Bura u DSS-u zbog toga što Koštunica nije predložio Drakulića za potpredsednika stranke. Srpska formula: biznis i politika ili - biznis ili politika
Šta je snažnije, novac ili politička moć? Ta pitalica aktuelizovana je proteklog vikenda kada je Zoran Drakulić, dugogodišnji finansijer Demokratske stranke Srbije obznanio da napušta partijske redove zato što ga Vojislav Koštunica na Osmoj izbornoj skupštini nije predložio za potpredsednika stranke.
Drakulić je poslednjih nekoliko meseci javno kritikovao Koštuničinu vladu, zbog čega mu je potpredsednik DSS-a Vladeta Janković zamerio da nije položio test lojalnosti. Drakulić se takođe upuštao u oštre polemike sa G17 plus, a posebno s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, koji je najpre zapretio da će izaći iz vlade, ali je posle razgovora s Koštunicom tvrdio da je premijer zadovoljan radom svog ministra finansija.
Drakulić je tvrdio i da poseduje saznanja o korupciji u vladi (kasnije će precizirati da je reč o uvozu sirijske nafte lošeg kvaliteta) i da je o tome pre mesec dana obavestio premijera. Vladeta Janković na to tvrdi da je dokument prosleđen Ministarstvu energetike, da je obrazovano nekoliko komisija koje su ispitale sve navode, i da je ishod takav da nije potvrdio Drakulićeve navode i sumnjičenja. Drakulić na to opet kaže da nije tačno da nije ništa pronađeno, da je podneta krivična prijava i da su neki ljudi sklonjeni.
U kampanji za gradonačelnika Beograda 2004, Drakulić je korupciju opisivao kao jedan od najvećih problema našeg društva, pominjanjem te teme pokušavao je da torpedira protivkandidata Nenada Bogdanovića, mada je u drugom krugu kada ga je podržao, razdvojio dva termina – tvrdio je da nije rekao da je Bogdanović korumpirani birokrata, već da je govorio da je B. birokrata, a da korupcije ima, a da je to spojio radikal Vučić. Korupcija je inače tačka na kojoj je DSS kritikovao prethodnu vladu.
SLOBODNI KRITIČAR: Drakulićeva kritika koja je dolazila iznutra, verovatno nije prijala ušima sadašnje vladajuće stranke i mogla je da stvori unutrašnji partijski front otpora prema njemu. Kad je premijer Koštunica na skupštini stranke konstatovao da je Vlada Srbije demokratske promene sprovodila temeljno, odlučnije, pa i nešto brže od svojih prethodnika i da je zadovoljan karakterom i brzinom ekonomskih reformi, i kada je potpredsednik DSS-a i Koštuničin savetnik za spoljne poslove, profesor Vladeta Janković konstatovao da danas Vlada Srbije uživa više podrške iz EU-a, SAD i Rusije nego što je uživa u sopstvenoj zemlji, to očito nije bio samo odgovor opoziciji već i „unutrašnjim kritičarima“. Dan pre skupštine Drakulić i Koštunica su razgovarali, što je verovatno produbilo jaz. Ili stavilo tačku.
Profesor Janković koji je na skupštini DSS-a odgovarao Drakuliću kao gospodin čovek koji zna za red, što je retko u našoj političkoj areni, nalazi u toj konfliktoj situaciji nekoliko reči zahvalnosti za Drakulićevu pomoć stranci.
Možda je to klasično partijsko disciplinovanje, možda poruka članstvu da je Koštunici dovoljno što ima opoziciju u parlamentu i opoziciju u koaliciji, te da mu ne treba i opozicija sopstvene partije; možda „kresanje ambicija“, karakteristično za partijski život. Ipak, iz svega proizilazi da je Koštunica žrtvovao dugogodišnjeg finansijera stranke kako bi održao na okupu vladajuću koaliciju. Neki politički sociolozi, Đorđe Vukadinović na primer, procenjuju da DSS kratkoročno rizikuje gubitak rejtinga zarad očuvanja vlade. To bi opet značilo da vlada, koja je nedavno odolela zahtevu za raspravom o poverenju, namerava da vlada do kraja mandata. Neki opet, kao Slobodan Antonić u jednoj izjavi, pretpostavljaju da je Drakulić možda i istisnut od neke druge finansijske grupe i u tom kontekstu pominje Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića s kojim je Drakulić inače imao zajednički biznis početkom devedesetih, a koji je, koliko se zna, s političarima razgovarao uglavnom preko Anketnog odbora za struju. Lazarević je, kako izgleda, nešto drugo. Razni izveštači su se o tome raspitivali ali, očekivano, nisu dobili nikakav odgovor.
