Pritvorenik broj 039

Ovoga puta operacija je bila spakovana lukavo, a izvedena brzo i efikasno. Operativna bezbednost bila je nepropusna i niko nije bio nimalo pametniji sve do trenutka kada je helikopter napustio vazdušni prostor SR Jugoslavije. Pokazalo se da Vlada, policija i pravosuđe umeju – kad hoće. Od trenutka kad je odluka pala, pa do ateriranja u dvorište zatvora u Ševeningenu prošlo je nekih šest sati; taman koliko put traje…

Sve je bilo otežano time što je Donatorska konferencija već bila zakazana za 29. jun, pa su sumnjičavi imali vremenski okvir u kome da postupaju. Istini za volju, DOS jeste na vreme pokušao da ugodi svima, što je – kao što je poznato – nemoguće. Do poslednjeg trenutka postojala je nada da će Socijalistička narodna partija (SNP) ipak glasati za Predlog zakona o saradnji s Tribunalom u saveznoj skupštini. Da su glasali, cela priča sa izručenjem produžila bi se do jeseni, s obzirom na sve moguće ustavne i druge žalbe, predviđene pravne lekove itd., dakle sve ono što je ušlo u Predlog zakona, čije je donošenje inicirao predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica. Ovako je ispalo da je SNP praktično izglasao trenutno izručenje Slobodana Miloševića, sve u patriotskom žaru koji – kao što je poznato – uveliko smanjuje sposobnost za donošenje ispravnih političkih procena. A ispravna politička procena bila je da se DOS odlučio na saradnju sa Hagom – pa šta bude, a da je savezni zakon najviše koliko je spreman da popusti. Izgleda da je SNP kontao da ih se dalja sudbina Srbije ionako ne tiče mnogo, pa mogu da budu veći Srbi od Srba, a na srbijanski račun; kod kuće ionako moraju da čuvaju glasačko telo, pa pošto ga čuvaju o tuđem trošku, lasno im je glasati protiv. Indikativno je da se predsednik Koštunica oglušio o zahtev DOS-a da se lično obrati saveznoj skupštini i svojim autoritetom eventualno navede SNP da izglasa zakon. Takva je verovatnoća postojala, čim se digla galama da se glasa javno… Bilo kako bilo, izgleda da je SNP propustio možda poslednju šansu da glasanjem za taj zakon sačuva žabljačku Jugoslaviju.

Onda je savezna vlada DOS-ovom većinom ministara izglasala Uredbu o saradnji sa Tribunalom, kao manje zlo, ali i kao poslednji ustupak, što je SNP možda razumeo, ama Savezni ustavni sud nije. Ta tužna ustanova, ostatak ancien regimea i previd petooktobarskog prevrata, i sama na ivici legalnosti, a s one strane svake legitimnosti, jedva je dočekala svoj trenutak. Da li je ta ekipa Miloševićevih klijenata bila svesna čemu je vodila odluka o suspendovanju uredbe savezne vlade i preispitivanju njene ustavnosti – ne zna se. Ionako više nisu imali šta da izgube… Neki misle da je Savezni ustavni sud postupio spontano, u nagonskoj očajničkoj nadi da tako štiti interes Slobodana Miloševića; neki drugi sumnjiče sudije Saveznog ustavnog suda da su znale šta rade.

E, tada je počelo.

ŠIBICARENJE: Odluka Saveznog ustavnog suda, ispravno shvaćena kao sabotaža konsenzualne političke volje DOS-a, bila je okidač koji je samo detonirao već pripremljene alternativne planove vladajuće koalicije u Srbiji. Đinđić je zakazao sednicu vlade za 15:30, pa je odložio za 16:00 na zahtev Obrena Joksimovića (DSS), koji je „imao već dogovorene obaveze“. Ne zna se kakve obaveze, ali je posle glasao protiv. Na itekako zatvorenoj sednici Vlada odlučuje glasanjem prisutnih, ali i odsutnih, ministara (23:1) da izravno primeni Statut Haškog tribunala (čl. 29, stav 2), a u vezi sa članom 135. Ustava Srbije i članom 16. Ustava Jugoslavije. Toj odluci pridružuju se i ministri DOS-a iz savezne vlade. Pouzdani ljudi iz policije, Državne bezbednosti i pravosuđa dobijaju poruku sa ključnom reči; vrlo je moguće da je i Vojska Jugoslavije dobila neku poruku. Posle će doći do prepirke između Koštunice i Đinđića: Koštunica tvrdi da nije bio obavešten o odluci dok nije bilo kasno; Đinđić ga upućuje na Obrena Joksimovića koji je bio prisutan, mada se sada vadi. Bilo kako bilo, Đinđićeva poruka glasi: „Vojo, znao si i nemoj sada da se vadiš; kasno je i neće ti pomoći.“ Koštunica nije bio uverljiv u demantijima, a nije mu ni pomoglo: radikali i socijalisti jednoglasno su ga na protestima nazvali „izdajnikom“. Nikakvo čudo: sve vreme im je pružao lažne nade, od „devete rupe na svirali“, pa do višemesečnog „hoću-neću“ i „treba-ne treba“.

