foto: a. anđić
Žena koja je kao prava dama odživela 89 godina, koja je decenijama ćutala o nepravdi koju su joj naneli Titovi najbliži saradnici, koja se nije oglašavala na napade ovog ili onog medijskog profitera, koja je dignute glave predstavljala Jugoslaviju i isto tako dignute glave izdržala svoje zatočeništvo, nije zaslužila da joj mediji gaze po dostojanstvu
Jedna od najvećih misterija savremene Srbije konačno je rešena. Svi koji su se pitali zašto se Titova udovica retko oglašava u javnosti i zašto se krije, dobili su odgovor jasan da jasniji biti ne može: Jovanka Broz je tokom poslednjih trideset godina živela u skoro potpunoj ilegali zato što je znala s kim ima posla.
Žena koja mnogo zna i koja je svojevremeno mnogo značila, žena koja je sama i uživa samo protokolarnu zaštitu, sigurno je bila svesna da će je zemlja Srbija i mentalitet patološki opsednut tuđom mukom rastrgnuti čim kroči van (samo)nametnutog zatočeništva. Nažalost, to joj se ipak dogodilo – u trenutku kada zbog bolesti više nije imala moć da odlučuje o svojoj sudbini, dohvatili su je se lekari, novinari i javnost uvek raspoložena da se valjuška u smradu i gadostima koje joj pomenuti lekari i novinari serviraju. Iako u istoriju medijskog beščašća ovih dana ulaze isključivo tabloidi i „Blic“ (koji, zvanično, valjda nije tabloid), bruka je kolektivna i odnosi se na svakog ko je ikada kročio u bilo koju redakciju, kao i na lekare koji su – otvoreno kršeći pravila svoje profesije i elementarnog vaspitanja i morala – dočekali svojih 15 minuta slave.
GLAD: Šta se, dakle, desilo? Desilo se da je Jovanka Broz navodno imala infarkt, da ga je preživela „na nogama“ i da je 23. avgusta prebačena u Urgentni centar. Da je ovo normalna zemlja kao što nije, informacijama bi tu otprilike bio kraj. Ali, ne… Naša glad ne utoljava se baš tako lako. Od trenutka prijema u bolnicu do trenutka kada nastaje ovaj tekst (utorak 27. avgust), saznali smo:
1) da Jovanka Broz ima „ozbiljne otvorene rane na grudima“,
2) da joj je organizam „na početku sepse“ i u „veoma zapuštenom stanju, i fizički i higijenski“,
3) da je „primljena u polusvesnom stanju sa dekubitnim ranama“,
4) da „danima nije jela ni pila tečnost i nije se kupala“,
5) da ima oboljenje slepog creva, možda dijabetes i anemiju,
6) da ima kancer dojke koji je metastazirao,
7) da ima „tumor kože koji je potekao sa jednog mladeža na leđima, a onda se zbog nelečenja proširio“.
Sve ovo dodatno je garnirano detaljima o njenim životnim i higijenskim navikama, izjavama čuvara vile u kojoj je živela, tvrdnjama neimenovanih izvora i – pre svih, direktora Urgentnog centra dr Zlatibora Lončara i direktora Kliničkog centra dr Miljka Ristića. Kao glavni sagovornik svih zainteresovanih novinara i čovek zaslužan za veći deo gorenavedenih informacija, dr Zlatibor je indirektno nagrađen za svoju kooperativnost – u prvim izveštajima iz Urgentnog centra, ali i kasnije, često se pojavljivala konstatacija kako je upravo on „uvek uz nju“, tj. Jovanku. Kada se stanje bolesnice malo popravilo, baš je dr Zlatibor preneo da ona „oseća veliko zadovoljstvo što je toliko ljudi podržava i interesuje se kako je“. Što se tiče dr Miljka, utisak je da se u jednom trenutku uplašio da ne ostane u senci pomenutog kolege. Zato se brže-bolje oglasio nizom do tada nepoznatih, a i dalje nepotvrđenih detalja: njemu stoga možemo da zahvalimo za priču o slepom crevu, dijabetesu, anemiji, nehigijeni i zapuštenosti.
