Predizborno zagrevanje velikog posla

Izgleda da je Demokratska stranka, ili bar njena Informativna služba, pa ko god iza nje stajao, malo preterala sa ta tri saopštenja o naprednjacima. To su, ko još nije čuo, ona saopštenja koja u slobodnom prevodu glase: mi, demokrate, mi smo kulturni i tolerantni, jedino mi imamo stav o svemu, i o Kosovu, i o Evropskoj uniji i o Mladiću, i nemoj slučajno da ste glasali za Tomu Nikolića jer je on najveća kukavica, i nema viziju, i nema stav i obmanjuje javnost i bre… nema pojma! Tako je nekako paralo uho to što su televizijski voditelji u udarnim terminima čitali kao saopštenja najveće stranke vladajuće koalicije (17. januara, 2. i 4. februara).

Oni zlonamerni su primetili da je ta vrsta obračuna saopštenjima vlasti sa političkim protivnicima u najboljem maniru Slobodana Miloševića pre nego što će izgubiti na izborima 24. septembra 2000, kada se birokratskim jezikom sklepanim po informativnim službama SPS-a i JUL-a preko Drugog dnevnika RTS-a obračunavao sa tadašnjim DOS-om. Iz tog vremena je i ponovo aktuelni snimak Slavice Đukić-Dejanović, ondašnje i sadašnje potpredsednice SPS-a, emitovan baš u Drugom dnevniku RTS-a pred izbore 2000, kad je današnja predsednica Skupštine Srbije govorila ovako: „Oni koji nisu na jedinstvenim listama i simpatizeri SPS – JUL – Slobodan Milošević, a nisu ni patriote, oni pripadaju takozvanim NATO partijama, oni su sramota građana Srbije i građana Jugoslavije.“ Ima na Jutjubu, a gospođa Đukić-Dejanović iz 2000. je apsolutni hit ovih dana i na Fejsbuku zato što su skloni teorijama zavere o povratku u devedesete namah posumnjali da ima neki đavo u tome što je predsednica Skupštine obavestila građane da će izbori biti raspisani 11. marta. Nuto, simbolike! Na dan Miloševićeve smrti. Preteruju, predsednica Skupštine je pre neki dan lepo kazala: „Ja bih opet sa demokratama!“

ČAST JE ČAST, VLAST JE VLAST: I kako sad zlonamerne tumače DS-ovih saopštenja ubediti da to što je gospođa Slavica nekad govorila da su demokrate „NATO partija“ i „sramota građana Srbije“ u udarnom terminu RTS-a baš nema nikakve veze s tim što DS sada naziva Nikolića najvećom političkom kukavicom? I da niko tu nije ni na koga uticao, bože sačuvaj, nego što bi kaz’o onaj vojvođanski pesnik „čast je čast, a vlast je vlast“? I zašto je već počela negativna kampanja kad ni izbori raspisani nisu?

Marko Blagojević, operativni direktor Cesida, u razgovoru za „Vreme“ kaže da do jedne mere negativne kampanje prave korist strankama, jer motivišuće deluju na njihova biračka tela, preko te određene mere prave štetu: „Neophodno je da svako prepozna tu granicu.“

Čini se da je Dragan Đilas u „Utisku nedelje“ prepoznao granicu i nije baš mogao da sakrije nelagodu kad ga je Olja Bećković pitala za saopštenja DS-a, pa je počeo da brani predsednika stranke i države kako on s tim nema veze, nego, eto, tamo neko ko piše ta saopštenja… Dušan Petrović je, pak, izjavio da mi ništa nismo drugačiji od drugih zemalja po negativnoj kampanji, da je sve to normalno i da će kampanja biti oštra.

