Iako ima osamdeset i dve godine, Jovan Krkobabić je veoma aktivan. Počeo je da se bavi politikom onda kada je već uveliko bio u penziji. Penzionerske dane, koje većina njegovih ispisnika provodi na Kalemegdanu na partiji šaha, Krkobabić je provodio na partijskim sastancima i skupovima. Oni koji ga poznaju kažu da je upornost dominantna crta njegovog karaktera i da zajedno sa velikom radnom energijom određuju njegovo ponašanje. Ume, kao i mnogi Dalmatinci, da bude prznica i da drsko odgovara kad se oseća uvređenim. Tako je, na primer, Jovana Krkobabića prošle godine povredio naslov u „Kuriru“ u kojem je on oslovljen nadimkom Krka. Tražio je od redakcije da mu se izvini i da ga ubuduće oslovljavamo punim imenom i prezimenom: „Nisam ni Mrka ni Krka. Od mog prezimena ne možete izvesti taj nadimak! Ja sam Jovan Krkobabić. Doktorirao sam pre nego što ste se vi rodili. Mene nikad niste videli po kafanama. Ja svoje sastanke pažljivo planiram i tačno znam šta radim. Nisam dementan! Nemojte misliti da meni nešto može da promakne. Jesam u godinama, ali da imate sina od 10 godina, ja bih i od njega bolje pamtio.“ Ili drugom prilikom, jezgrovito i poučno: „Vreme je da se prestane s verbalnom onanijom.“
RAKETA I GORIVO: Predsednik Partije ujedinjenih penzionera, Jovan Krkobabić je preko noći, zahvaljujući odnosu snaga, postao odlučujući tas na vagi za formiranje Vlade, i time postao bitan faktor na srpskoj političkoj sceni. Krkobabić je PUPS uspostavio kao partiju koja se bori za poboljšanje položaja penzionera. Igrom političke sudbine, PUPS se zajedno sa Dačićevim socijalistima i Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme našao u poziciji da se za njihovu naklonost otimaju dve vodeće političke grupacije u zemlji, DS s jedne i SNS s druge strane. A iz te pozicije lako se stiže do ubeđenja da je ta odlučujuća uloga stvar njihove vrednosti, umeća i zasluga, a ne puke nužnosti da se obezbedi stabilna većina. Kako nas iskustvo uči, tako skrojena većina i njena vlada rade pod stalnim pritiscima, ucenama, neretko ličnim kapricima i sujetama, nezajažljivim prohtevima.
Jovan Krkobabić je svoju političku ulogu dobio kao predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije i sa konciznim programom – povećati penzije.
Ako ste pomislili da se ovo odnosi na godinu 2012. i pregovore o formiranju vlade, u pravu ste, ali ovo je bio opis stanja posle izbora 2008. Tokom te kampanje postao je poznat po izjavi: „Garantujem vam ovom sedom kosom i ćelavom glavom da će prvi zakon u Srbiji biti povećanje penzija za 50 odsto.“
Tadašnje tvrdnje da on i njegova partija kroje sudbinu Srbije i da formiranje buduće vlade zavisi od njih, lider PUPS-a je ocenjivao kao neozbiljne i odbacivao ih, objašnjavajući da ga ne interesuju funkcije i da je karijeru odavno napravio. „Nisam čovek kojem se može obećati da će večerati na Veneri. Meni odmah morate pripremiti raketu i gorivo“, pojašnjava Jovan Krkobabić.