U praksi je stvar išla mnogo lakše i brže nego pri dogovaranju. Vlada Srbije privukla je svojom tajanstvenom sednicom pažnju javnosti na sebe, a sa Centralnog zatvora. Oko zatvora muvala se manja količina „uobičajenih sumnjivaca“: novinari, čuvari Miloševićevog lika i dela, radoznalci i snažni mladi ljudi sa slušalicom u uhu. Sluteći nove „dane moje samoće“, Mira Marković se nekoliko puta provezla oko Centralnog zatvora u tamnoplavom BMW-u sa tamnim staklima. U to vreme je upravnik Centralnog zatvora već bio u ćeliji Slobodana Miloševića i pripremao njegov odlazak. Sada ga je trebalo izvesti neprimećeno.

Vlada Srbije odlučila se za taktiku „šibicarenja“: celo popodne trajao je promet raznih vozila i „marica“ u zatvor i iz njega, tako da se pažnja osmatrača izlizala posle nekog vremena. U svakoj „marici“ sa belim, civilnim, tablicama sedela su napred po dva zatvorska čuvara, zbog nečega dobre volje. U „maricu“ se nije moglo zaviriti, niti se to inače smatra kao poželjno ponašanje. U opšti ritam tog saobraćaja bila je udenuta i jedna „marica“ koja je po izlasku nastavila ka periferiji Beograda, sigurno uz diskretnu pratnju civilnih vozila, jer je putnik bio suviše dragocen.

LETENJE I SLETANJE: „Marica“ je otišla do kompleksa Policijske akademije i Instituta bezbednosti na Banjici, gde su čekala dva helikoptera – Bell 212 i Gazelle. Tamo su bili i službenici Haškog tribunala. Po izlasku iz „marice“, Slobodan Milošević je u pratnji zatvorskih čuvara koji su nosili i njegov prtljag došao do helikoptera Bell 212, gde su mu pročitali njegova prava. Tog trenutka on je postao pritvorenik Tribunala u smislu članova 55. i 58. Statuta. Po ukrcavanju helikopter je uzleteo i krenuo prema aerodromu Živinice kod Tuzle, bazi SFOR-a u BiH. Bilo je 18:30 časova po lokalnom vremenu.

Može se pretpostaviti da helikopter sa Slobodanom Miloševićem nije do Tuzle leteo pravom linijom, jer je cilj bio napustiti jugoslovenski vazdušni prostor što pre, dok se „Vlaji ne avizaju“. Verovatna ruta bila bi preko Srema do severno od Bijeljine, pa na jugozapad do Tuzle. Na pisti u Živinicama već je čekao avion NATO-a, verovatno C-130 Hercules, jer mu je trebalo dosta vremena do Holandije i jer se takvi avioni inače koriste za ovakve poslove. C-130 aterirao je u vojnu bazu Folkenburg u Holandiji oko ponoći. Dotle se vest već pročula po svetu, pa je holandska policija imala pune ruke posla: oko zgrade Tribunala u Hagu i oko zatvora u Ševeningenu okupile su se na hiljade novinara i radoznalaca, ali i nešto Miloševićevih pristalica. Po izveštaju saradnika „Vremena“ s lica mesta, Holanđani su postupili slično srbijanskoj vlasti: pustili su različite glasove o tome odakle Milošević stiže, napravili su konfuziju, potisnuli novinare i masu od Tribunala i zatvora; čak su zatvorili i jedan autoput, skrenuvši tako pažnju u pogrešnom pravcu. U svoj toj fertutmi i nervozi nad zatvor u Ševeningenu doletela su u 00:30 tri policijska helikoptera; dva su napravila krug i odletela dalje, a jedan MBB Bo-105 spustio se u dvorište gde su sportski tereni. Saradnik „Vremena“ s lica mesta kaže da su ranije, tokom popodneva, u zatvor došli vatrogasci koji su brusilicama odsekli visoke metalne stubove u dvorištu; ti stubovi služili su upravo kao zaštita protiv sletanja helikoptera u slučaju pokušaja bekstva ili otmice zatvorenika. Iz zgrade zatvora došao je jedan čovek, a iz helikoptera su dvojica izvela Slobodana Miloševića u lisicama i odveli ga preko sportskog terena do zgrade. Scenu je – igrom slučaja – snimio samo jedan čovek, neki Erik Stigman, koji živi u neposrednoj blizini, na visokom mestu. Kućnom, ali kvalitetnom VHS video kamerom napravio je zaista dobar snimak – s obzirom na mrak i udaljenost. Snimak je prodao TV stanici NOS iz Hilversuma, a novac poklonio jednoj humanitarnoj zadužbini. Tako je Slobodan Milošević posle tačno dvanaest godina na Vidovdan ponovo sleteo s neba, ama ne na Gazimestan, nego u zatvorsko dvorište.

