foto: goranka matić
Početkom devedesetih naš magazin se mogao kupiti na ulici. Prodavali su ga mladi ljudi koji su tako zarađivali neku "crkavicu" i, što im je bilo mnogo važnije, izražavali svoj politički stav. Javnost je to prepoznala i odmah su izašli na glas po hrabrosti, duhovitosti i visprenosti. Naime, nikad nije bilo jednostavno i lako biti kolporter "Vremena". Mnogi od njih kasnije su ostvarili uspešne karijere u različitim oblastima. Nismo ih zaboravili, a ni oni nas
Druga polovina 1992. ili prva polovina 1993… Uobičajena subota (tada je „Vreme“ izlazilo subotom, ali je na naslovnoj strani nosilo datum ponedeljka). Budilnik zvoni u pet ujutru. Spremam se na brzinu i kombijem krećem za štampariju u Novi Sad. Prvi tiraž „Vremena“ bi po planu trebalo da bude spreman do sedam. Naravno, kada stignem tamo, obično moram da čekam još sat ili dva, nekad i znatno duže. Pijem prvu jutarnju kafu sa radnicima koji pakuju novine, ja častim cigarete (pušilo se tada posvuda). Javljam Nikoli Ćulafiću telefonom procenjeno vreme dolaska u Beograd, on javlja kolporterima. Novine se utovaruju u kombi. Novosadski kolporteri (predvođeni Veljom Đurovićem, koji će kasnije osnovati „Press International“ i danas postojeće preduzeće za distribuciju novina) preuzeće novine iz štamparije jedva nešto kasnije. Krećem za Beograd.
Usput, često, policijska patrola. Kuda idem, šta vozim, da li imam dostavnicu za „robu“. Ponekad uzmu primerak novina, dug je dan u patroli na putu. Ponekad zakeraju, pitaju za putni nalog. Vadim blok putnih naloga, ispisujem, pečatiram. Gledaju me policajci u čudu. „Ja sam zamenik direktora, ovlašćeno lice preduzeća“. Prihvataju.
Na zbornom mestu, u Kosovskoj ulici, a ispred „prvog centra“ tadašnjeg Društvenog preduzeća „Štampa“, čekaju Nikola, poveća skupina mladih kolportera (Milivoje Čalija se vidi izdaleka jer štrči zbog „košarkaške“ visine), kao i stariji gospodin sa šeširom, štapom i maramicom u džepu sakoa – Đuro Žarić. Prvo isporučimo novine u magacin prvog centra „Štampe“; te novine će se već od ranog popodneva prodavati na kioscima u strogom centru Beograda, na ostalim kioscima tek sutradan. Potom istovarujemo pakete za kolportere. G. Đuro, preduzeće „Kolporter“, kolima odvozi svojih nekoliko paketa – njegovi kolporteri će prodavati novine uglavnom po kafanama. Čalija sa družinom, njih smo zvali „kolporteri ‘Vremena’“ (vidi sliku), na licu mesta raspodeljuje tiraž po spisku. Za pola sata će na svim važnijim ćoškovima, trgovima i pijacama u širem centru grada odjekivati: „Najnovije ‘Vreme’…“.
Nikola i ja odvozimo ostatak novina na Omladinski stadion u centralni magacin „Štampe“ za sutrašnji početak prodaje u ostatku Beograda, pa u redakciju. Redakcija je na sedmom spratu, sreća je kad lift radi. Tu svi već nestrpljivo očekuju novine, grabe ih, prelistavaju, komentariše se uz kafu ili nešto žešće… Svi zadovoljni – izašao je još jedan broj „Vremena“. Dolaze i „biciklisti“, momci koji će pretplatnicima u Beogradu odneti primerke u što je moguće kraćem roku.
Negde rano popodne ja već gubim snagu, ni kafa ni cigarete tu više ne pomažu, pospanost i glad pobeđuju. Ostavljam Nikolu samog, on će uz pomoć svojih prijatelja dočekati kamion sa drugim delom tiraža, onim koji ide u prodajne mreže „Borbe“ i „Politike“ (kamionima po Srbiji), vozom za Crnu Goru, autobusom za Sloveniju, PTT-om za mesta gde ne idu kamioni sa novinama, za izvoz i za pretplatnike u zemlji i inostranstvu…
Nešto malo kasnije od opisanog perioda, otprilike od druge polovine 1993, ako nas sećanje ne vara, u redakciju počinju da dolaze i kolporteri iz „provincije“: Pančevo, Inđija, Kragujevac, Kraljevo, Valjevo, Šabac, Niš… Tovare novine u kamperske rance i autobusima putuju da prodaju novine u svojim gradovima. Tu je za nas, a naročito za Nikolu, od posebnog ličnog interesa Olja iz Valjeva – novine je uglavnom nosila kupcima na kućni prag. Kasnije se udala za Nikolu, preselila u Beograd i postala majka dva Ćulafića juniora. Još nešto kasnije, od 1994. (opet stvar problema sa sećanjem), pojavila se još jedna kolporterska grupa. Pokojni Branimir Backović Backo i drugovi. Kasnije je Backo osnovao preduzeće „Beokolp“, danas jedan od dva najveća distributera novina u Srbiji.
Zamolili smo neke iz grupe „kolportera ‘Vremena’“ (neki od njih će kasnije osnovati, u međuvremenu ugašeno, manje preduzeće za distribuciju novina) da opišu svoja iskustva sa ulice iz tih davnih dana. O tome čitajte u nastavku.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