Još tokom kampanje 2008, obećao je da će prosečnu penziju podići na 70 odsto prosečne zarade, ali su one posle dostignutih 66 odsto počele da padaju. Sada, 2012, prema podacima iz Republičkog fonda PIO, jedva da je nešto veća od polovine prosečne plate, oko 56 odsto. Naime, prosečna aprilska penzija je 23.446 dinara, a prosečna neto zarada u Srbiji u aprilu bila je 42.215 dinara (362 evra). Velimir Ilić je do sada više puta, pored drugih, bio jedan od onih koji su sa skupštinske govornice poručivali: „Sram vas bilo, Krkobabiću, varate nesrećne penzionere.“
Uoči đurđevdanskih izbora 2012. predstavljao se kao zaštitnik penzionera, izbeglica, nezaposlenih, a za svoju partiju govorio da se ona bori za dostajan život svih građana Srbije. „Građani su se za protekle četiri godine uverili da nema te političke snage i stranke koja tako predano, potpuno i beskompromisno brani njihove interese kao što to čini PUPS. Svi ostali se prema njima ponašaju kao prema drugorazrednom problemu.“
Tako je tokom kampanje izjavljivao kako se neke od političkih stranaka u Srbiji zalažu za ukidanje penzija. „Pitanje je života ili smrti. Narod živi loše i treba iz ove situacije što pre izaći i učiniti sve da se ovakva situacija promeni. Glas za PUPS je glas za vas i vašu decu. Ukoliko PUPS ne bude na javnoj sceni, biće dovedena u pitanje isplata penzija već u junu, jer postoje i opcije koje smatraju da penzije treba ukinuti.“
Posle ovih izbora poručio je: „ponašamo se uvek odgovorno i principijelno i prema svom programu i prema građanima“ i dodaje da ni sledeća vlast neće moći da se formira bez njihove koalicione liste koju predvodi Ivica Dačić. Na pitanje kakva vlada treba Srbiji, odgovara: „Prave reforme u državi može da izgura samo odlučna vlada. Nužno je osnažiti, a pojeftiniti državni aparat. Treba sve parazitske organizacije i većinu agencija koje su potpuno bespotrebne ugasiti. Nemačka ima 12 agencija sa 120 miliona stanovnika, a Srbija 130 agencija na 7,5 miliona ljudi. Imamo previše propisa i institucija i sve to ‘muti vodu’, a u mutnoj vodi se lakše peca. Ona je pogodna za korupciju. Treba nam veliko pospremanje države.“
RADNI STAŽ: Na primedbe da prima i platu i penziju, Krokobabić je odgovorio: „Penziju primam kao i svaki drugi penzioner. To je principijelan stav – ko god je zaradio penziju mora je i dobijati, i tu nema odstupanja.“ Toj principijelnosti dodao je i malo demagogije: „Spreman sam čak da se odreknem i sopstvene penzije zarad stabilnosti zemlje.“
Sebe voli samouvereno i samoljubljivo da predstavlja kao „čovek koji je pobedio MMF“, kao „gospodina Njet“ (nadimak dobijen u pregovorima sa MMF-om, zbog protivljenja njihovim predlozima). Krkobabić nije popuštao ni pred pregovaračima MMF-a: „Mogu dolaziti u kakvom god hoće sastavu, penzije dirnuti neće niko.“ Zaista su zahtevi Jovana Krkobabića na kraju uključeni u konačni dogovor sa MMF-om.
Njegovu samouverenost ilustruje izjava data u vreme kad je sindikat najavio da će početi da skupljaju potpise za obaranje vlade i njegovu smenu. „Ono što ja radim i pregovaram sa MMF-om najbolje je za građane jer se radi o naporu da se dođe do održivog penzionog sistema. Ne interesuje me, potpise mogu početi da prikupljaju odmah.“
PUPS je registrovan 10. maja 2005. godine i sada, prema njihovim podacima, ima više od 280.000 članova. Kuriozitet je da je PUPS partija sa najviše potpredsednika, ima ih ukupno dvanaest.
PUPS je po samoodređenju partija koja postoji da bi vodila borbu protiv siromaštva, a pre svega da brani interese penzionera, kojih ima oko 1.700.000, a prosečna penzija je oko 23.000 dinara, odnosno 190 evra, što je ispod granice izdržljivosti. Ako se ima u vidu da se životni standard penzionera, a i zaposlenih uostalom, svakodnevno pogoršava, ne iznenađuje što je Krkobabić često na meti optužbi za demagogiju i predmet podsmeha. Nazivaju ga najstarijim članom Vlade Srbije koji se za penzionere bori još od Sparte.
