Prekarijat u uniformama

Dok ministri odbrane i predsednik Srbije stalno govore o povećanju plata i unapređenju uslova rada i života u Vojsci Srbije, profesionalni vojnici napuštaju službu ili se dovijaju kako da prežive radeći paralelno i druge poslove. Tako je bilo i prilikom prikaza „najsavremenijeg naoružanja“ Vojske Srbije povodom novoustanovljenog Dana zastave koji je priređen na Ušću.

Prema podacima Vojnog sindikata, Vojsku Srbije je za pet godina napustilo 10.000 profesionalaca. Mada je sadašnji ministar odbrane dr Nebojša Stefanović tu brojku „spustio“ na 8000–9000 rekavši da je primljeno između 7000 i 8000 novih ljudi, reč je o priznanju da postoji stalni odliv kadrova.

U najgoroj situaciji su vojnici po ugovoru. Oni svakog trenutka mogu da dobiju otkaz za svaku sitnicu i praktično predstavljaju otirač za samovolju starešina radeći poslove koji im nisu u opisu radnih zadataka. Suočen sa daljnjim odlivom vojnika po ugovoru, a verovatno i zbog predstojećih izbora, Stefanović je odjednom počeo da „brine“, pa je poručio da je pitanje njihovog statusa jedno od važnih pitanja koje želi da reši i unapredi.

„Zajedno sa kolegama iz Ministarstva, svakog dana naporno radim na tome da nađem rešenje kojim bi ovi ljudi imali čvrstu garanciju ostanka u vojsci, i nadam se da ćemo uskoro moći da predstavimo model kojim će oni biti zadovoljni. Za nas je vojnik najvažniji, jer su vojnici snaga vojske i njen najvažniji resurs“, rekao je Stefanović, svesno ili nesvesno parafrazirajući Tita, koji je početkom šezdesetih izgovorio: „Mi smo, drugovi, zaboravili brigu o čovjeku, a čovjek je naše najveće bogatstvo.“

Kako danas izgleda portret prosečnog srpskog profesionalnog vojnika po ugovoru i podoficira na kojima Vojska počiva?

PO MILOSTI NADREĐENOG

Vojnik po ugovoru ima u proseku 30–35 godina, završenu srednju školu, službuje u mestu gde živi, stanuje uglavnom kod roditelja (supruginih ili svojih) jer mu primanja ne dozvoljavaju da iznajmi stan. Kupovina stana na kredit je za njega misaona imenica budući da nema stalan posao. Stefanović je tek sad najavio da će i ti ljudi moći da dižu stambene i druge kredite, ali samo kod Poštanske štedionice. Taj vojnik ćuti i trpi, radi šta mu se naloži i moli Boga da ima onaj „turnus“ po smenama: 12 sati radi, pa 24 sata slobodan, onda opet 12 sati na radnom mestu noću, pa 48 sati slobodan. Zašto? Iz prostog razloga što onda imaju vremena za dodatni rad – u poljoprivredi, kao nadničari u građevini, pomoćnici u zanatskim radovima, preprodavci polovnih automobila…

„Svi se tim bave jer je plata nedovoljna, pogotovo ako su oženjeni, imaju decu, a supruga im ne radi“, kaže za „Vreme“ jedan od aktivnih podoficira, koji se i sam, zbog stambenog kredita, na razne načine dovija da dodatno zaradi.

Ako, zbog potrebe službe, neke od njih pošalju u prekomandu u druga mesta, dešava se da automatski daju otkaz. Jednostavno, ne mogu pokriti troškove jer su im uskraćeni prihodi.

U sličnom finansijskom stanju su i podoficiri, ali oni ipak dobijaju takozvane uvećane troškove stanovanja (UTS) od 150 evra naviše, zavisno od broja članova porodice i da li je supruga zaposlena ili ne, a žive kod roditelja.

„Radim u jedinici gde ti je mogućnost napredovanja izuzetno ograničena. Ne možeš u mirovnu misiju, ne možeš na bazu u Kopnenoj zoni bezbednosti ili na neku dužnost gde se možeš osećati kao vojnik. Zapravo, samo sporadično možeš sresti vojnika koji je ono što se zove vojnik“, kaže za „Vreme“ jedan iskusni podoficir.

On smatra da je kod vojnika po ugovoru moral vrlo loš. I nisu samo pare u pitanju već i briga o ljudima.

„Ljudi bi bili dosta motivisaniji kada bi im se rešio radno-pravni status, bar onih starijih sa više od deset godina staža. Tako se ne bi dešavalo da se nekom komandantu ćefne i da im ne produži ugovor. A kod nas u jedinici ima vojnika po ugovoru sa stažom od tri meseca pa do 19 godina. Bilo je nekih predloga da se unaprede u činove vodnika i postave na vojničke dužnosti, ali sve to se predlaže uoči izbora. Kad izbori završe, nikom ništa. Zakon je omogućio da posle devet godina rada kao profesionalni vojnik možeš da pređeš na mesto vojnog nameštenika ili službenika, što se u malim mestima vešto koristi za partijske kadrove ili po rodbinskim vezama. Inače, formacije su takve da je profesionalnom vojniku do kraja karijere čin desetara zagarantovan. A počinje sa činom niže, razvodničkim. Nema mrdanja. O mirovnim misijama, gde se ipak zarade neke pare, može samo da se sanja. Gledamo da neki idu pet puta, a neki nikada. A što se posla tiče, mi smo angažovani pet puta više“, ukazuje taj podoficir.

