Druga polovina 1992. ili prva polovina 1993… Uobičajena subota (tada je „Vreme“ izlazilo subotom, ali je na naslovnoj strani nosilo datum ponedeljka). Budilnik zvoni u pet ujutru. Spremam se na brzinu i kombijem krećem za štampariju u Novi Sad. Prvi tiraž „Vremena“ bi po planu trebalo da bude spreman do sedam. Naravno, kada stignem tamo, obično moram da čekam još sat ili dva, nekad i znatno duže. Pijem prvu jutarnju kafu sa radnicima koji pakuju novine, ja častim cigarete (pušilo se tada posvuda). Javljam Nikoli Ćulafiću telefonom procenjeno vreme dolaska u Beograd, on javlja kolporterima. Novine se utovaruju u kombi. Novosadski kolporteri (predvođeni Veljom Đurovićem, koji će kasnije osnovati „Press International“ i danas postojeće preduzeće za distribuciju novina) preuzeće novine iz štamparije jedva nešto kasnije. Krećem za Beograd.
Usput, često, policijska patrola. Kuda idem, šta vozim, da li imam dostavnicu za „robu“. Ponekad uzmu primerak novina, dug je dan u patroli na putu. Ponekad zakeraju, pitaju za putni nalog. Vadim blok putnih naloga, ispisujem, pečatiram. Gledaju me policajci u čudu. „Ja sam zamenik direktora, ovlašćeno lice preduzeća“. Prihvataju.
Na zbornom mestu, u Kosovskoj ulici, a ispred „prvog centra“ tadašnjeg Društvenog preduzeća „Štampa“, čekaju Nikola, poveća skupina mladih kolportera (Milivoje Čalija se vidi izdaleka jer štrči zbog „košarkaške“ visine), kao i stariji gospodin sa šeširom, štapom i maramicom u džepu sakoa – Đuro Žarić. Prvo isporučimo novine u magacin prvog centra „Štampe“; te novine će se već od ranog popodneva prodavati na kioscima u strogom centru Beograda, na ostalim kioscima tek sutradan. Potom istovarujemo pakete za kolportere. G. Đuro, preduzeće „Kolporter“, kolima odvozi svojih nekoliko paketa – njegovi kolporteri će prodavati novine uglavnom po kafanama. Čalija sa družinom, njih smo zvali „kolporteri ‘Vremena’“ (vidi sliku), na licu mesta raspodeljuje tiraž po spisku. Za pola sata će na svim važnijim ćoškovima, trgovima i pijacama u širem centru grada odjekivati: „Najnovije ‘Vreme’…“.
Nikola i ja odvozimo ostatak novina na Omladinski stadion u centralni magacin „Štampe“ za sutrašnji početak prodaje u ostatku Beograda, pa u redakciju. Redakcija je na sedmom spratu, sreća je kad lift radi. Tu svi već nestrpljivo očekuju novine, grabe ih, prelistavaju, komentariše se uz kafu ili nešto žešće… Svi zadovoljni – izašao je još jedan broj „Vremena“. Dolaze i „biciklisti“, momci koji će pretplatnicima u Beogradu odneti primerke u što je moguće kraćem roku.
Negde rano popodne ja već gubim snagu, ni kafa ni cigarete tu više ne pomažu, pospanost i glad pobeđuju. Ostavljam Nikolu samog, on će uz pomoć svojih prijatelja dočekati kamion sa drugim delom tiraža, onim koji ide u prodajne mreže „Borbe“ i „Politike“ (kamionima po Srbiji), vozom za Crnu Goru, autobusom za Sloveniju, PTT-om za mesta gde ne idu kamioni sa novinama, za izvoz i za pretplatnike u zemlji i inostranstvu…
Nešto malo kasnije od opisanog perioda, otprilike od druge polovine 1993, ako nas sećanje ne vara, u redakciju počinju da dolaze i kolporteri iz „provincije“: Pančevo, Inđija, Kragujevac, Kraljevo, Valjevo, Šabac, Niš… Tovare novine u kamperske rance i autobusima putuju da prodaju novine u svojim gradovima. Tu je za nas, a naročito za Nikolu, od posebnog ličnog interesa Olja iz Valjeva – novine je uglavnom nosila kupcima na kućni prag. Kasnije se udala za Nikolu, preselila u Beograd i postala majka dva Ćulafića juniora. Još nešto kasnije, od 1994. (opet stvar problema sa sećanjem), pojavila se još jedna kolporterska grupa. Pokojni Branimir Backović Backo i drugovi. Kasnije je Backo osnovao preduzeće „Beokolp“, danas jedan od dva najveća distributera novina u Srbiji.
Zamolili smo neke iz grupe „kolportera ‘Vremena’“ (neki od njih će kasnije osnovati, u međuvremenu ugašeno, manje preduzeće za distribuciju novina) da opišu svoja iskustva sa ulice iz tih davnih dana. O tome čitajte u nastavku.