Rođen je 27. februara 1930. godine u Kraljevini Jugoslaviji, selo Koljane kod Sinja. „Nekad smo živeli kod Skradina, na reci Krki. Tamo su živeli neki Babići, pa kad je vršen popis, napravljena je simbioza dve reči“, objašnjava Krkobabić poreklo svog prezimena.
U biografijama objavljivanim u dnevnim novinama može se pročitati
anegdota iz Krkobabićevog detinjstva u Koljanima: Otac ga je poslao da proda ovce, što je on i učinio, ali je za dobijeni novac kupio odelo. Krkobabić priznaje svoju strast ka lepom oblačenju: „Neko troši na kafane, neko na švalerke, ja, eto, na odela.“ Osnovnu školu učio je u Kninu, a kada je izbio rat, pridružio se partizanima. Izjašnjava se kao Srbin, pravoslavne vere.
Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, sa temama iz socijalne politike. Njegov magistarski rad je „Društveni položaj samostalnih zanatlija u Srbiji“, a doktorska disertacija: „Socijalno-ekonomska stabilnost zemljoradnika kao faktor društvenog razvoja“.
Za svoj rad Krkobabić je nagrađen brojnim domaćim i inostranim odlikovanja i priznanjima, među kojima su najznačajnija Orden zasluga za narod, Zlatna povelja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Priznanje Crvenog krsta Jugoslavije, Plaketa grada Beograda, Gramata SPC.
Oženjen je i ima dva sina. Stariji sin Milan funkcioner je PUPS-a, pa neki govore o „dinastiji Krkobabić“.
Radnu karijeru otpočinje na Institutu „Vinča“, gde je zabeležio 18 godina radnog staža, ali je veoma brzo postao član Skupštine Penzionog i invalidskog fonda. I od tada se od penzionera nije odvajao. Radio je kao sekretar Republičke zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja, pa je – kako piše u njegovoj biografiji objavljenoj na sajtu Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) – „osnovao Republičku zajednicu penzionog i invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti i postao njen prvi predsednik“; ona je kasnije prerasla u Fond PIO samostalnih delatnosti koji je integrisan u jedinstveni Fond PIO Srbije. Dok je bio samostalan, slovio je kao ona zajednica koja je uvek imala najviše para.
Sebi je u zasluge pripisao i to što je osnovao i Republičku zajednicu penzionog i invalidskog osiguranja zemljoradnika, pa je tako, tvrdi, zaslužan i „što su seljaci prvi put u istoriji Srbije dobili pravo na penziono i invalidsko osiguranje“.
„Vreme“ (broj 907 od 22. maja 2008) svojevremeno je pisalo o učinku Krkobabića i o njegovoj samohvali objavljenoj u biografiji na sajtu PUPS-a gde piše da Krkobabić „ostaje upamćen kao čovek koji je za 20 godina rukovođenja Fondom, svakog prvog u mesecu isplatio sve penzije svim svojim penzionerima bez i jednog jedinog dana zakašnjenja“. Ovaj deo rečenice o „svim svojim penzionerima“, primećuje se u „Vremenu“, pokazuje kako Krkobabić poistovećuje sebe i PIO na isti način na koji je Luj XIV govorio o sebi i državi: „Krkobabić je izgleda zaboravio da su se penzije nekada isplaćivale unapred, a potom se prešlo na isplatu unazad, i da je te godine kada je prelazak izvršen penzionerima isplaćena jedna penzija manje, a da se sve to dešavalo dok je on bio u PIO.“
PENZIONERSKI STAŽ: Kako god bilo, Krkobabić je celog radnog veka radio za druge penzionere, a kada je došlo vreme da i on sam dobije penzionerski ček, 1989. godine, s indignacijom je odbio da se penzioniše. Ali, otišao je u penziju po sili zakona. Izbačen kroz vrata, u Fond PIO se vratio kroz prozor i to 1994, kada kao predstavnik Saveza penzionera Srbije, u kojoj je član predsedništva i ekspert za sistem penzionog i invalidskog osiguranja, postaje predsednik Upravnog odbora Fonda PIO. A godine 1996. postaje predsednik Saveza penzionera Srbije, organizacije koja broji preko 850.000 registrovanih članova. Deo članstva mu se otcepio i osnovali su Nezavisno udruženje penzionera.