(NE)FORMALNO: Reagujući na ovu monstruoznu, mučnu i nepotrebnu priču, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, saopštio je da izveštavanje o zdravstvenom stanju Jovanke Broz predstavlja „još jedno alarmantno upozorenje na neadekvatan odnos prema zaštiti podataka o ličnosti, u ovom slučaju u zdravstvu, ali i generalno“. Ističući da zakon nalaže da se podaci kakvi su objavljeni mogu objavljivati samo uz pristanak osobe na koju se odnose, Šabić je apelovao na medije „da sa ovakvim izveštavanjem prestanu i da način izveštavanja preispitaju sa stanovišta, pre svega, etičkih principa sopstvene struke“. S druge strane, Šabić je napomenuo i da za nepoštovanje Zakona o zaštiti podataka o ličnosti nisu odgovorni mediji, već službena lica koja podatke o ličnosti kojima raspolažu stavljaju na raspolaganje protivno zakonu: „Razumljivo je pojačano interesovanje za zdravstveno stanje Jovanke Broz. To je logična posledica činjenice da se radi o udovici pokojnog predsednika SFRJ. Ali, granice zadovoljenja tog interesa mogle su i morale biti informacije o tome da je hospitalizovana, da je pod tretmanom i da jeste ili nije u životnoj opasnosti.“
Pošto su ovo saopštenje (sasvim ispravno) doživeli kao ozbiljnu packu, nadležni u Kliničkom centru Srbije oglasili su se 26. avgusta, i to tvrdnjom kako nisu ni luk jeli, ni luk mirisali. „Sva zvanična saopštenja koja se odnose na stanje zdravlja i lečenje gospođe Jovanke Broz, kao i izjave zvaničnih predstavnika Urgentnog centra, objavljivali smo uz njenu saglasnost i dostupni su svima na zvaničnom sajtu Kliničkog centra Srbije… Neformalne izjave iz neimenovanih izvora, koje su proteklih dana obilato prenosili mnogobrojni mediji, nisu u našoj nadležnosti, na njih nismo uticali, niti smo u mogućnosti da na njih i ubuduće utičemo, jer je posao naše ustanove da leči pacijente, a ne da se bavi medijima“, navodi se u reakciji na Šabićevo saopštenje.
U ovom obraćanju problematične su bar dve teze. Pre svega, postavlja se pitanje kako je od Jovanke pribavljena saglasnost na objavljivanje podataka da je bila higijenski zapuštena, da ima ranu na grudima ili da danima nije jela ni pila. Da li je ona, pored svega što je zadesilo, još i pameću skrenula, pa prihvata ono što u životu niko prihvatio ne bi? Da li bi žena koja trideset godina nije izlazila na svetlost dana da bi izbegla „medijsku pažnju“, sada prihvatila da joj čitava Srbija zaviruje pod spavaćicu? Ali, hajde da se potpuno predamo bezumlju i pretpostavimo da je ona dala saglasnost. Tada se, međutim, postavlja pitanje kako je mogla da ga da ako je u Urgentni centar primljena u „polusvesnom“ stanju, jedva živa. Kako, zaista, gospodo iz KCS? Pored toga, totalno je nesuvisla priča o „neformalnim izjavama iz neimenovanih izvora“, jer su najskandaloznije izjave dali upravo zvanični predstavnici – direktor KCS i direktor Urgentnog centra. Ili se oni, možda, ipak ubrajaju u neformalne sagovornike?
KAKO BI TI BILO: Pošto posao lekara zaista nije da se „bave medijima“ (iako su se u toj disciplini i te kako istakli), vratimo se ipak na one čiji jedini posao jeste da se bave medijima, tj. na one koji su ovde najodgovorniji. Za razliku od lekara, novinari i urednici su u ovom slučaju bili obavezni da u svakom trenutku budu svesni moći kojom raspolažu zahvaljujući tome što rade u medijima, da nikako ne zaborave moguće posledice zloupotrebe te moći na život pojedinca (Jovanke Broz i njene porodice) i na celokupnu javnost. Da bi se tako nešto postiglo, nije bilo nužno da se poznaju medijski zakoni ili etički kodeksi profesije – mada je to u civilizovanom svetu uslov bez kojeg se ne može ni razmišljati o novinarstvu. Nije bilo nužno da se filozofira. Bilo je dovoljno sesti, staviti prst na čelo i upitati se kako bismo se osećali da se radi o nama.