A granica do koje se ide u negativnoj kampanji, varira od stranke do stranke, reći će Marko Blagojević. „Birači opozicije su tolerantniji na negativnu kampanju, ali nisu potpuno imuni. Njima je ta granica pomerena, više mogu da svare negativne kampanje nego što je to slučaj kod birača stranaka na vlasti. Negativne kampanje su moguće i u okviru blokova. Tu je mera tolerisanja negativnih kampanja manja jer kao partija na vlasti iznosite prljavštine ili o svojim sadašnjim ili o svojim budućim koalicionim partnerima u čemu morate biti neuporedivo oprezniji. Isto važi i za partije opozicije“, objašnjava Blagojević.

Borba za o(p)stanak, ako zanemarimo činjenicu da kampanja kod nas nikad ne prestaje, počela je recimo jesenas, plakatima koje su već istrulili na tarabi. Bio je onaj „Ko vas nikad nije slagao? Nikolić ili pravi Toma?“ sa dve fotografije šefa naprednjaka, na prvoj kada je kao radikal nosio majicu sa likom svog bivšeg vođe Vojislava Šešelja, a na drugoj na kojoj se kao gazda naprednjaka zadovoljno smeje. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, prvi čovek URS-a Mlađan Dinkić i biznismen Miroslav Mišković osvanuli su na plakatima na kojima je pisalo: „Njihov interes, naši dugovi“ i „Pravi kumovi“, a na plakatu na kojem se rukuju Nikolić i glavni muftija islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić stajalo je „Je l’ nam ovo novi kum“… Svi su se složili da je to samo početak agresivne i prljave borbe za svakog birača, iako gospođa Slavica Đukić-Dejanović o datumu izbora tada još ništa nije kazala.

A onda, sve što se događalo u Srbiji, od LDP-ovog obznanjivanja (posle višemesečnog šuškanja po redakcijama u Beogradu) kako „Kurir“, iza koga stoje Dušan Petrović i Slobodan Homen, hoće da kupi list „Politika“, preko slučajne (ili namerne?) greške Poreske uprave koja je grad Beograd stavila na listu najvećih poreskih dužnika, do slučaja Nikolaidis i smene Sretena Ugričića, te duela Čedomira Jovanovića sa Miloradom Dodikom, do Mosta na Adi, smrznutih u mećavi i BusPlus kartica – čitalo se što kao unutarstranački, što kao međupartijski predizborni obračun. Za razliku od transparentnih metoda u predizbornom nadmetanju plakata, saopštenja, izjava, konferencija za novinare, ovo su uglavnom bila gotovo nevidljiva golom biračkom oku šutiranja ispod stola uz osmeh i merenje pulsa onih drugih – da vidimo koliko ste jaki.

VLAST ILI ZATVOR: Sve dosadašnje izborne kampanje su manje ili više bile prljave, pune niskih udaraca i vulgarnosti, potvrđuje i dr Slaviša Orlović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. „To govori i o političkoj nekulturi, o tome kakav nam je javni diskurs, ali i o opsesiji vlašću. Političari razmišljaju – na vlast ili u zatvor, na vlast ili u penziju. Pritom zaboravljaju da nisu baš sva sredstva dozvoljena“, kaže dr Orlović.

Nisu ni naprednjaci, u toj gužvi, ostali dužni demokratama. Viču da ih demokrate uvlače u prljavu kampanju, da su im saopštenja sramna, kao da su pisana 1946, da su samo dokaz opšte panike u DS-u, da im je bolje da uzmu lopate u ruke da čiste sneg, da ne mogu da se izbore sa socijalnim problemima u zemlji… A na Đilasove prozivke da navedu Toma tri a Vučić jednu stvar koju je konkretno uradio baveći se politikom, Vučić se baš nije snašao, Toma je, kaže, gradio prugu Beograd–Bar, a on se borio protiv tajkuna i mafije, takoreći Robin Hud. Ali je zato na konferenciji za novinare pokazao 12 prekršajnih prijava koje su stigle Tomi Nikoliću zbog lepljenja plakata u Šapcu, marta 2011, da pokaže čime se država bavi, a narod gladan.