I dok on sebe hvali, njegovi protivnici su ga po novinama nazivali maherom i prigovarali mu da je ispraznio Penzioni fond. Optuživali su ga i za nepotizam i tvrdili da su i njegov sin i dve snaje poslom bili vezani za PIO, a tražili i da objasni pod kakvim okolnostima je štedno-kreditna zadruga, u kojoj je njegov stariji sin bio direktor, otišla u stečaj.
Na te i druge prigovore Jovan Krkobabić je odgovarao da je jedan od retkih političara koji nema auto, nema vikendicu, nema ušteđevinu, već samo polovinu stana od 76 kvadrata, dok je druga polovina u vlasništvu njegove supruge.
Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a od sredine 90-ih i član Socijalističke partije Srbije. Posle SPS-a nije, kaže, bio član nijedne partije. U politički život Srbije ulazi posle izbora 1997, kada je kao sedmi na Jedinstvenoj listi SPS–JUL–ND–Slobodan Milošević izabran za republičkog poslanika i poslanika u Veću građana u Saveznoj skupštini.
Godine 2006. dr Krkobabić postaje predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije i na tom mestu se nalazi i danas.
Na izborima 2007. godine poverenje je poklonio Nebojši Čoviću, i na jedinstvenoj listi Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) – Dr Jovan Krkobabić i Socijaldemokratska partija (SDP) – Dr Nebojša Čović bio je prvi na listi. Ta koalicija nije dobila poverenje glasača. Osvojila je 125.342 glasa i nije prošla cenzus.
Mnogo više sreće imao je u koaliciji sa SPS-om i Jedinstvenom Srbijom na izborima 11. maja 2008, kada je osvojio pet mandata. , Krkobabić je, kao najstariji poslanik, predsedavao konstitutivnom sednicom Narodne skupštine Republike Srbije 11. juna 2008. da bi mesec dana kasnije (7. jul 2008) bio izabran za potpredsednika Vlade Republike Srbije. Posle tih izbora bio je zadovoljan: „PUPS sa svojim sloganom ‘Partija časnih namera’ dobija na popularnosti i ne krijem svoje zadovoljstvo zbog toga. Radili smo, časno se i odgovorno ponašali, nije bilo razlike u našem ponašanju i stavovima pre i posle izbora, ljudi to vide i podržavaju nas.“
Posle izbora 2012, početkom juna izjavljivao je da ne beži od razgovora sa bilo kim na političkoj sceni. „Ne treba isključiti nijednu varijantu u Srbiji jer postoji na stotinu načina da se formira buduća vlast. Takođe, može se desiti da svi razgovori propadnu i da se parlamentarni izbori ponove.“ Na pitanje novinara dnevnog lista „Večernje novosti“ da li su tačne spekulacije da PUPS traži vicepremijersku funkciju, ali i resor za rad i socijalnu politiku, odgovara da su to „potpune besmislice. Ne tražimo ni od kog ništa. Mi smo na izborima dobili poverenje građana da preuzmemo odgovornost za vođenje naše politike. Niti od nas neko nešto traži, niti mi tražimo, niti ovde ima ko šta da daje. Pregovori će biti ravnopravni ili nas u njima nema.“
