Plate i penzije su bile zamrznute (dok devizni kurs nije) pa je kupovna snaga znatno oslabila, mesečno je bez posla ostajalo oko 5000 radnika, bruto društveni proizvod će u odnosu na 2008. godinu biti niži za manje od 3 odsto (strahovalo se da ćemo proći mnogo gore), industrijska proizvodnja je opala za više od 10 odsto, građevinska aktivnost je oslabila za oko 25 odsto, promet u trgovinama je manji za oko 10 odsto, izvoz je smanjen za oko 25 odsto, a uvoz za preko 30 odsto. Precizni podaci za 2009. godinu, naravno, još nisu poznati, ali oni neće mnogo popraviti sliku.
Uprkos svemu što smo dosad naveli, evo pet događaja koje kandidujemo za kratku listu od pet najvažnijih ekonomskih događaja 2009. godine.
1. Prolećna recesija i vladine mere
Proleće 2009. godine proteklo je u znaku veoma zabrinjavajuće privredne recesije (u februaru je zabeležen godišnji slom industrijske proizvodnje od 21,9 odsto), koju je pratio snažan pad državnih fiskalnih prihoda. Negde u aprilu, činilo se da se kriza ne može zaustaviti i da će se raspasti čitav sistem javnog finansiranja, paralelno sa fantastičnim širenjem lanaca nelikvidnosti, koji su počinjali od državne kase i vodećih trgovačkih lanaca, a završavali i u najmanjim porodičnim firmama.
Tada se procenjivalo da će se trend pada BDP-a čak produbiti sa minus 4,7 odsto u prvom polugođu, na godišnje srozavanje između 5 i 6 odsto (naspram porasta BDP od 5,4 odsto u 2008. godini). Istovremeno, kalkulisalo se da će u 2009. godini deficit državnog budžeta dostići i 130-140 milijardi dinara, to jest da će on, možda, biti i dvostruko veći od onog koji je bio dogovoren u stend by aranžmanu sa MMF-om (70 milijardi) koji je bio uglavljen u jesen 2008. godine. Na kraju će državni budžetski deficit 2009, ovih dana, biti procenjen na oko 104 milijarde dinara.
Vlada Srbije je tešku depresiju pokušala da zaustavi upumpavanjem oko 1,4 milijarde evra raznovrsnih novčanih transfera industriji, trgovini i stanogradnji. Praktično većinu tog novca morala je i sama da pozajmi, pretežno na domaćem finansijskom tržištu, to jest od „domaćih banaka“ sa stranim firmama pokraj vrata. Može se reći da su Vladine akcije pomogle, mada su se onima koji su bili ugroženi, naravno, stalno činile nedovoljnim.
2. Rusi u domaćoj energetici
Ekonomska situacija bi u proleće protekle 2009. godine izgledala još gorom da tih dana nije stigla uplata Gaspromnjefta za kupovinu 51 odsto kapitala NIS-a u visini od 400 miliona evra.
Čim su uplatili cenu, Rusi su se 1. marta instalirali u komandnom aparatu Naftne industrije Srbije, smenili stari menadžment i krenuli u potragu za profitom naše najveće kompanije i uterivanje naplate nenaplaćenih a dospelih potraživanja koja su rastegljivo procenjivana na sumu između 22 i 30 milijardi dinara. Veoma brzo su izdali i saopštenje da su finansijske prilike u NIS-u „komplikovane“, a prvo je pukla afera oko završnog računa firme za 2008. godinu. Naime, dok je prethodno rukovodstvo tvrdilo da je NIS u toj godini ostvario profit iz koga je bilo moguće „poravnati“ dugove drugih javnih preduzeća prema NIS-u, bilansi koje su overavali revizori govorili su suprotno – da je NIS prethodne godine poslovao sa gubicima u visini od 8 milijardi dinara.
Ta afera pokrivena je i okončana ubrzanim povećanjem cene goriva na benzinskim pumpama i povećanjem „priznate“ cene prerade u NIS-ovim rafinerijama sa oko 30 na oko 50 dolara za tonu. Mnogi stručnjaci, koji ne ulaze u sva finansijska i politička pitanja ovog preuzimanja, smatraju da je ekipa mladog ruskog menadžera Kirila Kravčenka dobro razumela da NIS najbrže može ozdraviti ako se vrati ekonomskim rezonima i ako njegova imovina postane kompanijska, a ne da ostane državna Alajbegova slama.
Gasni deo energetskog aranžmana Srbije i Rusije još je u fazi sitnih koraka i velikih papirnatih ambicija. Istina, skladište gasa u Banatskom Dvoru, zahvaljujući naporima Srbije, praktično je osposobljeno za premošćavanje kriznih razdoblja (radovi treba da se okončaju ovih dana). Posle mnogo natezanja, polovinom novembra, potpisan je u Bernu i ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća Gasproma i Srbijagasa pod nazivom „Južni tok Srbija“ (u kome je naša strana manjinski vlasnik sa 49 odsto udela) i orijentaciono je određena trasa budućeg gasovoda kroz Srbiju duga 470 kilometara, za koju bi, kako se procenjuje, zajednički trebalo obezbediti oko 700 miliona evra, dok je kapacitet ovog projekta još neizvestan (procenjuje se da bi se isplatio sa godišnjim protokom između 36 do 41 milijarde kubika prirodnog gasa).
