Pravosudni udar

Protekle nedelje, tužilac posebnog odeljenja Okružnog suda za organizovani kriminal Jovan Prijić bio je meta dvostrukog napada. Prvi je bio javan, i sproveden je preko „Revije 92“, tabloidnog nedeljnika u izdanju „Večernjih novosti“. „Revija 92“ je u broju od 11. januara objavila paralelni intervju sa ministrom policije Draganom Jočićem i načelnikom Resora Javne bezbednosti Miroslavom Miloševićem. I dok se Jočić uglavnom hvalio navodnim uspesima svog ministarstva, general Milošević je iskoristio priliku da javno ospori rad specijalnog tužioca uopšte, a posebno optužnicu u procesu za ubistvo Zorana Đinđića. Osvrnuvši se na oslobađajuću presudu takozvanoj Makinoj grupi, Milošević je konstatovao da su „generalove ubice još uvek na slobodi“ i nastavio: „Zbog toga se mi ovim problemom moramo pozabaviti i u narednim mesecima, a takođe bez ikakvih namera da utičem na sud, čini mi se i razrešenjem ubistva premijera Đinđića. Jer, stičem utisak da se i ovo suđenje polako pretvara u lakrdiju, da postoji mnogo propusta, ali i novih saznanja kojih nema u optužnici i drugim zvaničnim spisima.“ General je dodao i da smatra da je optužnica protiv Milorada Ulemeka i ostalih „na staklenim nogama“ i izrazio očekivanja da će i oni, kao i Makina grupa, biti oslobođeni.

Do sada je nezabeležen slučaj da se čovek na funkciji koju zauzima Milošević tako otvoreno stavlja na stranu odbrane u jednom „živom“ predmetu, ili da uopšte komentariše rad tužilaštva. Sem toga, zanimljivo je da general Milošević upravo sada, kada sve više svedoka potvrđuje navode optužnice, „stiče utisak“ da se suđenje pretvara u lakrdiju, a da taj utisak nije imao kad su radnici njegovog resora u majicama sa ružama i besnim vukovima paradirali po sudnici. Nije bez značaja ni to da general u društvu kolega ume da uzdahne kako mu je „neizdržljivo“ što mu „drugar (Legija) trune u zatvoru.“ I policijski generali, na kraju krajeva, imaju prava na utiske, intimna osećanja, ali ne i da javno predviđaju ishod sudskih procesa, niti da bez naloga tužilaštva otvaraju istrage koje su završene. I pored toga što je Miloševićeva izjava naišla na oštru osudu Udruženja tužilaca, koje se tim povodom obratilo i ministru Jočiću, iz MUP-a nema nikakvih znakova da nameravaju da bar opomenu generala, što se može protumačiti kao znak da ministar deli utiske i očekivanja svog generala. Biće krajnje zanimljivo ako neko od Ulemekovih advokata sada odluči da pozove generala Miloševića da kao svedok uzme učešća u „lakrdiji“ i pod zakletvom obrazloži svoje utiske.

Drugi, ozbiljniji udar na Prijića, usledio je 12. januara, ali ne javno, već iz potaje. Tog dana je, saznaje „Vreme“ iz poverljivih izvora u pravosuđu, ministar pravde Zoran Stojković obavio razgovor sa jednim zamenikom republičkog tužioca (ime i prezime poznato redakciji) i ponudio mu da već u februaru preuzme Prijićevo mesto. Stojković je ovu ponudu obrazložio navodom da Prijiću navodno u februaru ističe mandat; narečeni zamenik je zatražio nekoliko dana da razmisli, ali do zaključenja ovog broja (utorak uveče) nije odgovorio na ministrovu ponudu. E sad, da bi se shvatilo o čemu je ovde reč, treba znati dve stvari: prvo, da zakon propisuje da je za imenovanje i razrešenje specijalnog tužioca za organizovan kriminal nadležan isključivo javni tužilac, te da ministar pravde u taj proces nema ovlašćenja da se meša; i drugo, da Prijićev mandat ne ističe u februaru, već 23. jula, kada se navršava dve godine od njegovog postavljenja. Pre kraja mandata specijalni tužilac se može razrešiti samo u slučaju nedoličnog ponašanja ili ogrešenja o službu. Doduše, Prijić je u februaru 2003, pre nego što je postao specijalni tužilac, reizabran kao zamenik republičkog javnog tužioca, pa je moguće da je ministar Stojković tu okolnost imao u vidu kao povod da ga skine sa obe funkcije. I tu bi pogrešio, jer mandat zamenika nije u vezi sa poslom specijalnog tužioca, čak i ako mu ne bude obnovljen.

