Predsednik nema gde da se useli

Od završetka Drugog svetskog rata vilu u Užičkoj 15 za radni prostor prvo je koristio Josip Broz Tito, a pred kraj prošlog veka Slobodan Milošević. Tokom NATO bombardovanja poprilično je oštećena i od tada ničemu nije služila, o njoj se staralo Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ubuduće će biti u nadležnosti Generalnog sekretarijata i Kabineta predsednika Srbije: odlukom Vlade Srbije na ovoj adresi biće kancelarija predsednika Srbije. „Praktično, odlukom Vlade Srbije da Užička 15 bude novo radno sedište šefa države i njegovih službi, ovo zdanje se vraća na listu reprezentativnih objekata“, kaže Srba Panić, pomoćnik direktora Republičke direkcije za imovinu.

Odluka da se radni prostor predsednika Srbije sa Andrićevog venca izmesti na Dedinje, kažu, doneta je iz bezbednosnih, ali i ekonomskih razloga: da je kancelarija predsednika već tamo, zbog posete Hilari Klinton ne bi bio blokiran saobraćaj u centru grada, a za obezbeđenje eskorta bilo bi potrebno upola manje ljudi. Kako je objasnila Tamara Stojčević, generalni sekretar Vlade Srbije, neko od gostiju bi mogao tu i da noćiva. „Za državni budžet je mnogo isplativije da desetak ljudi boravi u rezidenciji u Užičkoj 15, makar i jedan dan, nego u hotelu.“

SMENE STANARA: Vilu o kojoj je reč sagradio je za sebe i svoju porodicu inženjer Aleksandar Acović 1934. godine po projektu beogradskog arhitekte Vladislava Vladisavljevića u romantičarskom stilu. U to vreme ubrajala se među najlepše u Beogradu. Acovići su u njoj živeli do početka Drugog svetskog rata: polovinom aprila 1941. godine vilu rekvirira okupaciona vlast i u nju se useljava Franc Nojhauzer, civilni komandant Srbije, a vlasnici dobijaju na korišćenje prostorije za poslugu iz kojih će, nedugo posle, biti iseljeni. No, ni Nojhauzer nije dugo uživao u raskoši vile: u nju se uselio feldmaršal Aleksandar Ler, komandant za jugoistok, i na brzinu iselio kad su zagruvali topovi sa Avale, krajem 1944. godine, a Nojhauzer se nakratko vraća da bi potovario sve što se potovariti može i oterao za Nemačku.

U jeku borbi za oslobođenje Beograda, u noći između 15. i 16. oktobra, u praznu vilu useljava se štab Prve armijske grupe: odatle je general-lajtnant Peko Dapčević rukovodio završnim operacijama za oslobođenje Beograda.

Zbog „saradnje sa okupatorom“ Aleksandar Acović je osuđen 1946. godine na prinudni rad, gubitak građanskih i političkih prava i konfiskaciju imovine, između ostalog i polovinu vile u Rumunskoj, danas Užičkoj 15, koja je godinu dana ranije, na preporuku Vladislava Ribnikara, već bila rezidencija Josipa Broza Tita. Prema rečima arhitekte Dragomira Acovića, Aleksandrovog bratanca, „ljudi u kožnim kaputima“ su „ubedili“ vlasnike druge polovine, Aleksandrove sinove Radisava i Miloša, da se svog vlasništva odreknu. „Od tog trenutka pa sve do danas, država Srbija kuću smatra svojom.“

Posle Titove smrti, vila u Užičkoj 15 postala je deo Memorijalnog centra „Josip Broz Tito“, koji je polovinom 1996. godine zakonom ukinut, a vila proglašena za privatnu rezidenciju predsednika SRJ i kao takva, tri godine kasnije, tokom NATO bombardovanja, proglašena za legitimnu metu: pred zoru 22. aprila 1999, zgrada je pogođena sa dva projektila; prvi je eksplodirao u Zlatnom salonu, koji je pretvoren u prah i pepeo, drugi u radnom kabinetu od koga takođe nije ostalo ništa. U stvari jeste – krater osam metara dubok. Zapravo, od celog zdanja ucelo je ostao samo podrum koji je u originalnoj izvedbi i izgrađen da, pored ostalog, posluži kao sklonište.

RESTITUCIJA REKONSTRUISANOG: „Naslednici mog strica Aleksandra: sin Radisav i unuk Aleksandar, kao i unuka Jelica, koja je ćerka drugog stričevog sina, danas pokojnog Miloša, polažu pravo na ovu kuću“, kaže Dragomir Acović i dodaje da zasad ne postoje izgledi da će im vila biti vraćena, iako su pisali na više adresa, od Panića i Ćosića, preko Miloševića, pa do Tadića. „Nijedan odgovor nisu dobili.“

Teško i da će ga dobiti: ono što danas stoji na placu u Užičkoj 15 malo veze ima sa originalnom vilom porodice Acović. U prvobitnoj verziji imala je 800 „kvadrata“, a danas potencijalnih 2000: prvi put je rekonstruisana 1945. godine, mada bez zadiranja u arhitektonsko rešenje, drugi put od 1958. do 1960. godine kada je izmenjen ambijent, a u trećoj, od 1970. do 1973. godine, prvobitna vila je skoro pa sasvim srušena i izgrađena je nova, koja je ostala takva dok je nije NATO poslednji put rekonstruisao.

TEK NAGODINU: Ideja da se kancelarija predsednika izmesti iz centra grada nije nova, a odluka Vlade o dodeli vile samo je prvi od mnogo koraka u realizaciji te ideje. Nije, naime, dovoljna samo odluka, jer od „najlepše vile u Beogradu“ ostali su samo zidovi, da bi se predsednik u nju uselio, mora mnogo toga da se obavi, a za to su potrebni novac i vreme.

