Predsednički kandidat vladajuće koalicije Dragan Maršićanin u utorak je sa mitinga u Zrenjaninu ponudio koalicionim partnerima – Srpskom pokretu obnove i G17 plus – idealnu priliku da i na delu pokažu da se zaista zalažu za principe koje proklamuju
TRAGEDIJA: Porodica Đinđić na sahrani
Maršićanin je, naime, podržao pamflet svog Izbornog štaba, koji je prethodne večeri novinarima izdeklamovao predsednik te formacije Dejan Mihajlov, koji je naišao na ogradu i SPO-a i G17 plus. Portparol G17 plus Ksenija Milivojević u utorak pre podne je, čak, rekla da je ta partija zbog teksta koji je iščitao Mihajlov uputila protest DSS-u i dodala da je od te stranke dobila uveravanje da se tako nešto neće ponoviti. Zrenjaninska podrška Maršićanina izjavama svog saradnika, međutim, dovela je G17 plus u nezgodnu situaciju – da na neki ozbiljan i uverljiv način pokaže da ne može da trpi da je koalicioni partneri besramno lažu, ili da, zbog viših koalicionih interesa, optuži sopstvenog portparola da je neistinito prenela obećanje iz DSS-a?!?
Povod za nezgodno predizborno neslaganje koalicionih partnera je šampionski doprinos DSS-a onome što je sam Mihajlov lepo opisao kao „sramotnu zloupotrebu bola porodice Đinđić“ u svrhu osvajanja jeftinih političkih poena. Po ugledu na u postmiloševićevskom periodu najomraženije pripadnike vlasti – Nemanju Kolesara i Zorana Janjuševića – Mihajlov je u ponedeljak uveče održao „konferenciju za novinare“, na kojoj su predstavnici medija imali samo da saslušaju šta im se „odozgo“ saopštava, a nikako i da postavljaju pitanja. I ono što je Mihajlov imao da saopšti predstavljalo je unapređenu verziju nekih ranijih skandala, iz oblasti bestidne zloupotrebe ljudske nesreće u političke svrhe.
NEKASESPREME: Mihajlov je, naime, optužio političare iz bivše vlasti da su bili saučesnici u ubistvu Đinđića. „Ćutali su i kada su ubijali premijera. Znali su ko je doneo odluku da se Đinđić ubije i znali su ko ga je ubio. Đinđićeva majka to jasno kaže: ‘Mog sina su ubili njegovi i jedan bivši ministar jasno mi je to rekao.’ Šta još nije jasno u majčinim rečima, šta nije jasno u držanju supruge ubijenog premijera, koja u svoju kuću više ne prima gotovo nijednog od najbližih Đinđićevih saradnika, koji su ga prodali, a možda uradili i nešto gore“, pisalo je u tekstu koji je izgovorio Mihajlov. Nakon još sedam pasusa u kojima se govori o „takvim političarima“, o onome što „oni hoće“ i šta „Srbija mora“, šta je „sramotno i bedno“, ko „radi protiv Srbije“ i s kim „nema pogađanja“, na red su došli i bivši premijer Zoran Živković i predsednički kandidat i lider Demokratske stranke Boris Tadić.
„Neka Živković i neka Tadić dobro razmisle s kim su, kako su i za čiji račun vodili prošlu vladu i svoju stranku. Da li su se zaista odrekli bivših partnera?! Jesu li se borili da ovladaju strankom ili da se odreknu metoda, ciljeva i društva u kojem je ta stranka bila i s kojim je društvom upravljala Srbijom. To neka Srbija odluči na ovim izborima! Neka im po drugi put pokaže da li više veruje njima ili nama… Neka kažu Srbiji ko je ubio predsednika njihove stranke i premijera, ako zaista misle da se odmaknu od ubica. Ako neće oni – mi hoćemo. U tome nas neće sprečiti ni optužbe, ni galama, ni pretnje, ni jeftina demagogija, ni sramotna zloupotreba bola porodice Đinđić“, obećao je pisac saopštenja.
KONFERENCIJA BEZ NADE: Dejan Mihajlov
Ne zna se tačno nakon koje je od 5642 reči sadržane u predizbornom pamfletu Maršićaninovog izbornog štaba DSS-ovim koalicionim partnerima pripalo muka, tek Vuk Drašković je izjavio da to ne može biti koaliciono saopštenje, jer SPO nije učestvovao u njegovom sastavljanju niti je na njega dao saglasnost. „Mi smo svoj stav izneli u stranačkom saopštenju, gde smo još jednom upozorili na činjenicu da nisu ni izbliza raščišćeni odnosi u policiji“, rekao je Drašković, dodajući da „epicentar zločina, odnosno bivša Državna bezbednost a sadašnja BIA – nije taknut“. Predsednik stranke članice vladajuće koalicije rekao je i da se „nažalost, i mnogi kadrovi iz Miloševićevog vremena koji su bili bar malo potisnuti u stranu sada vraćaju“ i dodao da ne želi da učestvuje „u obračunima između dve demokratske stranke koji će naneti štetu i jednoj i drugoj, a doneti korist onima čija bi pobeda značila fatalan povratak Srbije u doba Miloševića“.
I već pomenuta Ksenija Milivojević objasnila je da „G17 plus ni na koji način ne stoji iza tog saopštenja“, dodajući da ubistvom premijera ne bi trebalo da se bave izborni štabovi, već sudovi.
TAMOGDETREBA: Činjenica da se stranka koja tvrdi da je legalistička nije obratila nadležnim institucijama da saopšti podatke o ubistvu premijera koje navodno poseduje, već ih je iskoristila u politilčke svrhe, osim što je postidela koalicione partnere, sudeći po internet forumima, iznervirala je i dobar deo građana kojima se zalomilo da žive na prostoru na kome se upravo vodi predizborna kampanja. A predstavnici konkurentskih stranaka dobili su šlagvort da se sablazne nad potezom DSS-a, što je, bar nekima od njih, moglo biti i sasvim dobrodošlo (radikalima, na primer).