3. Dobra žetva i revizija sporazuma
Kao i u svakoj od ranijih kriza, blagotvoran uticaj stabilizaciji prilika dala je poljoprivreda, koja je 2009. godine imala i dosta sreće sa vremenskim uslovima. Prema zvaničnim podacima koje smo dobili posredstvom stručnjaka novosadske ŽitoVojvodine, 2009. godine je u Srbiji požnjeveno oko 1,2 miliona tona pšenice (3,9 tona po hektaru), oko 4 miliona tona kukuruza (5,9 tona po hektaru), 2,7 miliona tona šećerne repe (45,6 tona po hektaru), 350.000 tona suncokreta (2,4 tone po hektaru) i 320.000 tona soje (2,4 tona po hektaru).
Proizvodnja je, naravno, mnogo veća, naročito kod pšenice i kukuruza (i naročito u centralnoj Srbiji), ali se ne zna koliko – jer je roba sklonjena u sive tržišne tokove. Ipak, moglo bi se proceniti da je poljoprivredna proizvodnja u odnosu na 2008. godinu povećana za oko 4-5 odsto. To ne znači da su seljaci prošli dobro, ali država jeste. U najmanju ruku, bilo je robe koja se mogla prodati na svetskom tržištu – uprkos krizi.
Ekonomska tema godine, moglo bi se reći, bili su septembarski pregovori sa misijom MMF-a u Beogradu o reviziji stend-baj aranžmana koji je zaključen krajem 2008. godine, po kome je Srbiji omogućeno da u dve godine povuče oko 2,9 milijardi evra kreditne podrške (dosad je povučeno nešto oko 1,12 milijardi evra).
Problem je bio u tome što Vlada Srbije zapravo nije uspela da ostvari smanjenje tereta javne potrošnje koje je bila obećala (uprkos zamrzavanju penzija i izvesnom oporezivanju viših plata zaposlenih u državnom aparatu) i što je istovremeno došlo do većeg pada privredne konjunkture od onog koji je bio projektovan, pa se otvorilo pitanje realnosti rebalansa budžeta za 2009. godinu i pitanje kako planirati budžet i ekonomsku politiku za 2010. godinu i da li će MMF prihvatiti da se ide na budžetski deficit od 4 odsto. Posle dosta natezanja oko dileme da li se dosledno držati politike kontinuiranog stezanja javne potrošnje, za koju se načelno opredelio Cvetkovićev kabinet, ili uravnotežavati budžetsku potrošnju i potezima na prihodnoj strani državne kase (povećavati PDV i druge poreze, na primer), na kraju je bio uglavljen dogovor povoljan za Srbiju. Ukratko, dogovoreno je da Srbija do 2015. smanjuje tekuću javnu potrošnju (udeo penzija u BDP-u da se smanji sa 13 na 10 odsto, a udeo za plate da se smanji sa 10 na 8 odsto), a da deficit budžeta 2010. ne pređe 4 odsto, te da se nastavi sa drugim reformama.
Pre neki dan je bord MMF-a odobrio upotrebu druge rate stend-baj aranžmana a premijer Mirko Cvetković je tim povodom rekao da je to pozitivan signal domaćim i stranim investitorima.
4. Odmrzavanje Prelaznog sporazuma sa EU–om
Mada smo se potajno nadali da će evropski ministri, u naletu velikodušnosti prema Srbiji, krajem 2009, možda čak aktivirati kompletan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je parafiran u proleće 2008. godine, možemo biti zadovoljni što smo pre dve sedmice dobili „odmrzavanje“ ključnog dela tog sporazuma, koji je nazvan Prelazni trgovinski sporazum – što nam je omogućilo da ovih dana i apliciramo za status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Kao što je poznato, EU je još 2000. godine jednostrano otvorila svoje tržište za bescarinski uvoz iz Srbije, a Srbija je od početka ove godine sa svoje strane, bez SSP-a, učinila to isto. Pošto je, prema određenim proračunima, benefit od bescarinskog pristupa Srbije tržištu EU-a između 2000. i 2008. godine bio 1,6 milijardi evra, vredelo je skinuti i našu zaštitu (pre svega) poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, da domaći proizvođači na vreme počnu da treniraju konkurenciju.
5. Aneks sa Fijatom
U trenutku kada ovaj tekst kreće u štampu, još nije stigla vest da je italijanski Fijat uplatio svoj udeo u zajedničkom preduzeću Fijat automobili Srbija u Kragujevcu i na taj način „zapečatio“ aneks ugovora Srbije i ove čuvene automobilske firme, utanačen pre desetak dana u Torinu, preko koga je zapravo aktiviran ugovor dve strane zaključen 29. septembra 2008. godine u Beogradu.
Po tom starom ugovoru, Fijatu je u zajedničkom preduzeću rezervisan vlasnički udeo od 67 odsto, ali on nije u ugovorenom roku ispunio svoju obavezu prema osnivačkom kapitalu, pozivajući se na strašnu krizu na svetskom tržištu automobila. Sada je odluka pala da se doista krene sa izgradnjom postrojenja u Kragujevcu iz kojih bi već 2011. godine trebalo da izađe oko 200.000 vozila. Fijat će zbog toga u osnivački kapital uplatiti 100 miliona evra „za Novu godinu“ (očekuje se da će se to dogoditi 29. decembra), a Srbija 50 miliona – dok će se tokom iduće godine sa italijanske strane dodati još 100 miliona, a ceo posao će zahtevati (kreditna) ulaganja od oko 800 miliona evra. Ako se to ostvari, moći ćemo reći da je napokon počela stvarna reindustrijalizacija Srbije.