Iako Vučić sada priča kako on neće nikog da vređa i da govori ružne reči, pre samo neki mesec Vučić je častio Dačića da je „osvedočeni lopov i lažov“, i da u slučaju koalicije SNS–SPS u gradskoj skupštini neće biti gradonačelnik Beograda. Prvi „reformisani“ socijalista mu je iz fotelje potpredsednika Vlade, što se kaže ex cathedra, poručio da je sam sebe takvom izjavom otpisao jer ne vidi od kojih bi to drugih odbornika u Beogradu Vučić i dobio podršku za izbor gradonačelnika. Iskusniji Toma je pokušao da demfuje stvar rekavši da do izbora Vučić ima pravo da priča šta želi ali da će ako to bude interes SNS-a, kao „vojnik partije“ sesti za sto sa socijalistima. Vučić je Tomi odgovorio da ga voli, ali da ga ni Bog neće naterati da promeni mišljenje, što se u delu provladine javnosti namah čitalo kao ozbiljan znak sukoba u naprednjačkom taboru.

Premda za samo četiri godine mnogo toga stignemo da zaboravimo, kako kaže u razgovoru za „Vreme“ profesor dr Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, stvarnost nas podseća da je plasman na izborima smrtno važan za političke stranke: „To je darvinističko pitanje opstanka. Samo oni koji prođu magični procenat od pet odsto nađu se u Skupštini. Ne samo da su pred licem javnosti četiri godine nego imaju izrazito velike finansijske podsticaje, beneficije. Ovde je tzv. državno finansiranje partija u vrlo visokom obimu. Politika je veliki biznis lišen neizvesnosti, obezbeđuje ozbiljnu sigurnost, parlament je prošle godine udvostručio davanja, tj. same sebi su političke partije udvostručile davanja za redovni rad parlamenta i za izbore.“ Goati zato veruje da će kampanja biti „uobičajeno prljava“ i ne veruje da će stići da bude savremenik „čistih“ kampanja.

Možda bi neko našao da je vađenje političkih citata, posebno onih iz prošlog veka, nepristojno i neprimereno. Istina, dokle bismo stigli s „nekad i sad“ ljubavima i mržnjama u fragilnoj, dvodecenijskoj istoriji srpskog višestranačja? Ničim se drugim ovde i ne bismo bavili. Ali uvek raduje dušu, to niko ne poriče, u predizbornim kampanjama prisetiti se šta oni koji se bave najsigurnijim biznisom u Srbiji a nisu pogrebnici, govore o svojim političkim protivnicima pre nego što im postanu koalicioni partneri. Ne zato što će se ljuti rivali kad uđu u vladu, postideti; naravno da neće, vlast je svojevrstan eliksir zaborava. Ali valja podsetiti birače.

Ko s kim neće: Zašto je velika koalicija (ne)moguća

NEGATIVNA KAMPANJA: Početak rata plakatima

Izvesno je da DSS i LDP ne bi seli za postizborni pregovarački sto taman da Čedomiru Jovanoviću i Vojislavu Koštunici neko prisloni dvocevku na potiljak. Ne bi ni Šešelj s Nikolićem, tu nema nikakve dileme. A ni Tadić s Koštunicom. A kombinacija Čede sa radikalima kao i ona naprednjaci plus LDP, mogla bi da se dogodi samo u nekom novom snaf-porno srpskom filmu. Ili, recimo, kad uđemo u EU. Do tada bi, po uverenju Dragoljuba Mićunovića trebalo da vlada DS, a posle je svejedno, nek vlada ko hoće.

