Pre konsultacija o izmenama Ustava u oblasti pravosuđa koje su otpočele prošlog leta, u Alumni klubu Pravosudne akademije (AKPA) priželjkivali smo javnu raspravu o ulozi Pravosudne akademije (PA) u procesu odabira pravosudnih funkcionera, jer je već godinama jasno da je reč o zanemarenoj instituciji čiji svršeni polaznici nemaju nikakvu prolaznost na konkursima za sudije i tužioce. Dobili smo mnogo više od očekivanog. Pritom ne mislim na odredbu u Radnom tekstu ustavnih amandmana Ministarstva pravde koja pominje završenu „posebnu obuku“ PA kao uslov za izbor na funkciju, sa kojom odredbom imamo niz problema, već mislim na raspravu u javnosti u kojoj je PA jedna od najvažnijih tačaka raskola.
U kritici PA prednjači nekoliko strukovnih udruženja, mađu kojima i CEPRIS, čiji predsednik UO dr Miodrag Majić u intervjuu za „Vreme“ navodi da ova institucija nema nikakve garancije nezavisnosti, da će pred Visoki savet sudstva (koji će birati sudije) dolaziti isključivo predselektovana lica, da za ulaz u PA ne postoje jasni kriterijumi, te da je proces selekcije nevidljiv za građane, za razliku od procesa pred VSS, koji ima javne sednice.
Ovako postavljena upozorenja zaista izgledaju opominjuće po nezavisnost sudstva i AKPA, kao najveći afirmator PA je sve kritike pažljivo slušala. Štaviše, pozvala je ostale strukovne organizacije da daju svoju viziju PA u pravosudnom sistemu i predlože garancije nezavisnosti, koje smatraju nedostajućim. Međutim, sagovornike nismo imali. Stoga smo sami predložili da PA dobije garancije nezavisnosti jednake onima koje imaju pravosudni saveti. Konkretno, tražimo da UO PA čine isključivo delegati pravosudnih saveta i da u selekciji polaznika PA učestvuju sami članovi VSS i DVT, kako ne bi bilo nikakve predselekcije sudija i tužilaca. Takođe smo predložili da u zakonska rešenja uđe odredba o javnim konkursima za predavače i mentore PA. Ovakvi predlozi su odraz stava da su našem pravosuđu potrebne snažne i nezavisne institucije koje treba da čvrsto sarađuju, pri čemu u prvom redu mislim na pravosudne savete i PA. Prepreka za ovu koncepciju čak nije ni izmena najvišeg pravnog akta, jer postojeće ustavne norme ostavljaju mogućnost za predloženo uređenje.
U raspravi se gubi iz vida da je PA osmišljena upravo kao brana politizaciji i privatnim izborima na funkcije i da, uz to, ona uopšte ne funkcioniše, jer njeni svršeni polaznici nisu na pravosudnim funkcijama. Nesumnjivo je da se ona može i zloupotrebljavati, kao što to može biti slučaj i sa drugim nezavisnim telima – zaštitnikom građana, poverenicima, REM, DRI itd. Sada smo u situaciji da se izjasnimo – ili nam uopšte ne treba takva institucija ili ćemo je prihvatiti i boriti se za njen pravilan razvoj u pravcu obezbeđivanja nepristrasne selekcije sudija i tužilaca.
Mislim da alternativu nemamo. Gotovo da postoji društveni konsenzus da su u pravosudnim izborima presudne lične veze. U poslednjem izveštaju antikorupcijskog tela Saveta Evrope greko kritikuju se nejasni kriterijumi DVT, kao i preširok prostor za pristrasnost u izboru sudija pred VSS. Najcelishodnije je zato iskoristiti prijemni ispit na PA kao filter za izbor pravosudnih funkcionera, jer on već danas jeste procedura do koje se najviše stiglo na polju objektivnih standarda u poređenju sa svim drugim testiranjima u pravosudnim profesijama. Zašto? Zato što se pitanja ne objavljuju unapred (kao što je to slučaj sa testom koji koristi VSS) i zato što se razgovori sa kandidatima ne samo snimaju, već i javno emituju. Na suprotnoj strani su sednice DVT na kojima se predlažu kandidati za tužioce, a koje su, iako deklarativno javne, zapravo tajni skupovi, jer javnost ne zna ni termin njihovog održavanja, a ako se nezvani gost i pojavi, biva isključen. Takvo postupanje DVT nas opominje da niko ne zaslužuje blanko poverenje, te da ni učešće strukovne organizacije u ovom telu, nažalost, nije nikakva garancija njene dobre prakse.
Iako imamo niz kritika na račun pravosudnih saveta, nikada nismo ni pomislili da tražimo marginalizovanje uloge ovih tela, već smo uvek tražili samo njihov pravilan rad i njihovo jačanje. To je glavna tačka razlikovanja između nedobronamerne i zdrave kritike, koju, nažalost, ne vidimo kod kritičara PA. Ne tvrdimo da je ideja PA jedino moguće antikorupcijsko i depolitično rešenje, ali jeste lek izbora u datom trenutku. Istovremeno, verujemo da će se kritičari PA složiti da stanje ne valja, ali ne može ostati neprimećeno da oni ne nude nikakav lek.
Čvrsto verujem da je fokus rasprave, ustvari, promašen. Verovatniji ishod je da PA uopšte neće dobiti ulogu preko potrebnog filtera, već da će postati protočni bojler za sva zainteresovana lica. Predstaviće se da imamo hiljade obučenih lica spremnih za pravosudne funkcije, a stvarna selekcija će ostati skrivena iza zatvorenih vrata, kao što je slučaj danas. Tako će se ova institucija, umesto da bude pudar, nepristrasni čuvar pravosuđa, sama naći u nebranom grožđu, na opštu radost i veselje raspevane gomile.
Autor je vršilac funkcije predsednika Alumni kluba Pravosudne akademije
