“U trenucima dok sam navijao i bodrio Nikolu, svaku njegovu pobedu doživljavao sam kao svoju. Pričajući o dečaku koji je rođen u Kraljevu i koji je maštao o tome da postane košarkaš, paralelno sam ‘nevidljivim slovima’ ispisao priču o jednom drugom dečaku koji je rođen u Boru i koji je maštao o tome da postane profesionalni fudbaler.”
Ovako svoje utiske o knjizi “Kapiten”, ,posvećenoj košarkaškoj karijeri Nikole Lepojevića, u razgovoru za “Vreme” prenosi njen autor Dragan Sokolov nakon književne večeri i promocije krajem aprila u Boru. “Godinama sam čekao ovaj trenutak. Mnogo toga se dešavalo u mojoj duši dok sam pripremao celokupan materijal. Pune dve godine sam unosio tekst. Posedujem ogromnu arhivu fotografija i podataka, jer sam pratio uživo sve te utakmice. To je trag jednog vremena. Znate, dok ste u inostranstvu, svoju zemlju doživljavate na poseban način. To su snažne emocije. Kad god se vraćam kući u Srbiju, uvek sam njima preplavljen. Tako je bilo i ovoga puta, jedva sam čekao da stignem u rodni grad i vidim svoje školske drugare. Prezentaciju knjige u prisustvu Nikole Lepojevića i njegovih roditelja doživeo sam kao veliko priznanje, čast i odgovornost. To je nešto što se ne zaboravlja za ceo život.”
Momenat kada je “Kapiten” stigao do ruku čitalaca ostaće duboko urezan u sećanju junaka knjige Nikole Lepojevića, koji je na njenu promociju u Bor došao sa članovima najuže porodice. “Nije mala stvar kada prijatelj piše o vama. Veliko je to zadovoljstvo, čast i privilegija. Bio sam iznenađen kada mi je rekao da će to da uradi. Znam da je godinama skupljao pisanu građu koja datira s početka našeg prijateljstva od pre skoro 13 godina. U početku nisam verovao, ali kada sam video kako on to misli da napravi, oduševio sam se i mnogo mi se svidelo. Sve pohvale autoru.”
OD AUTOGRAMA DO PRIJATELJSTVA
Dvojica prijatelja srela su se još 2009. na jednoj košarkaškoj utakmici u sibirskom gradu Surgutu, udaljenom oko 3000 kilometara od Moskve. Nikola Lepojević je za univerzitetski klub iz Surguta, koji je sa klupe vodio poznati srpski trener Željko Lukajić, zaigrao u sezoni 2008/2009. “U klub sam stigao sa Slavkom Stefanovićem, koji je nastupao ranije u vršačkom Hemofarmu i nemačkoj Albi. Zajedno smo igrali i u Crvenoj zvezdi. Na jednoj utakmici na polusezoni među navijačima se pojavio Dragan Sokolov, koji je bio angažovan na izgradnji biznis centra u tom gradu. Na utakmicu je došao je sa kolegom, mašinskim inženjerom. Bili su oduševljeni našom partijom. Čekali su nas posle utakmice da se fotografišu sa nama i dobiju autograme. Zajedno smo kasnije proslavili pobedu kluba. Poznanstvo je brzo preraslo u prijateljstvo. Imali smo zajedničke teme, prvenstveno sportske. On je voleo fudbal, voleo je i košarku. Dolazio je na sve utakmice. Delili smo i sreću i tugu. Slavili smo osvajanje super lige te zemlje i ulazak u VTB koja je kao naša Jadranska liga u kojoj su nekada ukrajinski, litvanski, beloruski, kazahstanski i ruski klubovi”, priča Lepojević.
Druženje u sibirskom gradu trajalo je punih 12 godina. “Nostalgija nas je sve vreme pratila, naročito kada je hladno, kada ne ide, kada se gube utakmice”, kaže Lepojević. Zajedno smo sve to proživljavali. Družeći se u dalekom svetu uspevali smo da lakše prebrodimo probleme. Slobodno vreme provodili smo pričajući o sportu i životu. Doduše, mi sportisti smo imali malo drugačiji život tamo. Posle završetka sezone imali smo i po nekoliko meseci pauze, koju smo mahom provodili u rodnom kraju. Više puta sam bio u Boru.”