ČEDO GENEKSA: Drakulić je, može se reći, čedo Geneksa, gde se zaposlio 1978, nekoliko godina pošto je taj tadašnji spoljnotrgovinski mastodont preživeo kritiku drugova Tita i Dolanca iz 1972. (to je ono „tehnokrate“, „ekstraprofiteri“ i „reeksporteri“ – zbog čega su pali liberali); njegov otac je, kao penzioner, bio jedan od osnivača Aviogeneksa. Radio je na Kipru, gde je bio finansijski direktor Geneksove kompanije Jugo Arab, zadužen za poslove na Bliskom i Srednjem istoku. Posle smene Mikija Savićevića s mesta generalnog direktora Geneksa, smene koja će označiti početak kraja ovog sistema, Drakulić 1990. napušta Geneks i sa 25.000 dolara ušteđevine kreće u privatni biznis. Prvo radi zajedno s Vukom Hamovićem (tada njihov zajednički Yu point delimično finansira „Vreme“, ali kao da je to bila Hamovićeva inicijativa), ali se posle nepunih godinu dana razilaze i bave različitim trgovinama – Hamović otkupom dugova, finansijskim transakcijama i kasnije trgovinom strujom, a Drakulić trgovinom žitom, obojenim metalima, pokretanjem ruiniranih fabrika i rudnika.
Glavno sedište Ist pointa je bilo na Kipru, u Nikoziji, a kasnije se otvaraju predstavništva u Moskvi, Budimpešti, Bukureštu, Ukrajini. Tvrdi se da ima predstavništva u dvanaest zemalja, u Rusiji, Nemačkoj, Kini, Kazahstanu, Rumuniji, Mađarskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, SCG. Ist point je postao vlasnik ili suvlasnik više preduzeća u Srbiji: beogradskog Žitomlina, Žitoprodukta iz Bačke Palanke, Sombormlina i Bratstva iz Sremske Mitrovice, Klasa, Fabrike kablova iz Zaječara i Valjaonice bakra iz Sevojna. Izgubio je na tenderu za kupovinu Beogradske pekarske industrije. S RTB-om Bor ima aranžman o preradi rude, povodom čega je bilo polemike između njega i Mlađana Dinkića.
POJAS: Kao kandidat za gradonačelnika Beograda Drakulić je unekoliko popravio rejting DSS-a ozbiljno poljuljan teškim porazom Dragana Maršićanina na predsedničkim izborima 2004. Ali, po realnom rezultatu, ne baš onoliko koliko se pričalo. Njegov cilj je bio da uđe u drugi izborni krug. Na izborima za gradonačelnika Beograda na kojima je glasalo 501.056 birača ili 34,69 odsto upisanih u birački spisak, kandidat DS-a Bogdanović osvojio je 165.565 ili 33,04 odsto, a kandidat radikala Vučić 145.959 ili 29,13 odsto glasova. Zoran Drakulić je osvojio 75.548 glasova, odnosno 15,08 odsto. Na izborima za gradske odbornike, DSS, stranka koja ga je kandidovala, prošla je malo gore, osvojila 62.987 glasova, dakle nekih 13.000 glasova manje.