Kako bi nam bilo kada bi neko na naslovnoj strani objavio da naša baka ima rane od ležanja (dekubitus) ili otvorene rane na grudima?
Kako bismo se osećali kad bi nas direktor ugledne medicinske institucije javno označio kao „fizički i higijenski“ zapuštene?
Kako bi nam bilo kada bi čitava Srbija ispirala usta prepričavajući odakle nam je krenuo, a gde je završio kancer?
Da li bi nam bilo svejedno kada bi neku našu rođaku najtiražniji tabloid opisao kao izgladnelu i žednu?
Da je bilo ko od novinara i urednika (tabloida i „Blica“) sebi postavio makar jedno od ovih pitanja, ništa od onoga čime smo ovih dana počašćeni ne bi se pojavilo u novinama. Svako je u Srbiji sigurno progutao te tekstove, svako je sigurno bio zainteresovan za najsitnije detalje, ali to pre i iznad svega – nije ono što se naziva javnim interesom. Mediji bi trebalo da izveštavaju o onome što se direktno ili indirektno tiče građana i građanki Srbije, a to – ni u kakvom kontekstu i ni uz kakvo opravdanje – nisu ciklusi priča o tome da li se Jovanka Broz kupala i od kakvih sve bolesti boluje.
Ono što bi donekle moglo da objasni – iako ne i da opravda ponašanje novinara i urednika – jeste činjenica da su u danima pre bolesti Titove udovice, zahvaljujući avgustovskom zatišju ili sticaju okolnosti, nestali i poslednji ostaci medijske pristojnosti i obzira. Do najgnusnijih detalja se izveštavalo o ljubavnoj prošlosti i braku pevačice Goce Tržan, kao i odnosima Severine Vučković i Milana Popovića: uobičajeni tabloidni tračevi prevaziđeni su, jer su se priče direktno ticale maloletne dece ova dva para. Istovremeno, tekstovima o razvodu fudbalera Vladimira Stojkovića mediji su se približili dnu. Kao nekakva uvertira za feljtone o Jovankinom zdravstvenom kartonu, objavljen je npr. prilog baziran na informaciji da je Stojkovićeva bivša supruga išla kod psihoterapeuta. Kakve to veze ima sa životom, razvodom, javnim interesom ili zdravom pameću, niko se nije potrudio da objasni.
Put ka dnu, dakle, trajao je tokom čitavog avgusta i bolest Titove udovice bila je logično finale jednog medijski prljavog i mučnog leta, ali istovremeno i jedna od najsramnijih epizoda u novijoj istoriji srpske štampe. Iako je zvanično saopšteno da je zdravstveno stanje Jovanke Broz nešto stabilnije. U trenutku objavljivanja ovog broja „Vremena“ ono je i dalje veoma ozbiljno. Ipak, koliko god se trudili da izbegnemo patetiku i nepotrebnu poetiku, teško je oteti se utisku da su je svojim izveštavanjem domaći mediji nekako već sahranili. Žena koja je kao prava dama odživela 89 godina, koja je decenijama ćutala o nepravdi koju su joj naneli Titovi najbliži saradnici, koja se nije oglašavala na napade ovog ili onog medijskog profitera (videti okvir „Prepodobni Joška“), koja je dignute glave predstavljala Jugoslaviju i isto tako dignute glave izdržala svoje zatočeništvo, nije zaslužila da joj mediji gaze po dostojanstvu i bilo bi zaista poželjno da nikada ne sazna šta su joj uradili.
Sram nas bilo. Poimence i đuture.
Podaci koji se odnose na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, veroispovest, pripadnost političkoj stranci, sindikalno članstvo, zdravstveno stanje, primanje socijalne pomoći, žrtvu nasilja, osudu za krivično delo i seksualni život mogu se obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka lica, osim kada zakonom nije dozvoljena obrada ni uz pristanak.
Izuzetno, podaci koji se odnose na pripadnost političkoj stranci, zdravstveno stanje i primanje socijalne pomoći, mogu se obrađivati bez pristanka lica, samo ako je to zakonom propisano.
