Pravo i kako ga ostvariti

Tridesetčetvorogodišnjem električaru O.L. prošlog meseca je isplaćeno 2200 evra na ime odštete zbog – nepotrebno izvađenog zuba. Priča nije izmišljena, O.L. nije fiktivna ličnost i do odštete nije došao sudskom parnicom. O.L. je Šveđanin koji je posle višednevne zubobolje otišao stomatologu u jednu ordinaciju na periferiji Geteborga. Stomatolog se, nakon pregleda, odlučio na vađenje petice (dole levo), ali ispostavilo se da je doneo pogrešnu procenu. Oštećeni O.L. je podneo žalbu Savetodavnoj komisiji na nivou kantona Vestergotland i pošto je utvrđeno da je greška učinjena, isplaćena mu je odšteta. Slučaj O.L. nije nikakav izuzetak u sistemu osiguranja od lekarske greške u Švedskoj, a iznos odštete koju je dobio spada u uobičajene nadoknade. Za veće lekarske propuste oštećenim pacijentima se isplaćuje i do 12.000 evra, a najveća odšteta može da iznosi 811.000 evra. Taj iznos je isplaćen samo jedanput i to za porođajno oštećenje mozga.

Za razliku od švedskih, srpski pacijenti u slučaju lekarske greške, osim bez zuba na kraju najčešće ostanu i bez živaca, ali gotovo sigurno – bez odštete. Iako Zakon o zdravstvenoj zaštiti Republike Srbije garantuje pacijentu i pravo na prigovor i nadoknadu štete, i iako postoji još niz uredbi sličnih, ako ne i preuzetih iz zakonskih sistema u Evropi (na šta je prošle godine podsećala i kampanja „Imate pravo“ Ministarstva zdravlja), stvarnog mehanizma za utvrđivanje odgovornosti u lečenju, praktično, nema. Sumnjičavost srpskih pacijenata prema pravu nadoknade štete nastale lekarskom greškom možda najbolje ilustruje komentar jednog Subotičanina, koji kaže da je to pravo moguće ostvariti „u drugim uslovima, drugačijoj državi, drugoj planeti i drugoj dimenziji“.

Zadovoljenje se traži na sudu što podrazumeva parnice koje traju u nedogled, retko se isteraju do kraja, a još ređe završe u korist oštećenog pacijenta.

OBOSTRANI BENEFIT: Stvari bi u budućnosti, izgleda, mogle drugačije da izgledaju. Srpski lekari odskora imaju mogućnost da se osiguraju od profesionalne odgovornosti. Vladimir Medan, generalni direktor osiguravajućeg društva „Basler“ koje je na domaće tržište uvelo ovaj novi vid osiguranja, objašnjava za „Vreme“ da će on koristiti i lekarima i pacijentima. Prve će rasteretiti pritiska od potencijalne greške, a drugima će obezbediti finansijsku sigurnost u slučaju da do greške dođe.

„Lekari svojim radom pokušavaju da spasu život i da poboljšaju zdravstveno stanje pacijenata. Nažalost, u tom radu se nekada mogu potkrasti nenamerne greške, koje mogu izazvati neke trajne posledice kod pacijenta. Kada dođe do takvog slučaja, i kada pacijent kao treća strana zatraži odštetu za pretrpljenu štetu od lekara koji je ili napravio neku grešku u svom radu, ili je standardna procedura izazvala neke neželjene posledice po tog pacijenta, on ima pravo na obeštećenje i to je praksa svuda u svetu. Iznos odštete pokušava da kvantifikuje odgovornost i da pokrije štetu prema pacijentu. Na ovaj način štitimo našeg osnovnog klijenta, lekara, ali indirektno štitimo i pacijenta, jer mu pružamo nešto što u Srbiji do sada nije bilo prisutno – da ukoliko pretrpi određena telesna oštećenja i bude sprečen za obavljanje svoje delatnosti, kroz odštetu koja se isplaćuje u njegovu korist, dobije znatna novčana sredstva koja će mu obezbediti uslove da se oporavi“, kaže Medan.

Odšteta se isplaćuje i u slučaju kada lekarska greška dovede do trajnih telesnih oštećenja, ali i do smrti. U slučaju smrti, odšteta se isplaćuje porodici. U slučaju gubitka nekoga ko je bio izdržavalac maloletne dece odšteta obezbeđuje, uslovno rečeno, nesmetanu egzistenciju porodice.

SVAKOM PO MERI: Osiguranje od profesionalne odgovornosti je namenjeno svim medicinskim radnicima. To podrazumeva i medicinske sestre i ostalo medicinsko osoblje. Farmaceute, takođe. Mogu se osigurati privatnici, ali i lekari koji rade u državnim zdravstvenim ustanovama i oni koji rade i u privatnom i u državnom sektoru. Polisa osiguranja je individualna i glasi na ime i prezime medicinskog radnika. On odlučuje o tome da li će se osigurati samo za rad u privatnoj ordinaciji, ili za rad u bolnici, ili će njegova polisa važiti za oba radna mesta. U zavisnosti od toga bira i „paket“ usluge. Lekarima u državnim institucijama obično se preporučuju sume od 30.000 i 50.000 evra, a zaposlenima u privatnoj praksi 75.000 evra. Premije su godišnje i uplaćuju se godišnje, a ugovori se mogu potpisivati i na više godina. U zavisnosti od rizičnosti grupe kojoj korisnik osiguranja pripada, godišnja premija može iznositi od 300 do 700 evra. Da bi se osigurao na 75.000 evra, privatni stomatolog, na primer, godišnje treba da plati 466,40 evra. Sam bira da li će tu sumu uplatiti odjednom ili u mesečnim ratama od 38,87 evra.