PARTIJSKA MAŠINA: Njegove ambicije su tada očito rasle, izjavljivao je da će biti ili premijer ili potpredsednik vlade zadužen za privredu, mada je malo verovatno da mu je Koštunica tako nešto obećao i mada je političko aktiviranje jednog biznismena odudaralo od dotadašnjeg profila DSS-a često rigidnog kad je reč o odnosu novca i politike. Posle je najavljivano da bi on mogao biti potpredsednik DSS-a, a prošle godine je objašnjavano da je to moguće samo na godišnjoj skupštini stranke do koje može doći za šest meseci. Prošlo je više od šest meseci, godišnja skupština je održana a Koštunica je predložio sedam kandidata za potpredsednika stranke: Dragana Jočića, Sandu Rašković-Ivić, Aleksandra Popovića, Vladetu Jankovića, Jovana Palalića (Vojvodina), Aleksandra Pravdića (centralna Srbija) i Slavišu Ristovića (Kosovo i Metohija). Drakulića nije bilo na spisku predloženih. Izgleda da mu je predlagano neko utešno mesto u vrhu stranke sa koga bi se bavio privrednim pitanjima, da ukazuje na pojave korupcije ako ih vidi, itd. Očito uvređen izašao je za govornicu, održao govor, kritikovao Koštunicu, prozvao je stranku G17 plus, ali i ljude iz DSS-a, ne navodeći imena, naglašavajući da su ti elementi prevagnuli u DSS-u, i optužio ih da ne žele dobro stranci, već gledaju svoje interese, dobio aplauz, rekao da napušta stranku i već sutradan je izbrisan iz evidencije DSS-a.
Za predsednika DSS-a je ponovo izabran Vojislav Koštunica, a za potpredsednike Sanda Rašković-Ivić, Aleksandar Popović, Dragan Jočić, Aleksandar Pravdić i Vladeta Janković.
Drakulić je od 1990. finansirao Demokratsku stranku, a posle razlaza Koštunice i Mićunovića postao je jedan od osnivača i finansijera DSS-a, jer mu je ta opcija, demokratska i nacionalna, bila bliža. Na kraju je rekao da „neće da govori“ da je sam finansirao i kampanju za gradonačelnika Beograda.
ZAKONSKE RAMPE: Značaj stranačkih finansijera formalno je ograničen početkom 2004. godine Zakonom o finansiranju političkih stranaka kojim je limitiran prilog pojedinačnih firmi na sto prosečnih republičkih zarada, a ukupna suma koju stranka prikupi iz privatnih izvora ne sme biti veća od sume koju ona dobija iz budžeta na osnovi izbornog rezultata.
I jedan drugi zakon, Zakon o sprečavanju sukoba interesa, stavlja rampu: Ukoliko ima upravljačka prava u nekoj firmi, funkcioner je dužan da ih u roku od 30 dana od izbora prenese na drugo lice koje s njim nije povezano, može da se obaveštava o stanju firme, ali ne sme da licu koje upravlja daje obaveštenja, uputstva i naloge.
Uprkos tom zakonskom ograničenju navala biznismena na srpsku politiku se u ovom periodu nije smanjila, a počelo je da se govori i o tajkunizaciji politike. Tokom predsedničkih izbora na scenu je stupio biznismen Bogoljub Karić, koji za promociju svog Pokreta snaga Srbije koristi televiziju čiji je vlasnik, i to čini se, preko granica koje bi za korišćenje tog javnog dobra morale da postoje. U međuvremenu, većina parlamentarnih stranaka okrenula se protiv Karića i optužuje ga za kupovinu poslanika. Miodrag Kostić, vlasnik šećerana, najavljuje političko aktiviranje. Cepter je otišao u sportske funkcionere, dakle u samo srce politike. Mišković ćuti i radi, dok Velja Ilić dovikuje: „Prikoči Miškoviću, prikoči…“ Drakulić je godinu dana ulazio na scenu, odigrao pozitivnu epizodnu ulogu neuspelog a perspektivnog kandidata za gradonačelnika a sada, posle „isključenja“, izjavljuje da ostaje u politici.
Biznismeni u srpskoj politici igraju zapaženu ulogu od samog početka višestranačja, bilo kao direktni bilo kao indirektni akteri – finansijeri: Majkl Đorđević, Boris Vukobrat… Svi su govorili da to čine za spas otečestva, a većina je imala direktne poslovne interese u Srbiji. Najupamćeniji je bio Milan Panić u ono vreme Deposa i Saveza za promene, o čemu su ostala sentimentalna sećanja na antirežimske borbe u Beogradu, kad su se svi lideri držali za ruke, sa zvučnika dopiralo Bože pravde i Marširala, marširala kralja Petra garda, bogami ponekad i Oda radosti, a mi i novinari i analitičari i telohranitelji i narod i Giškina majka skandirali: „Svi, svi, svi“. Posle, kad se sve sleglo i prohujalo ostali su arbitraža i sporovi oko Galenike.