Prozvani Boris Tadić ocenio je da je reč o „najbestidnijem primeru politike koja se ne obazire ni na kakve principe“ i dodao da „ako je to deo političke kampanje DSS-a na ovim predsedničkim izborima i ako iza takvog načina ponašanja stoje sve stranke u Vladi“, onda „ova zemlja ima zastrašujući problem“. Takođe prozvani, Zoran Živković, problem je posmatrao iz nešto drugačijeg ugla: „Nije bilo lako napisati tako dug i tako bolestan tekst koji govori o bolesti ljudi koji su to napisali“, rekao je Živković, dodajući da sâm nije „specijalista ni psihijatrije ni medicine“, zbog čega ne može detaljnije da komentariše sve navode iz teksta, ali može da razmotri da li će pokrenuti sudski postupak zbog uvreda koje su mu nanete. Nije Živković jedini došao na takav zaključak: i bivši potpredsednik Vlade Srbije, po obrazovanju doktor psihologije, Žarko Korać ocenio je da ono što je iščitao Mihajlov „nažalost, sve više nema veze s politikom, a sve više ima veze s patologijom“. A već pomenuti radikali iskoristili su priliku da rečito ćute: „Ima mnogo toga nejasnog vezano za ubistvo Zorana Đinđića što bi ljudi iz bivše vlasti morali da pojasne. Smatram da takvim stvarima ne bi trebalo da se bavi izborni štab, već nadležni državni organi“, rekao je Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a. Majka ubijenog premijera Mila Đinđić, nakon što je preko svog advokata demantovala da je dala ikakvu izjavu medijima na osnovu koje se gradi cela DSS-ovska konstrukcija, u izjavi „Glasu javnosti“ zatražila je da je novinari ostave na miru i obećala da će, ako treba i kad odluči, ono što ima saopštiti „tamo gde treba“.
Politika i trač
U prirodi je novinarskog posla da razgovaramo s ljudima, skupljamo informacije i procenjujemo njihovu vrednost i verodostojnost. U ljudskoj je prirodi da pričamo svašta. Tako smo odavno čuli priču po kojoj je Goran Svilanović dugogodišnji doušnik DB-a s nadimkom „Sokrat“, ali je nikada nismo objavili jer ne deluje uverljivo. Isto to važi i za tobožnju priču Gradimira Nalića, tek jednu od kolokvijalnih podvarijanti priče o tome ko je i kako ubio Zorana Đinđića. Samo prošle nedelje sreo sam čoveka koji je konačno rešio „kvadraturu kruga“, čoveka koji je Karadžića video na Kubi, ženu kojoj Marsovci svake noći izlaze iz utikača, najmanje dvojicu koji znaju ko je ubio premijera i najmanje trojicu koji veruju da će pobediti na predsedničkim izborima.
Da li smo nešto od toga objavili? Nismo.
Veruje li Goran Svilanović da bi Dejan Anastasijević i „Vreme“, da su poverovali u verodostojnost priče, prećutali nameru Zorana Đinđića da organizuje ubistvo sopstvenog telohranitelja kako bi inscenirao akciju Sablja, a pri tom sâm poginuo od puške neke „treće strane“ koja je iskoristila ovu zaveru da smakne premijera… ili da bi prećutali nameru jedne političke grupacije da ovakvu opsenu plasira kao stvaran događaj?
Mi ne potcenjujemo pamet g. Svilanovića, pa otuda verujemo da njegovo javno oglašavanje, s pozivanjem na izvor iz „Vremena“, predstavlja neozbiljnu manipulaciju s jasnom svrhom da oblati političke protivnike koristeći ime našeg novinara i našeg lista.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Godinu za nama obeležila je studentska pobuna. Svi smo bili iznenađeni usled već decenijske društvene apatije i osećaja da u Srbiji ništa ne može da se promeni. Zato na naslovnoj strani novogodišnjeg dvobroja “Vremena” i stoji “Ima nade”. Ima je – zaista. Pobunjeni studenti svima su pokazali kako izgledaju stvarna hrabrost, solidarnost i zrelost. Takođe, tu je i njihov nezabeleženi demokratski način odlučivanja, otvorenost za dijalog i nenasilan način borbe za javni interes uprkos svim klevetama, provokacijama i fizičkim napadima
Tragedija se ponovila na gotovo istovetan način, u istom mestu, nasumično, bestijalno, užasno... Ima li u toj surovoj činjenici ikakve poruke, upozorenja, opomene? Ili se sve završava u strašnoj plimi neizrecive tuge koja se teško i sporo povlači, tišini koja zida prazninu i hrani besmisao, da bismo potom prepustili vremenu da učini svoje – da nas “oslobodi” ožiljaka, zamrači nam sećanje i amnestira nas od odgovornosti
Dok proslavljamo Novu godinu, neko spava na kartonu, pokriven ćebetom toliko tankim da se sklupčava uza zid. Dok proslavljamo Božić, neko je gladan i ne može da dođe do doktora jer nema dokumenta. Bolestan je i izgubljen, nije dobio podršku kada je trebalo, a nema je ni danas. Sistem žmuri na osobe u situaciji beskućništva. A kako je njima u ovim danima
Ako nije javna tvorevina (ako nije politička), države nema. Tada, recimo, institucije poput policije, vojske, tužilaštva ili obaveštajnih službi ne rade u interesu građana, već u interesu male grupe ljudi koja je uzurpirala vlast
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!