunističkih konzervativaca. Liberalna, protržišna struja među jugoslovenskim ekonomistima tada je stalno naglašavala da se problemi proizvodnje ne mogu rešavati restrikcijama potrošnje i da je u jednoj siromašnoj zemlji i inflacija bolja od stagnacije koja neminovno prati politiku restrikcija. Tako je pokojni poznati jugoslovenski ekonomista Marjan Korošić (u svojoj knjizi Jugoslovenska kriza, Zagreb 1989) ocenio da je program Milke Planinc iz 1982. godine promovisao ekonomsku politiku okrenutu zabranama i restrikcijama, punu naređenja, stezanja kaiša i besmislenih administrativnih mera. Ta politika, pisao je Korošić, „bila je i ostala okrenuta investicijama, a ne akumulaciji; bavi se uvozom, a ne izvozom; cijenama, a ne dohocima; veruje planu, a ne tržištu; mijenja stope doprinosa i poreza, a ne način zadovoljenja javnih potreba; koristi se porezom na promet, a ne porezima na dohotke. Osnovno je da polazi od restrikcija potrošnje, kao da proizvodnja nije osnova sveg ekonomskog i društvenog zbivanja“.
Kao što je pokušaj hrvatskih posmatrača da uporede Planinčevu i Kosorovu prilično nategnut tako bi se sigurno morao okvalifikovati i pokušaj komparacije „odgovora na krizu“ između nekadašnje SFRJ i današnje Srbije. Pa ipak, neke stvari podsećaju jedna na drugu. Nekada su nedoumice oko krize pokrivane nikad sprovođenim Dugoročnim programom stabilizacije, a danas imamo pokušaj stvaranja Dugoročnog programa razvoja Srbije. A i politika „velike štednje“ i povećanih „javnih investicija“ pomalo liči na nekadašnju „politiku restrikcija“, koju nije mogla da prati nikakva poletna politika ulaganja, jer nije bilo spoljne, a dakako ni unutrašnje akumulacije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
