Prelazak na opštu priču

Delegacija od dvadeset Albanaca iz kosovskog sela Slovinje, praćena predstavnicima KFOR-a i UNMIK-a, posetila je prošlog ponedeljka susedno selo Dobrotin u kome žive isključivo Srbi. Prema šturim agencijskim vestima, Srbi iz Dobrotina pronašli su u nabujaloj Sitnici telo sedmogodišnjeg Škendera Bitićija, dečaka iz Slovinja koji se utopio još pre mesec dana i predali ga predstavnicima međunarodne policije na Kosovu. Albanci su došli da se zahvale svojim komšijama Srbima na korektnom postupku.

Otkako je 17. marta započeo novi talas nasilja i čišćenja srpskih enklava, pogotovo u centralnom delu ove pokrajine, vest o susretu Albanaca iz Slovinja i Srba iz Dobrotina (bez obzira na tragičan povod), možda je i prva vest sa Kosova u kojoj nema tragova mržnje, a u koju je ušlo i ponešto ljudskosti. Ostala je naravno, neprimećena u moru drugih vesti u kojima dominiraju mržnja i njene posledice, ili onih što, kada je reč o Kosovu, nagoveštavaju diplomatsku trku između decentralizacije i standarda.

ZABORAVljENA BEZBEDNOST: Poneko od starijih novinskih urednika možda i namerno „nije primetio“ ovakvu agencijsku vest – u vreme ranijih kosovskih buna iz sedamdesetih i osamdesetih obično je „odozgo“ stizao zahtev da se pod hitno pronađu slični primeri „međuetničke tolerancije i suživota“ i kroz neku priču spoje komšijsko keče i šajkača, kako bi se narodu ulivao optimizam. Desetak godina kasnije stanje na Kosovu je takvo da novinari, sve i da hoće, teško mogu da provere ovakve vesti na obe strane, šajkača tamo gotovo više i nema (ili se kriju po kućama), a većina onih sa kečetom strahuje da bude pomenuta u bilo kakvom kontekstu dobrosusedskih odnosa jer može da bude opasno.

Knjiga o kosovskoj multietničnosti je zaklopljena i teško da bi bilo ko sa osećajem za realnost pokušao da je uskoro otvara i čita na isti način kao što je to činjeno do sada. Osim možda predstavnika međunarodne zajednice koji su suviše mnogo investirali u jednu propalu politiku da bi sada tako lako mogli da od nje odustanu. Kod njih se stvari ponovo zaustavljaju na logici – jeste da nismo uradili ništa, ali hajde da spasavamo šta se spasiti može i nastavimo manje-više po starom. Jovan Teokarević sa Fakulteta političkih nauka primetio je u Pres klubu beogradskog Medija centra da su veoma male mogućnosti da međunarodna zajednica promeni politiku na Kosovu i Metohiji jer bi time institucije koje tu politiku sprovode dobile neprelaznu ocenu za koncept koji su do sada gurale, a koji je izgoreo zajedno sa srpskim kućama i crkvama pre desetak dana.

I dok se na Kosovu ovih dana još ponegde dimi sa zgarišta napravljenih 17. i 18. marta i premijer Bajram Redžepi sa članovima stranih delegacija i beležnicom u ruci vredno (i s čuđenjem) popisuje šta sve njegova vlada mora iznova da sagradi, popravi i plati kako bi se ispoštovali zahtevi međunarodne zajednice, u Prištinu i Beograd navalile su diplomate i generali različitih profila. Iz njihovih izjava moglo bi se zaključiti da se oko Kosova i suviše brzo nakon nedavnih događaja ponovo prešlo na opštu politiku u kojoj malo ko pominje najvažnije pitanje – bezbednost preostalog nealbanskog stanovništva. Izuzmu li se izjave nekoliko oficira iz sastava međunarodnih snaga, ispada da to pitanje bezbednosti niko drugi ne shvata previše ozbiljno, pogotovo oni čije su katastrofalne procene pre dve nedelje i dovele do nasilja.