(član 16, st. 1. i 2. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti – Naročito osetljivi podaci, član 16, st. 1. i 2)
Novinar poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše. Pravo na privatnost je suženo kada je reč o javnim ličnostima, a posebno nosiocima javnih funkcija.
(Kodeks novinara Srbije, član VII – Poštovanje privatnosti, tačka 1)
Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva „dozvolu“ za kršenje etičkih principa profesije.
(Kodeks novinara Srbije – Uputstva i smernice, član VII – tačka 3)
Podaci iz privatnog života javnih ličnosti objavljuju se samo ukoliko je to u interesu javnosti, odnosno ukoliko imaju direktne posledice na više ljudi, ukoliko su u suprotnosti s duhom funkcije koju ta ličnost obavlja, ili idejama koje javno zastupa.
(Kodeks novinara Srbije – Uputstva i smernice, član VII – tačka 5)
U vrlo oštroj konkurenciji skandaloznih izjava i svedočenja, jedno od vodećih mesta svakako zauzimaju reči Joške Broza, čoveka koji je čitavu svoju privatnu i poslovnu biografiju izgradio samo i isključivo na činjenici da je unuk Josipa Broza Tita. (Da ovde ne bi bilo zabune: i Jovanka Broz ima značaj koji ima zato što je Titova udovica, ali je razlika između nje i Joške u tome što je ona za Titovog života imala vrlo jasnu ulogu u diplomatskoj strategiji tog vremena.)
Pomenuti Joška se, dakle, najpre oglasio 25. avgusta rekavši da je stalno u kontaktu sa lekarima i da planira da poseti Jovanku čim joj se stanje malo poboljša, kako je ne bi uznemiravao u „ovako delikatnom stanju“. Navodeći da je Jovanku poslednji put video pre 33 godine, na dedinoj sahrani, on je još istakao da je njen prekid kontakata sa svima iz porodice „potpuno razumeo“, jer joj je susret s njima stvarao bolna sećanja: „Nikada između nas nije bilo nijedne ružne reči niti prepirke.“
Tezu da su Jovanku državne vlasti pokrale, ponizile i ignorisale, koju je tada izneo, dodatno je produbio u sledećem javnom obraćanju – 26. avgusta, kada je konstatovano i da „Joška brani dedinu udovicu“. Uz već poznate i mnogo puta ispričane priče da je Jovanka skrajnuta zato što je mnogo znala, tu su i dirljive priče u kojima je Joška predstavlja kao osobu koja je njegovog dedu mnogo volela, koja je vodila računa o svim aspektima njegovog života i koja je u javnosti tendenciozno loše predstavljana.
Ovo srceparatelno jadikovanje možda bi bilo podnošljivo da je Srbiju zahvatila kolektivna amnezija, a da su istovremeno u plamenu nestali svi tekstovi u kojima se isti taj Joška drvljem i kamenjem baca na istu tu ženu. U ispovesti za „Vreme“ 2000. godine ispričao je sledeće:
„To je Titu najteže palo, pred smrt. Jovanka. Ona ga je za srce ujela. Ona i njene ličke veze. Zato je nije hteo uz uzglavlje ni u samrtnom ropcu. Priznajem da Jovanku nisam nikada posebno voleo; još kada sam bio mali bacio sam njen prvi poklon – bicikl – preko ograde balkona. Njeno mešanje u politiku išlo je mnogima na živce. Ona je bila ta koja je sve odane mlade oficire koji su s Titom prošli kroz rat lagano udaljavala od njega. Stalno je potpirivala neki strah, govorila ko i kako može da mu šteti.“ Ni tu nije bio kraj tvrdnjama danas ucveljenog Joške: „Nije podnosila ni nas, njegovu porodicu, i sve je činila da nas osami od njega. On nam je mnoge stvari davao i činio krišom od nje, da ona ne zna i ne vidi. Na kraju nije hteo da se razvede zbog poštovanja prema tolikim godinama koje su proveli zajedno, ali više nije hteo da je vidi, uprkos tome što je ona nekoliko puta tražila da je primi. Zato je poslednjih nekoliko godina svog života toliko putovao, a i kada bi došao u Užičku išao bi samo do Cvećare.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