IGRE SA BAGZIJEM: Zašto je ministru Stojkoviću i nekim ljudima iz MUP-a toliko važno da Prijića sklone već sledećeg meseca? Jedan od odgovora leži u najavama da bi Dejan Milenković Bagzi, sedmi na listi optuženih za ubistvo Đinđića, već početkom februara konačno mogao biti isporučen srpskom pravosuđu. Milenković je uhapšen u junu prošle godine u Solunu, pod okolnostima koje nisu sasvim jasne, i oko njega su istog časa počele da se pletu razne igre, o čemu je „Vreme“ u više navrata pisalo. Najpre se preko advokata Biljane Kajganić pokušalo da se Bagzi nagovori da o okolnostima ubistva Momira Gavrilovića iznese verziju koju je Kajganićka dogovorila sa Radetom Bulatovićem i ministrom Jočićem („Vreme“ od 10. septembra 2004). Zatim se Kajganićka, koja je oštro demantovala navode našeg lista, žalila na odluku o ekstradiciji, iako je javno govorila da je u ineresu njenog klijenta da se što pre pojavi pred domaćim sudom. Usledilo je neobjašnjivo višemesečno otezanje grčkog ministra pravde da potpiše akt o izručenju, što i nije tako neobično ako se imaju u vidu neki događaji iz prošlosti, kada su specijalne veze između Miloševićeve tajne policije i grčkog pravosuđa uspevale, što bi rekao Bohumil Hrabal, da nemoguće postane stvarnost (slučaj Darka Ašanina).

U međuvremenu je Kajganićka bez jasnog obrazloženja otkazala punomoćje svom klijentu (navodno zbog pretnji od strane jednog od zaštićenih svedoka), a kao Milenkovićev advokat po službenoj dužnosti postavljen je izvesni Aleksandar Đorđević. Đorđević, istina, ima završen pravni fakultet i položen pravosudni ispit, ali se u životu uglavnom bavio sasvim drugim poslom: bio je, naime, načelnik Šeste uprave Resora državne bezbednosti, zaduženom za obezbeđenje republičkih funkcionera, pa je neko vreme čuvao i Slobodana Miloševića, a i danas je blizak sa nekim bivšim čelnicima DB-a koji su bili obrađivani u Sablji. Na koji način je upravo on dobio taj predmet ostaje tajna, ali je teško odupreti se utisku da je to učinjeno kako bi Služba, nakon što je Kajganićka kompromitovana, uspostavila direktan kanal komunikacije sa Milenkovićem. Milenkovićeva porodica je u međuvremenu angažovala drugog, profesionalnog advokata, ali Đorđević uporno odbija da kolegi ustupi predmet: učiniće to, tvrdi, tek kad mu Bagzi posle izručenja lično otkaže punomoćje.

Zašto je Bagzi toliko važan, i kakve veze ima njegov dolazak u Beograd sa Prijićem? Odgovor je jednostavan: s obzirom na to da je spadao u uži krug oko Dušana Spasojevića i Ulemeka, na Milenkoviću je da potvrdi ili opovrgne neke od ključnih stavki optužnice, ukoliko dobije satus svedoka-saradnika. Nije nimalo svejedno ko će mu taj status ponuditi, Prijić ili neko drugi. Neko drugi bi, na primer, mogao da mu sugeriše da kaže da je pokojni premijer bio veoma blizak sa Ulemekom, Ljubišom Buhom Čumetom i Dušanom Spasojevićem, da je često boravio u Šilerovoj i učestvovao u njihovim poslovima, te da je ubijen kad se našao između dve vatre. Takav iskaz ne bi spasao Ulemeka, Zvezdana Jovanovića i ostale teških kazni, ali bi u sudske anale ušlo da je pokojni premijer bio član Surčinskog klana, i da je ubijen u ratu sa zemunskim konkurentima. To bi pak jako odgovaralo mnogima u vlasti, i nekima u opoziciji, i teško se odrazilo na stranku koja u nazivu još ima Đinđićevo ime. „Vreme“ je došlo do saznanja da je ovaj scenario već sastavljen, i da je to glavni razlog što Prijić mora da ode pre nego što se Milenković vrati. Ono što je izvesno jeste da će se Milenković u prvo vreme braniti ćutanjem, dok ne vidi ko mu šta nudi.