To što je većina albanskih lidera u međuvremenu osudila nasilje nad Srbima ne znači gotovo ništa, bar ako se sudi po onome što se poslednjih godina događalo na Kosovu. Kosovsko iskustvo pre kazuje da razloga za opuštanje nema i da se od plana dokusurivanja srpskih enklava u centralnom delu pokrajine sigurno neće odustati kako bi se stvorila što veća etnički čista teritorija pre nego što dođe do razgovora o konačnom statusu. Čitava stvar se dodatno komplikuje i prilično rasprostranjenim uverenjem da bi u slučaju sličnog napada na preostale i skupljene enklave svakako usledila i samoodbrana ugroženog stanovništva. Prilično je nepredvidivo i to koliko bi eventualni novi pogrom stanovništva zvanični Beograd (ko god da je na vlasti) mogao da posmatra sa distance koju mu propisuje Rezolucija 1244.

Na to da priča o etničkom čišćenju nije završena upozoravao je ovih dana i nekadašnji izvestilac za ljudska prava Jirži Dinstbir koji pišući u češkom „Pravu“ o kosovskim krhotinama podseća kako ga je još pre šest godina Ibrahim Rugova uveravao da će Albanci, kada dobiju nezavisnost, zaštiti nealbansko stanovništvo i zajedničko istorijsko nasleđe. „Kako bi on bilo šta zaštitio, kada je pod upravom UN-a i sa vojnicima NATO-a proterano četvrt miliona nealbanskog stanovništva Kosova“, kaže Dinstbir i istovremeno zaključuje – teško da bi i sam Rugova preživeo nezavisnost. Ako odgovorni iz međunarodne zajednice zaduženi da brinu o stanju na Kosovu ne mare previše za mišljenje i ocene slične Dinstbirovim, i ako pitanju bezbednosti nealbanskog stanovništva prilaze prilično površno, ostaje im bar mogućnost da nešto ozbiljnije pripaze na sebe same. Lider Nacionalnog pokreta za oslobođenje Kosova (LKČK) Fatmir Humoli izjavio je ovih dana u Kohi nešto što bi predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu svakako moralo da zabrine: „Očigledna je namera međunarodne zajednice da inicira konstatne konflikte između Srba i Albanaca na Kosovu, a sve u cilju da se što duže zadrže ovde… Revolt se mora okrenuti protiv onih koji ga izazivaju. Protesti će trajati sve dok UNMIK i KFOR budu na Kosovu“, pripretio je Humoli koji u kosovskom ekstremističkom miljeu uopšte nije beznačajan igrač čije bi se mišljenje moglo tek tako potceniti.

KOGA SABljA NIJE POSEKLA: O Kosovu se ovih dana govori ne samo u Beogradu (gde se akcenat sve više stavlja na decentralizaciju) i Prištini, već i u Vašingtonu, Briselu i Moskvi. Rusi najavljuju da će uskoro pripremiti sopstvenu platformu za Kosovo, oni iz Brisela traže da se ponište rezultati nedavnog etničkog čišćenja što bi moglo da znači da će za nekoliko meseci možda i biti obnovljeno ponešto od spaljenih kuća, ali će u njih veoma teško ponovo ući nekadašnji vlasnici. U SAD je počela čitava serija okruglih stolova na balkanske teme (potrajaće izgleda čitavog aprila sa ambicijom da ovaj deo Balkan dobaci i do predizborne teme narednih američkih izbora) na kojima su za sada najglasniji lobisti i zagovornici nezavisnog Kosova ili oni koji bi da za nedavne događaje nađu neuporedivo blaže izraze od već izgovorenih. Neke od tih skupova sponzoriše i slovenačka vlada.

Američki državni podsekretar za politička pitanja Mark Grosman pozvao je prošlog ponedeljka Albance u Prištini da prestanu da se izgovaraju tvrdnjom „kako nerešen status Kosova kažnjava ljude“ koji tamo žive i toliko ih koči da nisu u stanju da ispune tražene standarde. Sutradan, prilikom posete Beogradu, Grosman je pred novinarima više govorio o Hagu, ali je i potvrdio da bi iduće nedelje mogli da budu objavljeni i novi, izmenjeni standardi za Kosovo. Ovaj američki diplomata pisao je i prvobitnu verziju tih standarda u junu 2003. i tada u njima nije bilo ni reči o organizovanom kriminalu i terorizmu na Kosovu. Ne pomene li ih i nova verzija standarda i ovaj dokument mogao bi imati vrednost i trajnost crtanja po pesku. I pre i posle Grosmanovog prolaska kroz Prištinu, tamošnji zvaničnici ostali su inače na istoj priči – ako nam dogodine date nezavisnost, Kosovo sasvim sigurno ulazi u komunizam i blagostanje. Pa ko je tu, tu je.