„Za sada postoji samo odluka da rezidencija u budućnosti bude radni prostor za predsednika i njegov generalni sekretarijat, tako da će se i rekonstrukcija prilagođavati toj nameni. Još se ne zna ni ritam budućih poteza, ni koliko će sve da košta“, objašnjava Tamara Stojčević.

Za rekonstrukciju vile postoji preliminarna ideja, ali nije izrađen idejni projekat tako da ne može da se izračuna koliko će sve da košta i koliko će da traje. Po gruboj, odokativnoj proceni, reč je o najmanje milion evra, ili 500 evra „po kvadratu“.

Tek kad projekat, ne idejni već i izvođački, bude izrađen, moći će da se odredi i izvođač, da se odrede rokovi, da se rebalansom budžeta opredele sredstva. Sve u svemu, predsednik Srbije bi sa saradnicima mogao da se preseli sa Andrićevog venca u Užičku najranije za godinu dana.

Maršalat: Sruši – kupi – izgradi

Namesto zgrade Maršalata, na uglu Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića i Ulice Ive Vojnovića, srušene u NATO bombardovanju 1999. godine, biće izgrađena nova američka ambasada. Naime, preseljenje američke ambasade iz Ulice kneza Miloša postalo je aktuelno nakon terorističkih napada na Njujork 11. septembra 2001. godine: dugo je tražen odgovarajući plac, i kao najpogodnije odabrano je zemljište na Topčideru, zaštićeno šumom, odmah pored dvorskog kompleksa sa jedne i gardijske brigade sa druge strane.

Plac od 4,2 hektara Vlada je procenila na 28 miliona dolara, a kupac na 15 miliona. Posle trogodišnjeg natezanja, postignut je kompromis i tadašnji ministar za ekonomske odnose s inostranstvom Milan Parivodić i tadašnji ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt potpisali su kupoprodajni ugovor na 15 miliona dolara i ni centa više.

Prema idejnom rešenju, koje je uradila američka projektantska kuća Zimer Gunsul Franca, gradiće se glavna zgrada od 11.000 kvadrata. Biće sazidana i manja zgrada za gardiste i marince, kao i skladište, radionice i parking prostor. Ceo projekat, prema proračunima, koštaće oko sto miliona dolara, a izgradnja bi trebalo da traje 28 meseci. Budući da je ugovor potpisan 2006. godine, nova američka ambasada bi trebalo da je već završena, ali, eto, još nije.

foto: vesna anđić

Generalštab: Volumen praznine i značaj šupljine

Sudbina zgrada Generalštaba i Ministarstva odbrane u Ulici kneza Miloša u Beogradu, poznatih kao kompleks „Sutjeska I i II“, izgrađenih 1965. godine prema projektu arhitekte Nikole Dobrovića, uništene tokom bombardovanja 1999, za spomenik kulture proglašene 2005. godine, i dalje je neizvesna, a stanje nepromenjeno. Biser moderne arhitekture zarasta u čičvar, a nadležni nikako da se nagode šta sa njima: da li rušiti, ili obnavljati, pitanje je.

Prema nalazu Instituta za ispitivanje materijala sanacija ove dve zgrade je preskup, time i neisplativ zahvat. Predračunska vrednost postavljanja privremene čelične konstrukcije i podgrađivanja svih nestabilnih delova iznosila bi milion i po evra, što je ocenjeno kao apsolutno neisplativo. Eksperti Građevinskog fakulteta predlagali su kompletno rušenje i uklanjanje konstrukcije do visine drugog sprata, što bi koštalo četvrt miliona manje. Međutim, za Ministarstvo odbrane obezbeđivanje tih para bila je „mislena imenica“, jer reč je samo o pripremnim radovima za buduću sanaciju i izgradnju. Sa druge strane, budući da je Vojska Srbije deset i više puta manja od Jugoslovenske narodne armije, Generalštabu i Ministarstvu odbrane i nisu potrebne tolike zgrade, te kad se saberu dva i dva, skupa obnova zgrada koje u mnogo prevazilaze današnje potrebe Vojske, samo po sebi se nameće rešenje: prodati ruševine nekom platežnom investitoru koji bi već znao šta bi sa tim, a da se dobijenim novcem izgrade novi objekti gde bi se Ministarstvo i Generalštab smestili. I u Direkciji za imovinu Srbije smatraju da bi ove zgrade trebalo prodati kako bi budući kupac mogao da gradi po sopstvenom ukusu, što bi omogućilo i dobru cenu.

Za Đorđa Bobića, bivšeg gradskog arhitektu, kompleks „Sutjeska“ predstavlja jedan od najlepših i najautentičnijih objekata koji su izgrađeni posle Drugog svetskog rata. „On reprezentuje jugoslovensku arhitekturu u svetu. Nema enciklopedija u svetu u kojima projekat profesora Nikole Dobrovića nije predstavljen. Arhitekte se zalažu da se fasada vrati u prvobitan oblik, a da unutra ko god bude bio vlasnik može da napravi kakav god hoće sadržaj – hotel ili administrativnu zgradu. Cilj je da se sačuva fasada.“

Zgrada Generalštaba tema je i studentskih projekata koji istražuju druge, progresivnije modele urbane reciklaže. Jedan od mogućih scenarija obnove predlaže rekonstrukciju prvobitne fasade, ali i rupa nastalih eksplozijom bombe. „Volumeni ovih praznina, obuhvaćeni drugim materijalom poput stakla ili membrane, mogu postati reminiscencija na Dobrovićevu teoriju o značaju šupljine, koja ovaj put priča neku drugu priču“, zaključuje u svom eseju o ovim ruševinama arhitekta Ana Filipović.

foto: m. milenković

foto: m. milenković