U Srbiji se već predveče vest pročula. Nastala je frka nebeska među socijalistima i radikalima, mada ni DSS-u nije bilo svejedno. Dok je nacionalno-socijalistička opcija vrištala na „otmicu“, „bezakonje“ i „izdaju“, sve pominjući Karađorđa, Brankovića i druge mitološke junake, zazivajući Vidovdan i časni krst, „legalisti“ su udarili u fiškalsku argumentaciju i „vejanje ovejane suštine“ (S. Vinaver). Koštunica se u javnoj izjavi smesta zgranuo do neba i nazvao izručenje Miloševića „ozbiljnim ugrožavanjem ustavnog poretka zemlje“, sve pozivajući se na odluku onog istog Saveznog ustavnog suda koji mu je 4. oktobra pobedu osporio, pa 6. oktobra priznao, a da se ništa – osim 5. oktobra – nije desilo. DOS je, sa svoje strane, stisnuo zube i stao iza sopstvene odluke; ceo, do poslednjeg funkcionera.

KO DRUGOM JAMU KOPA…:Vlada Srbije oslonila se u odbrani svoje odluke na izvesne ustavno-pravne osnove koji zaslužuju pažnju. Naime, Vlada se poziva na domaće ustavne odredbe i – sledstveno njima, kao naredni logičan korak – na Statut Tribunala u Hagu. O čemu je reč? Kao prvo, Ustav SR Jugoslavije iz 1992. (Žabljački), zajednički instant-proizvod Slobodana Miloševića, Momira Bulatovića i Mila Đukanovića, u članu 16 neoprezno kaže da će se svi međunarodni ugovori, konvencije itd. automatski smatrati sastavnim delom domaćeg zakonodovstva. Iz činjenice (i upornih tvrdnji socijalista za vreme sankcija) da je Jugoslavija (bivša i sadašnja) osnivač i nesporna članica Ujedinjenih nacija, Vlada Srbije izvlači zaključak da je ta država ipso facto dužna da odluke UN-a i primeni. Pošto je savezna država Jugoslavija – u liku svog parlamenta, premijera i Ustavnog suda – odbila da ispuni upravo one međunarodne obaveze koje proizlaze iz njenog tako dragocenog statusa članice UN-a, Vlada Srbije latila se člana 135. Ustava Srbije. Taj 135. član Ustava Srbije, koji je 1990. Slobodan Milošević doneo upravo zato da bi Srbiju ustavno-pravno izdvojio iz SFR Jugoslavije i uzurpirao niz saveznih nadležnosti (od radiodifuzije do odbrane i spoljnih poslova; i više od toga), kaže da će Srbija ignorisati odluke saveznih organa ako proceni da su na štetu njenih nacionalnih interesa. Tako je Slobodan Milošević sam pao u rupu koju je drugome kopao. Naime, Vlada Srbije odlučila se – pošto su nastupile okolnosti predviđene u čl. 135 Ustava Srbije – da primeni čl. 16 Ustava SR Jugoslavije i postupi po Statutu Međunarodnog krivičnog suda za zločine na području bivše Jugoslavije, inače poznatijeg kao Haški tribunal.

U čl. 8 Statuta Tribunala teritorijalna nadležnost (ratio loci) odnosi se na „teritoriju bivše SFRJ“, a vremenska nadležnost (ratio temporis) na „vreme počev od 1. januara 1991.“. Član 29, stav 2 kaže ovako: „Države će, bez nepotrebnog odlaganja, udovoljiti svakom zahtevu za pomoć ili nalogu izdatom od sudskog veća, uključivo, ali i ne ograničavajući se, na:…

d) hapšenje ili zadržavanje lica;

e) izručenje ili transfer optuženih međunarodnom Tribunalu.“

Pa kaže, u čl. 58: „Obaveze opisane u čl. 29 Statuta imaće jaču pravnu snagu od svake odredbe nacionalnog prava ili međunarodnog ugovora o izručenju odnosne države koji bi mogli sprečiti izručenje ili transfer optuženih“ (kurziv je naš).

Vlada Srbije uzdala se, dakle, u izravan uzročno-posledični logični sled svoje ustavno-pravne argumentacije („ako – onda“). Razume se da to ne znači da pravničkih natezanja i prepirki oko ovoga neće biti. U svom najnovijem romanu „Single & Single“ Džon le Kare kaže: „Za advokate činjenice postoje zato da bi bile osporavane. Sve činjenice. Što očiglednije činjenica bude izgledala laiku, to će je upornije savesni advokat osporavati.“ Advokati tome služe i zato postoje.