Koordinator Foruma za etničke odnose Dušan Janjić kaže da nedavni događaji na Kosovu i ono što je posle toga sledilo, nisu previše promenili stvari. Neki međunarodni krugovi, kaže Janjić, počeli su polako da sumnjaju u „demokratske kapacitete“ albanskih političkih lidera, nije bitno uvećan broj onih koji veruju u srpsku stranu kosovske priče, ali je možda uvećan broj onih kojima se sve manje dopada teza o nezavisnosti Kosova.

Na osnovu mnogih izjava međunarodnih zvaničnika, postaje sve izvesnije da u Prištini sve više počinje da se igra preko premijera Bajrama Redžepija koji polako postaje novi lider. Ibrahim Rugova za međunarodnu zajednicu postaje sve više simbol propasti njihove kosovske politike – nešto u šta je mnogo ulagano bez previše rezultata. Od Hašima Tačija neko uporno pokušava da napravi socijaldemokratu što nekako ne ide uz njegov nadimak Zmija. U svim kombinacijama najmanje se pominje ime Ramuša Haradinija, čoveka iza koga se svrstao najtvrđi deo nekadašnje OVK i koji svoje glasače najlakše može da pretvori u sasvim konkretnu silu, sposobnu da na Kosovu napravi mnogo toga.

Međunarodni zvaničnici uporno su do sada odbijali prigovore da je na Kosovu vođena promašena politika, a obično bi se ljutili i kada bi neko primetio da im politika možda i nije bila toliko loša, jedino se oslanjala na pogrešne ljude, kojima je pre mesto u Hagu, nego među političkim liderima. Potpredsednik Koordinacionog centra Oliver Ivanović upozoravao je ovih dana međunarodne zvaničnike koje je sretao prilikom njihovih poseta Prištini da su nedavne zločine počinili oni koji za zločine nisu odgovarali 1999. godine kada je KFOR stigao na Kosovo. Tada se pre svega govorilo o zločinima koje je po Kosovu napravio Miloševićev režim.

Iz međunarodnih kosovskih kancelarija početkom nedelje saopšteno je da je do sada uhapšeno više od 200 izgrednika koji su napadali Srbe po enklavama, ili vojnike KFOR-a 17. i 18. marta i da mnogima od njih prete višegodišnje zatvorske kazne. Taj broj se svakodnevno uvećava i asocira na kosovsku Sablju koja još nije sasvim siguran dokaz da tamo funkcioniše pravi sudski sistem. Tek ponegde do javnosti dopre da među uhapšenima ima i takvih kosovskih veličina kakav je, na primer, Šukri Buja, nekadašnji komandant jedne od operativnih zona OVK, kasnije i prilično „zanimljiv“ haški svedok koji se predstavljao i kao novinar. Prilikom prošlonedeljnog boravka na Kosovu, Havijer Solana je prilično ljutito rekao da zapadne obaveštajne službe imaju podatke o organizatorima i inspiratorima nedavnog nasilja i poručio tamošnjim liderima da i ne pomišljaju da organizuju masovne ulične proteste ako neko od njih bude uhapšen. Ova izjava sada postaje prilično obavezujuća – strada li neko ubuduće na Kosovu u sličnim ekstremističkim naletima (uključujući i vojnike KFOR-a), Solana će morati da objašnjava zašto se nije ništa učinilo sa onim što su obaveštajne službe odavno prikupile.

Kosovska Sablja za sada seče uglavnom obične demonstrante, ljude kojima je neko napunio glavu pričom da su siromašni i bez posla jer na Kosovu ima još nešto Srba i jer oni iz međunarodne zajednice ne dozvoljavaju nezavisnost odmah. Kao i ona beogradska Sablja ni ona kosovska nije stigla do raznih legija. Onaj beogradski se bar negde krije, oni kosovski sede u Prištini.