ODBIJ OD OBJEKTA: Očigledno je, međutim, da je tužilac Prijić i bez Bagzija odavno „u problemu“ sa ministrom Stojkovićem i sa MUP-om, još od prvog dana mandata sadašnje Vlade. Stojković je, da podsetimo, najpre najavio ukidanje posebnih sudova za ratne zločine i organizovani kriminal, da bi posle odustao od te namere i zadovoljio se time da im zavrne finansijske slavine. Kad je o policiji reč, zanimljiv je dokument do kojeg je „Vreme“ došlo, kojim se nadležnoj policijskoj upravi naređuje da u slučaju pokušaja specijalnog tužioca Prijića da ode u bilo koji objekat MUP-a „zaustavi navedeno lice,“ utvrdi razlog dolaska i da li neko od zaposlenih hoće da ga primi, i potom odmah obavesti kabinete ministra Jočića i generala Miloševića, te da o incidentu sastavi službenu belešku. Ne pamti se da je ovakav režim važio ni za jednog državnog funkcionera, a kamoli tužioca, otkad se pamti, kao da je Prijić naročito opasan špijun ili terorista. Neki cinik bi podsetio da je Ulemek, kad se ono bio predavao pa svratio u sedište MUP-a na pet-šest sati da se ispriča sa Jočićem, Miloševićem i ostalim starim drugarima, bio mnogo srdačnije dočekan, te da je u tom razgovoru učestvovao i ministar Stojković, a da ga niko nije privodio do prijavnice.

Sa svoje strane, Jočić se nikada nije udostojio da uspostavi bilo kakvu komunikaciju sa specijalnim tužilaštvom i, koliko je poznato, sa Prijićem nikada nije službeno razgovarao. To mu nije smetalo da pred Odborom za bezbednost Skupštine Srbije toleriše kritike svojih potčinjenih na Prijićev račun, pa da i sam uputi poneku otrovnu strelicu i žali se na lošu saradnju sa tužiocem. Zakon o krivičnom postupku, inače, ne predviđa da tužilaštvo „sarađuje“ sa policijom, već da policija postupa po nalogu tužioca. Očigledne su ambicije Jočića i Miloševića da uprkos deklarisanom legalizmu taj poredak preokrenu, i da tužilaštvo i sudove podrede policiji, uz tihu podršku Stojkovića i BIA.

Stoga je izuzetno važno da specijalni tužilac bude osoba nezavisna od tih institucija, koje se, kao što znamo, nisu do kraja očistile od kriminalnih elemenata ugrađenih u vreme Miloševića. Sem toga, specijalni tužilac ima ovlašćenja da ublaži i proširi optužnicu, kao i da odustane od gonjenja pojedinih lica, što je sud dužan da prihvati.

Slučaj specijalnog tužioca sada je u rukama vršioca dužnosti javnog tužioca Slobodana Jankovića, čoveka bliskog ministru Stojkoviću. Uprkos tome što glasine o Prijićevoj smeni već danima kruže po medijima, Janković do sada nije našao shodno da ih potvrdi ili demantuje, kao ni sam ministar pravde koji je više puta prozivan. Izvesno je, međutim, da je pitanje Prijićevog o(p)stanka na dužnosti mnogo više od kadrovskog problema, i da će imati posledice i na domaćoj i na međunarodnoj sceni. U diplomatskim krugovima se, naime, čuje da bi se prevremeno razrešenje Prijića tumačilo kao slabljenje političke volje domaćih vlasti da se bore protiv organizovanog kriminala koji, ne treba zaboraviti, ima svoju međunarodnu dimenziju. Kad je o domaćoj javnosti reč, sluđenoj i već otupeloj pod navalom loših vesti, možda i nije čudno što najave odlaska specijalnog tužioca nisu naišle na reakcije nijedne relevantne političke stranke. Oglasio se jedino advokat Rajko Danilović, pravni zastupnik porodice Đinđić, koji je u „Kažiprstu“ Radija B92 izjavio da se radi o „opasnoj nameri vlasti“ da utiče na sud. Međutim, upravo od te sluđene javnosti, više od bilo koga drugog, zavisi da li će te namere biti sprovedene i da li će nemoguće postati stvarnost.