Prof. dr Darinka Bošković, direktor Instituta za hematologiju Kliničkog centra Srbije, pozdravlja ovakav vid osiguranja i dodaje da je realno za očekivati da i doktori ponekad pogreše, navodeći primer prepisivanja leka: „Svaki lek može prouzrokovati i neželjena dejstva, njih je mnogo i javljaju se u retkim slučajevima. Poneki lekovi ispoljavaju neželjena dejstva na svakom hiljaditom, a neki tek na svakom desetohiljaditom pacijentu. Međutim, ukoliko je taj desetohiljaditi pacijent baš vaš, a vi mu niste skrenuli pažnju na neželjena dejstva, onda on ima pravo da vas tuži. Ja bih, na primer, želela da budem osigurana ukoliko se utvrdi da sam učinila grešku.“ Cenovnik na osnovu koga se pacijentima isplaćuje odšteta ne postoji, ali ako se greška utvrdi lekar plaća iz svog džepa, jer podleže individualnoj odgovornosti.

UTVRĐIVANJE GREŠKE: Ukoliko posumnja da je žrtva lekarske greške, pacijent bi trebalo da se obrati pravnom zastupniku bolnice (ako je pregledan u državnoj instituciji), ili advokatu privatnog lekara. Proces dokazivanja odgovornosti zatim ide utvrđenom procedurom. Ukoliko se utvrdi da je odštetni zahtev osnovan i ukoliko veštaci „Baslera“ procene da je žalba pacijenta osnovana, problem se, prema rečima Vladimira Medana, može i vansudski poravnavati i dogovarati, što je najčešća praksa u zemljama u kojima osiguranje od lekarske odgovornosti postoji. U tom slučaju procedura je veoma slična oficijelnoj, sudskoj.

Štetne posledice lekarskog delovanja ne moraju biti vidljive odmah. Pacijent, na primer, može tek posle tri ili četiri godine utvrditi da su trajna oštećenja koja je zadobio izazvana nekom operacijom ili drugim medicinskim postupkom. Ukoliko je lekar bio osiguran u trenutku kada je tu operaciju ili taj medicinski postupak vodio, bez obzira na to što su se posledice kod pacijenta pojavile tek posle tri godine, osiguranje ga pokriva i tada. U „Basleru“ smatraju da greška zastareva tek nakon deset godina.

PROCENA RIZIKA: Osiguravajuće društvo ima diskreciono pravo i da odbije potencijalnog klijenta, ukoliko smatra da je suviše rizičan. „To je retko u praksi, pogotovo medicini, jer mi još nemamo statističke podatke koji ukazuju na to da je neki lekar napravio makar i jednu grešku“, kaže Medan. „Odbijanje klijenata je hipotetički pristup koji će možda jednog dana, kada statistička šteta bude postojala, biti prisutan. U narednih pet-šest godina to se neće dogoditi“, objašnjava i dodaje da će „Basler“ praviti i bazu grešaka lekara, što će pomoći u evidentiranju učestalosti i razmera lekarskih grešaka. Za sada, procenat rizičnosti klijenta se ocenjuje na osnovu njegove profesije, a ne njegovog dosijea.

Na činjenicu da u Srbiji ne postoji baza podataka u kojoj se evidentiraju lekarske greške, niti podaci o naknadi štete u tim slučajevima, ukazuje i Zorica Marković iz Kluba „Zdravlje“. Doduše, u novembru prošle godine na Konferenciji o pravima pacijenata iznet je podatak da su od januara do septembra 2007. građani poslali 2253 primedbe na kršenje prava pacijenata, i da je od tog broja rešeno 2067 prijava, ali skoro polovina svih prigovora ticala se neadekvatnog odnosa prema pacijentu, dok je zamerki na račun samog lečenja bilo znatno manje.

To upućuje na zaključak da srpski pacijenti ili nisu dovoljno upoznati sa pravima koja imaju, ili se vode geslom „nije ljutiti koga je moliti“. Manji je broj onih koji aktivno reaguju – neki traže osvetu, drugi kompenzaciju, a treći žele da prijave zdravstvenog radnika, kako se isti propust ne bi dogodio nekom drugom. Iako se izvestan broj lekara u Srbiji već osigurao od profesionalne odgovornosti, većina na to gleda kao na nepotreban trošak. Tome u prilog ide i činjenica da ih na ovaj vid osiguranja obavezuju samo dobra volja i njihova lična procena rizičnosti posla koji obavljaju. Sudeći po interesovanju, srpski lekari ne smatraju da se bave naročito rizičnim zanimanjem. Još kad bi postojala evidencija grešaka koja bi to potvrdila.