DESETAR NEMA KOME DA PIŠE

Prema njegovim rečima, jedan od strahova kod vojnika po ugovoru su lekarski pregledi. „Možeš da radiš dok si zdrav. Posle toga napolje. Bez otpremnine. Čim ti zdravstveno nešto fali, dobijaš nogu u dupe.“

Sagovornik ukazuje i na dobar američki sistem – kod njih se profesionalni vojnik zadržava u službi u proseku osam godina, a potom ili postaje aktivni narednik ili se demobiliše uz dobru otpremninu od 20.000–50.000 dolara.

Prema rečima zastavnika prve klase pred penzijom iz jedne borbene jedinice, niko nije zadovoljan platom i dosta ljudi se „skida“ i odlazi upravo zbog primanja i uslova rada, a vojnici pod ugovorom pogotovo: „Zbog tog smanjenog broja ljudi, ovi što su ostali dodatno se opterećuju – posao je isti, samo je ljudi manje. Ti konkursi za prijem su spori užasno, a ni interesovanje nije veliko.“

I on ima primedbe na način napredovanja u karijeri. „Malo ima zastavnika i zastavnika prve klase. Mnogi ne dočekaju taj čin, a odu u penziju. Pre je napredovanje zavisilo od broja godina staža, a sad je vezano za radno mesto, što pogoduje samo onima sa partijskim vezama – oni već nakon dve provedene godine na jednom mestu idu na drugo, još bolje radno mesto.“

Aktivni oficir, po prirodi posla upućen u tu problematiku, navodi da vojnika po ugovoru ima iz svih delova Srbije: najmanje ih je iz Beograda i Vojvodine, a najviše sa juga zemlje gde vojska dođe kao socijalna kategorija, četo jedini izvor primanja. Takvi ljudi nisu motivisani jer im plata nije dovoljna za normalan život, a često su i odsutni od kuće.

„Ne plaća im se prekovremeni rad, niti im se on vodi realno“, objašnjava ovaj sagovornik. „Ucenjuju se za produženje ugovora tako da neki rade kao ‘ugovorci’ i više od 15 godina. Ugovori im se često produže na šest meseci ili na samo jednu godinu da bi ih držali ‘na leru’. Pod takvim uslovima su kao robovi, nemaju pravo ma stan po osnovu službe u Vojsci Srbije, niti ijedna banka hoće da im da kredit jer su bukvalno kao prekarni radnici.“

On navodi i činjenicu da, dok se za generale i pukovnike menja čak i zakon da bi posle penzije sedeli u foteljama još četiri godine, za to vreme se vojnicima ugovori produže samo na šest meseci. A kad se iz jedinica traži da ih se prevede u podoficire na neodređeno, oni u komandama izmišljaju milione razloga da to ne učine. Između ostalog i da su stari…

„Radnik u kiosku ima istu ili veću platu od profesionalnog vojnika“, kaže ovaj sagovornik. „I još se pojedine starešine nad njima iživljavaju.“

ŽENE, MENADŽERI I ROMI

Kada su oficiri u pitanju, njihova situacija je mnogo bolja – i finansijska i svaka druga. To posebno dolazi do izražaja kod mlađih generacija: oni imaju i zvanje „menadžera“, pa se lake mogu zaposliti u civilstvu, posebno u stranim kompanijama. Najmanji problem, posebno onima iz IT sektora, jeste da napuste vojsku odmah jer ih čekaju dobre plate i lako mogu da plate državi dug za svoje školovanje.

„Generali šalju svoju decu na Vojnu akademiju, znajući da će da je završe i da će imati obezbeđenu budućnost“, kaže za „Vreme“ jedan penzionisani pukovnik.

Kao kuriozitet navodi da je, kada je svojevremeno upozoravao da potporučnici i poručnici sa završenim smerom veze ili informatike na Vojnoj akademiji napuštaju vojsku, tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković rekao da „neće kompjuteri da dobijaju ratove, nego pešadinci“ i da ga nije briga što oficiri tih sofisticiranih smerova napuštaju vojsku.

„I u ovom trenutku mali je broj oficira tih specijalnosti koji ne žele da napuste vojsku“, nastavlja ovaj sagovornik. „A pritom, niko u vojnom vrhu i u Ministarstvu ne razmišlja ko će da im radi te poslove, koji utiču ne samo na modernizaciju, nego i na borbenu gotovost.“

Ovaj oficir ukazuje i na činjenicu o kojoj se u javnosti ne priča: vrlo je mali procenat pripadnika nacionalnih manjina – uključujući i posebno socijalno ugrožene Rome – koji se prijavljuje za vojni poziv, bilo kao vojnici po ugovoru ili za vojne škole.

„Niko ne pominje ni žene, koje imaju idealizovanu sliku o vojsci, ali kad uđu u sistem, veoma brzo shvate o čemu se radi“, kaže sagovornik. „Nikad niko nije došao do podatka koliko je žena napustilo vojsku nakon završetka Vojne akademije. Obično se to događa posle pet godina. Ideja o rodnoj ravnopravnosti žena u vojsci je promašena. Žene su izložene raznim oblicima mobinga. Naravno, i muškarci su mobingovani ako nemaju ‘vezu’.“

Izvor „Vremena“ podseća i da je u maju 2013. tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vučić najavio da će 2014. Vojska Srbije dobiti prvu ženu generala, što se do danas nije desilo. Nekoliko godina kasnije, upitan o tome, „vadio“ se da nijedna ne ispunjava uslove, što je bila potpuna neistina – jedna od onih koje su i tada ispunjavale uslove u međuvremenu je penzionisana, a drugoj se smeši penzija. Čeka se valjda treća, partijski podobna.