DSS je u međuvremenu od klasične legalističke stranke širio uticaj i ka privrednim resorima, za relativno kratko vreme promovisao je Predraga Bubala (ministra za privredu) i Milana Parivodića (ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom). Najnovijim partijskim izborima on je naglasio svoj klasičan profil, stranke nacionalne i demokratske kako će to definisati Sanda Rašković-Ivić, koja je dobila najviše glasova među potpredsedničkim kandidatima. Nagoveštaj „tehnomenadžera“ Drakulića da će reformisati ovu stranku na toj skupštini nije naišao na razumevanje – ako se ne računa aplauz.
Sudar tankera
U čemu je, prema izjavama samog Zorana Drakulića, razlika između njega i drugih „finansijskih lobija„? Izgleda u tome što ovi drugi, navodno, hoće da rade preko „korumpiranih političara“ – ergo, on se laća politike da to spreči
Duboko razočaran što ga je predsednik DSS-a dr Vojislav Koštunica „odbacio“ čak i kao kandidata za potpredsedničku funkciju u svojoj partiji (5. jun), poznati biznismen i dugogodišnji finansijer ove stranke Zoran Drakulić, većinski vlasnik poslovne grupe Ist point, nije odoleo zovu publiciteta, pa je oštricu svojih jetkih opaski na „kukavičluk“ aktuelnog srpskog premijera koncentrisao u aluziju na njegovu uslovljenost „finansijskim lobijima, ljudima koji pokušavaju da preko korumpiranih političara vladaju Srbijom“.
I neki drugi beogradski tabloidi, koji poput „Kurira“ (od 7. juna) nisu bili te sreće da im Drakulić već u prvom naletu da intervju i da se, kao u ovom listu, gotovo složi sa „zvučnim spiskom“ njegovih navodnih protivnika iz poslovne sfere, špekulišu da bi ti „finansijski lobiji“ koji su navodno sprečili njegov politički uspon u DSS-u, mogli biti Vojin Lazarević, Vuk Hamović, Goran Novaković, Dinkić i Labus, Nikitović i Vukčević, i ko još sve ne (prema „Nacionalu“, na primer). Uzgred, u većini spiskova uglavnom se nalaze poznati „energetski igrači“, a Dinkić i Labus se tu dodaju „po želji“ i trenutnoj modi (mada su oni kao državni funkcioneri gotovo već duže vreme u direktnom sukobu sa svim spomenutim „trgovcima energijom“).
Tako i pre zalaska u nešto konkretnije optužbe prema Vladi Srbije (zapravo prema Naftnoj industriji Srbije), a koje je Drakulić izneo u intervjuu Radiju B-92 (6. jun) – možemo primetiti da sada imamo gotovo bizarnu situaciju – da ključni čovek jednog od najjačih „finansijskih lobija“ na našim prostorima, napada druge „finansijske lobije“ zbog navodne želje da vladaju Srbijom, upravo u trenutku kada se njegova lična ambicija da uhvati dobru poziciju u stranci koja „vlada Srbijom“ našla u izvesnom zastoju. U čemu je, prema izjavama samog Zorana Drakulića, razlika između njega i drugih „finansijskih lobija“? Izgleda u tome što ovi drugi, navodno, hoće da rade preko „korumpiranih političara“ – ergo, on se laća politike da to spreči.
U stvari, sve gore naznačene aluzije Zoran Drakulić je zasad podupro samo navođenjem maglovite prošlogodišnje afere sa uvozom sirijske nafte. Da podsetimo, opet prvo preko beogradskog „Kurira“, u javnost je polovinom oktobra prošle godine lansirana priča da je NIS krajem avgusta te godine kupio po „interventnoj proceduri“, to jest, navodno, bez javnog tendera, od kompanije „J&S Service and Investment“ sa Kipra tanker sa 80.000 tona „mešane nafte“ (lake i teške), sa previsokim učešćem sumpora, po ceni od 20.616.216 dolara, a prema neimenovanim procenjivačima, ona je mogla biti plaćena znatno manje – to jest, na njoj je, prema „Kurirovom“ izvoru, navodno ostvaren nelegalni profit od 2,7 miliona dolara. Ova pričica začinjena je sa nizom detalja – da je navodni tajni vlasnik „J&S“ kompanije zapravo Dimitrije Vukčević (pola godine ranije zamenjeni v.d. generalnog direktora NIS-a); da je navodno Janaf hrvatsko preduzeće koje rabi nekadašnji Jugoslovenski naftovod „zagadilo“ cevi transportujući tu naftu, pa je zbog toga zatražilo odštetu; da je čitavu operaciju pokrivao ministar energetike Radomir Naumov, koji navodno uvek u takvim prilikama uzima reketašku proviziju od 20 odsto itd.