ILI ON ILI MI: Politička argumentacija obe strane je zanimljivija. Zoran Đinđić i još više Miroljub Labus bili su grubo otvoreni: ili ovako ili smo propali načisto; ili Slobo u Hag – ili Srbija nema budućnosti; ili izručenje – ili izolacija Srbije i povratak crveno-crne diktature, dodaju drugi lideri DOS-a. Izneli su u prilog svojoj odluci zaista impresivne (ili zastrašujuće cifre), a opšti stav DOS-a svodi se na „dosta više i tog Slobe; eto ga tamo; zar ste zaboravili šta je radio sve ove godine; on je prošlost“. Nacionalno-socijalistička opcija udarila je, naravno, u gusle i kuknjavu: Momo Kapor sluti da će Đinđić oslepiti kao onaj Karađorđev kum Vujica iz Radovanja; klerofašisti gase sveće naopačke i bacaju anateme; socijalisti i Marija Milošević cvile i optužuju Mađare, Muslimane, Cincare, Turke i druge (Ivica Dačić) za ovaj belaj, otkrivajući svoje pravo lice (fale još samo optužbe protiv Jevreja, ali za to se pobrinula neoljotićevska desnica oko „Obraza“, najnoviji saveznik „levice“). Svi su se odjednom setili Vidovdana kao da su ga celog života slavili; ispade Slobo novi car Lazar, mada su ga silom u Hag odvukli umesto da je sam odabrao carstvo nebesko. Tokom javnih protesta sazvanih nadvoje-natroje vikalo se svašta, tražila smrt za Đinđića i druge „izdajnike“, a batine su popili novinari, što je tema za posebnu analizu. Radikali su ono malo uličnih bukača koliko se moglo izvesti sasvim preuzeli od socijalista i JUL-a, marginalizujući „levicu“, što god Ljubiša Ristić tvrdio; a i to je istorijska pravda – tamo im je i mesto. Potezana je i teza da je Milošević „jedini šef države koji je ikada izručen tuđem sudu“; neki su se setili Bonaparte kome, doduše, nije bilo suđeno, nego je dogovorom Velikih sila prognan na Svetu Jelenu. U tom smislu je Milošević bolje prošao: ima pred sobom godine da se svađa sa Karlom del Ponte u Hagu. Posle Miloševića glavni gubitnik u ovoj gužvi je Vojislav Koštunica: Đinđić ga je zakopao objavljivanjem sadržaja razgovora pred samu odluku („Nedeljni Telegraf“). Đinđić: „Pa šta onda da mu kažem (Viljemu Montgomeriju, to jest)?“; Koštunica: „Dobro, de, nemoj tako. Nemoj da stvaramo sukob.“ Đinđić: „Pa šta onda da mu kažem – da ili ne?“. Koštunica: „Da.“ Drugim rečima, Koštunici više niko ne veruje da je izručenje Miloševića prošlo bez njegovog znanja i odobrenja, sve i da nije, a ako nije – sam je kriv.

U utorak 3. jula, dan pred 4. jul, Dan borca (hoće li se neko i tog datuma setiti?), Slobodan Milošević pojavio se pred sudskim većem tog istog Tribunala ljut, elegantno odeven i sa kravatom trikolornom (kao zastava SR Jugoslavije, ali i Holandije, možda i Hrvatske). Sud je nazvao „lažnim“, optužnicu takođe „lažnom“; odbio je da angažuje advokate (nadajući se tribini za političke govore) i uopšte se ponašao kao da imitira Josipa Broza iz 1928. („Priznajem samo sud moje partije.“) Sve što je imao da kaže nije bilo namenjeno sudu, već Srbiji (ako ne i samo Miri Marković). Ukratko: njemu sude jer je on pobedio NATO, pa se sada taj pakt vadi. Sudija Ričard Mej, Englez konjast i nezgodan, nije bio impresioniran: Miloševiću je ljubazno i pakosno objasnio da će vremena za političke govore, Bogu hvala, biti dovoljno, nego da li se on smatra krivim po optužnici ili ne, ako je toliko ljubazan da sada odgovori, jer je procedura takva i da li bi da čuje optužnicu. Milošević je tada rekao: „That’s your problem!“ (to je vaš problem), u najboljoj tradiciji svoje nabusite retorike („Pljunete mi pod prozor“; „Malo morgen“; „Čestitam vam mir“; „Volim i ja vas“; „Ajd’ zdravo“). Pri izlasku je slavodobitno konstatovao na engleskom: „Thirteen minutes only“ (samo trinaest minuta). Sud je onda zaključio da Slobodanu Miloševiću pruži priliku da u zatvoru Ševeningen razmišlja do 27. avgusta; oni se ionako nigde više ne žure.