VREME KADA JE SPORT IMAO DUŠU
“Oduvek sam voleo timski sport, pre svega fudbal. Kao igrač mlađih selekcija FK Bor igrao sam protiv velikih igrača u juniorskoj konkurenciji. Među njima su bili Vladimir Jugović i Vladan Lukić iz Crvene zvezde”, govori Dragan Sokolov. “U to vreme takmičili smo se u takozvanoj kvalitetnoj ligi Srbije. Odigrali smo nekoliko prvenstvenih utakmica i sa slavnim igračima niškog Radničkog poput Ramba Petkovića, Miodraga Stojiljkovića i ostalih. Posle vojske trenirao sam u beogradskom Obiliću, gde je karijeru završavao Aca Trifunović, legendarni igrač Partizana i reprezentacije Jugoslavije, kasnije prvotimac Askolija u vreme kada je u Napoliju igrao Maradona. Bilo je to sjajno vreme. Ipak, trebalo je da biram šta dalje u životu. Izabrao sam tehniku. Do danas postoji žal, jer ne znam šta bi se desilo da sam se bavio sportom.
Nikoli sam tokom našeg svakodnevnog druženja pričao takve priče i verovatno je da se to njemu dopalo. Pričali smo o životu, karijeri, sportu. Tu je negde počela da se prepliće priča, koja će posle dovesti do toga da odlučim da pišem knjigu o njemu.”
Nikola Lepojević je bio je najbolji strelac ruske lige i ekipe iz Surguta i jedini stranac u ulozi kapitena nekog ruskog tima. Ostaće upamćen kao čovek koji je na minus 40 stepeni postizao po 40 poena. Međutim, u Srbiji se u to vreme nije dovoljno znalo za njegove sportske uspehe u dalekom Sibiru. “Ljudi nisu znali da sam sedam puta bio prvi strelac lige i najbolji igrač. Ipak, nisam se mnogo obazirao na to”, kaže on. Hteo sam da budem uspešan, da imam dobre sezone iza sebe. Želeo sam da trajem u toj zemlji koja mi se svidela i ligi koja je bila tada jedna od najjačih u Evropi.”
Tokom dugogodišnje karijere branio je i boje kraljevačke Sloge, OKK Beograda, Crvene zvezde, grčke Larise, poljskog Polpaka, kiparskog Apolona i ukrajinskog Himika. “Mislim da sam izabrao dobar sportski put. Sve ove zemlje u kojima sam igrao su veoma poštovane košarkaške sile. Iamo sam tu sreću da budem na jednom mestu dugi niz godina, da budem zdrav i da napravim sve te rezultate. Bio sam zadovoljan tim gradom, ljudima u klubu koji su me tada podržali i dali mi kapitensku traku. Bio sam poštovan kao stranac u tuđoj zemlji”, pojašnjava Nikola Lepojević.
Igračku karijeru je okončao pre godinu i po dana, ali je ostao aktivan u srpskoj i evropskoj košarci. Izabrao je profesiju sportskog menadžera. “Nisam video sebe u trenerskom poslu. Pri kraju karijere imao sam pozive da postanem sportski direktor klubova u kojima sam igrao. Nisam se odlučio na taj korak zbog porodice, roditelja, korone, ali i celokupne situacije poslednjih godina. Ponudu da postanem menadžer agencije, koja predstavlja najozbiljnije igrače i trenere u Evropi, nisam odbio.”
Boravak u stranoj zemlji, sibirska zima i usamljenost bili su pokretačka snaga da se u nesvakidašnjim uslovima čovek lati pera i sastavi priču o iskrenom prijatelju kome poverava ulogu junaka svoje knjige. “Nikola Lepojević za mene to zaista jeste. U surovom ambijentu ledenog Sibira igrao je sam protiv svih. Nešto slično prepoznao sam još davno u izjavi nekadašnjeg fudbalera splitskog Hajduka Ivana Gudelja. On je svojevremeno izjavio: ‘Kada sam iz manjeg kluba prešao u Hajduk, morao sam da budem za tri koplja bolji od ostalih da bi me tretirali ravnopravno”, priča Dragan Sokolov.
“Ovde je situacija slična. Nikola Lepojević je bio za tri koplja bolji od ostalih. Kao kapiten, najbolji igrač i strelac opravdano je zaslužio status legende tog kluba. To je ostvario, pre svega, svojim vaspitanjem, obrazovanjem i fer-plejom. Nije napravio nijedan jedini incident, ni na terenu ni van njega. Njegov odnos prema protivniku, saigračima i navijačima bio je za svaki respekt”, priča naš sagovornik, koji priznaje da je u mladosti maštao o sportskoj karijeri. “Da sam izabrao put sporta, uveren sam da bi moj pristup bio identičan pristupu Nikole Lepojevića. Slično bih se ponašao na terenu kao on, jer njegov odnos prema saigračima, protivničkim igračima, navijačima i trenerima može poslužiti kao pozitivan primer i putokaz mladim generacijama. To je ono što sam video u njemu dok je igrao košarku. Iz tih razloga mi se dopala cela priča i zato sam mu kao navijač pružao maksimalnu podršku. Svakako da su njegove pobede postale i moje pobede na sportskom terenu, jer sam na neki način kroz njegove nastupe ostvario svoj dečački san.”