Kako se još tada moglo čuti, sa ovom „mešanom pričom“ Zoran Drakulić je upoznao Vladu Srbije, pa je Ministarstvo enregetike a zatim i UBPOK nekoliko sedmica istraživalo navode koje je u obliku krivične prijave protiv Željka Popovića, v.d. generalnog direktora NIS-a, podneo tadašnji pomoćnik ministra energetike, izvesni Saša Stojanović (navodno kadar Vuksanovićeve stranke, „kvalifikovan“ za energetiku u prethodnoj policijskoj službi). Ova priča je, tih dana, čini se, ostavila utisak i na potpredsednika vlade Miroljuba Labusa, pa je on, iznerviran zahtevima NIS-a da se podignu cene benzina, na jednoj tadašnjoj konferenciji za novinare natuknuo da u ovoj firmi ima i kriminala.
Kasnije se, navodno, ispostavilo da i interventni uvoz podrazumeva javni tender sa skraćenim rokom (još visi na sajtu uvoznika, sa 31. avgustom 2004. kao datumom); da je „evaluacija“ ponuđene cene za sirijsku naftu, prema zapisniku komisije NIS-a, izvršena u skladu sa zakonom o javnim nabavkama; da je sadržaj sumpora bio niži od onoga koji se generalnim ugovorom ne dozvoljava u transportu Jugoslovenskim naftovodom; da se kupovinom ovog tankera koliko-toliko „umaklo“ ispred prave eksplozije cena nafte na svetskom tržištu (krajem septembra barel je preskočio cenu od 50 dolara); da su trgovačke provizije predviđene ugovorom u skladu sa poslovnim običajima; da je isporučilac nafte firma poljskih Jevreja koja je i ranije snabdevala NIS i kojoj je NIS hronični dužnik itd. Rečju, činilo se da je reč o uobičajenoj naduvanoj „aferi“ koja prati bukvalno svaki „interventni uvoz“ nafte ili derivata kod nas, a koju obično šire direktno zainteresovani, oni koji su tom prilikom ostali kratkih rukava – dok priča ne padne u senku nekog novog privrednog trača.
Ipak, još jesenas bilo je neobično što aferu u naftnom biznisu pokreće baš Zoran Drakulić, koji je uvozni naftni biznis napustio još odavno (početkom devedestih godina prošlog veka bio je vlasnik terminala za skladištenje derivata kraj Budimpešte) – pa se moglo zaključiti da ga taj posao, pored žita i metala, ponovo zanima, pošto su drugi, „altruistički“ motivi za proganjanje sumnjivih poslova u Vladi Srbije delovali nekako detinjasto. Mislilo se u stvari na to da ga zanimaju odnosi u NIS-u, kao i većinu drugih političara – koji, oslanjajući se na model „višepartijskog vlasništva“, smatraju da je bolje da oni upravljaju tom firmom nego njihovi politički konkurenti. Još je neobičnije bilo to što je njegov „informator“, spomenuti zamenik ministra Stojanović, pripremu za svoju potonju krivičnu prijavu obavio anonimno, preko tabloida. Valjda je zbog toga, kad se situacija „razbistrila“, i nestao iz Ministarstva energetike, početkom ove godine.
Šta se sve još dešavalo u pozadini načelnih političkih razmirica, u kojima je Zoran Drakulić najčešće bio suprotstavljen Mlađanu Dinkiću, a ne Vojislavu Koštunici, još ne znamo, a nadajmo se da nećemo ni saznati.
Dimitrije Boarov
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