A to ko bi DS-u omogućio tako dugu vladavinu, uglavnom je poznato. Kao i pre četiri godine, demokrate bi mogle da naprave vladu sa Dačićem, Krkobabićem i Palmom, plus Čankom, Ljajićem i Ugljaninom, a pridružio bi im se, po svemu sudeći, i Čedomir Jovanović. Jer bez obzira na sva razmimoilaženja, ucene i uvrede, koje i čedisti i tadićevci stoički trpe, Jovanović je dosad održavao Cvetkovića s bradom iznad vode. U toj matematici Jovanović bi uskočio umesto Dinkića. Mada se čini da je Tadić odlučio da precrta Dinkića, „Vreme“ je dobilo uveravanja jednog demokrate da bi stranka više volela u koaliciju s Dinkićem nego u koaliciju s Čedom, jer ih je, kažu, svako Čedino podizanje ruke u Skupštini, mnogo koštalo. Ne para, drugih usluga. Drugi se pak demokrata samo nasmejao: „Mrtva trka Čeda – Dinkić.“ Ipak, nakon slučaja Ugričić i duela Čeda – Dodik, koji su u delu javnosti shvaćeni kao obračuni Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, obećavajuće je izgledala ona rečenica Čedomirova neki dan u Novom Sadu da LDP neće rat s Tadićem.

Toma i naprednjaci uzeće najviše glasova, kako sada stranački rejtinzi stoje. Velja Ilić im je malo za formiranje vlade. Tako da bez Koštunice, SNS neće moći da uzme vlast. To znači da bi Nikolić morao da revidira svoju novu proevropsku politiku, ako bi da se dogovori s Koštunicom. Ili Koštunica da se presaldumi i prihvati evrointegracije koje je precrtao, ako bi u vladu s Tomom.

E sad, mnogo je onih koji tvrde da se neće dogoditi velika koalicija između SNS-a i DS-a, jedine dve velike partije u Srbiji koje su istovremeno i najveći rival jedna drugoj na predstojećim izborima. Oni naivni misle da je posle uvreda, plakata, saopštenja, tako nešto nemoguće. Malo manje naivni, a bliži demokratama veruju da bi brak s naprednjacima bio kraj DS-a. Bliži naprednjacima pak kažu da Nikolić i Vučić ionako imaju problem s identitetom posle razlaza s radikalima, a zagrljaj s uigranim na vlasti demokratama bi ih dodatno destabilizovao.

Profesor dr Vladimir Goati za „Vreme“ objašnjava zašto je velika koalicija između DS-a i SNS-a – nemoguća: „Takva koalicija se ne pravi u nekim iole normalnim situacijama. Iskustvena su pravila da koalicije teže da budu minimalne većinske koalicije. Partije se bore za plen u vlasti. Iako ne vole tu reč. A plen koji se dobija pobedom na izborima je konstantna veličina. Označimo ga recimo sa 100. Ako ga deli 127 ili 128 ljudi u slučaju minimalne većinske koalicije, onda je plen veći, a ako se deli između 170 i 200 ljudi, recimo, onda se plen smanjuje proporcionalno sa povećanjem broja ljudi u većinskoj koaliciji. A dve megapartije imale bi, ne bih se čudio, zajedno 70 odsto procenata mandata u parlamentu… A plen je ograničen.“ Goati ovu opciju isključuje iz razmatranja zato što ona poništava sam cilj partija da se domognu maksimalnog udela u vlasti: „Zašto bi delila sa nekim vlast ko joj nije nužan?“

Ako bi se kojim čudom velika koalicija i dogodila, najteže bi prošli mali, ili tzv. stranke za potkusurivanje. Jedino je Ivica Dačić, najveći među malima, poručio da on mogućnost velike koalicije ne isključuje, ali i da je se ne plaši. Opušteno bi otišao u opoziciju i uvećao rejting – duplo. U stvari, svestan je da samo u slučaju velike koalicije njemu ne bi bilo mesta u vladi, upravo zbog matematike o kojoj govori profesor Goati. U svakoj drugoj varijanti Dačić ima najveći koalicioni kapacitet. Zato i jeste osion, kako su to nedavno ocenili Vladimir Goati i Stjepan Gredelj, osioniji nego što je to Mlađan Dinkić u najboljim svojim danima bio.

RIVALI: 22 godine DS-a… foto: tanjug

…i Aleksandar Vučić (SNS) foto: tanjug