„Ujka Vaso, zapiši molim te: Pera Kalenić da se vrati u službu sa satisfakcijom.“ (zaviruje u Vasinu knjigu) „Jesi li zapisao ‘sa satisfakcijom’?“ Branislav Nušić: Gospođa ministarka, šala u četiri čina,1923.
Teško je objektivnim merilima utvrditi da li se kod nas sa više strasti sastavlja fudbalska reprezentacija ili vlada, ili se tumači ko je isp’o car, a ko je puk’o.
Lider socijalista Ivica Dačić, koji je u izbornoj noći rekao da se ne zna ko će biti predsednik, ali da se zna ko će biti premijer, izjavio je u nedelju 27. maja, na postizbornoj sednici Glavnog odbora SPS-a, da je istinski pobednik koalicija SPS-PUPS-JS (567.689 glasova, 44 poslanika), ali da su Srpska napredna stranka (940.659 glasova, 73 poslanika) i Demokratska stranka (863.294 glasova, 67 poslanika) izgubile izbore, ali da su ipak dobile, jedna predsednika Srbije i druga, najverovatnije, premijera.
Svako će, naravno, tvrditi da su birači presudili ono ili ovo, a finalni rezultat ipak određuju postizborne kombinacije.
Voleli to ili ne, izborna matematika se neretko povezuje s teorijom igara, u savremenoj politikologiji, koja uočava zanimljive, zamršene i za laike iznenađujuće zakonitosti u sklapanju koalicije, koje čitalac može detaljnije videti u uokvirenim tekstovima, čiji je izvor studija Slaviše Orlovića „Teorija koalicija i formiranje vlade“, a neke i prepoznati u kombinacijama, na kojima se svi, kao izražavaju. A kako da se ne kombinuje, kad su birači poslali u parlament 43 partije?
BELI DIM: Nakon očitog potresa zbog toga što je Tadićev predsednički izborni rezultat (1.476.868 glasova) ispod njihovih očekivanja, demokrate su ipak održale inicijativu: članovi Predsedništva DS-a sastajali su se u tri navrata zaredom: u ponedeljak 21. i petak 25. maja, kad je odlučeno da DS nastavi pregovore sa SPS-om, i u nedelju 27. maja, kada su odlučivali o premijeru.
Boris Tadić je posle sedam dana smrknutog nećkanja prihvatio kandidaturu za premijera i navukao na lice službeni osmeh.
Pitanje je da li je Tadić imao prostor da se drži onog „Vidimo se u nekom drugom filmu“ iz izborne noći.
Kad se zna da ne postoji stranka u kojoj nema borbe za moć postavlja se logično pitanje: koliko bi mogao da se održi predsednik stranke koji je posle izbornog neuspeha sišao s vlasti? Moglo bi se pretpostaviti da bi oni koji steknu moć u državnom aparatu slabo slušali šta on bez realne moći priča.
Tadić tu neminovnost prikazuje kao ličnu žrtvu: „Nešto ne vidim da se svi guraju oko mesta predsednika vlade u ovom trenutku, a pre samo nekoliko nedelja to je bilo atraktivno mesto. Šta da vam kažem, menja se politička situacija u Srbiji, verovatno je to sada jedno užareno mesto, ali bože moj, bilo je takvo i mesto predsednika Republike prethodnih osam godina pa smo uspeli da odbranimo interese države.“ Ta opaska je možda i refleks postizbornih sporova u DS-u i s njima skopčane „kadrovske kombinacije“. Jedna je govorila o tome da Dragan Đilas s gradonačelničkog mesta u Beogradu, koje je „overio na izborima“, pređe u Nemanjinu 11 u vruću stolicu, s hipotekom nekoga ko je radio za sebe, ali ne i za svoju političku porodicu. Druga spekulacija je bila neobičnija, da Đilasa pomere na mesto potpredsednika vlade kao nekoga ko zna posao.
Bilo je očito da se demokrate spore oko odgovornosti za neuspeh, ali preko toga je sad navučen crveni tepih Nemanjine 11: „Doći će vreme i za analizu rezultata izbora, kao i za analizu odgovornosti…“, izjavljuje Tadić. Teško da će ta analiza dati neki rezultat.
Demokratska stranka je inače prolazila kroz tako mnogo turbulencija, da je ostala izreka da nema izbora bez rascepa u Demokratskoj stranci i teško je poverovati da će raspiriti unutrašnje sporove u trenutku kada malo ponižena ponovo uzima vlast, a i koga da „obese“…
Podnevši ostavku na položaj predsednika Srbije, eufemistički nazvanu skraćenje mandata, Tadić je od gotovog pravio veresiju, verovatno sad ni on sam ne zna zašto. U duelu s Tomislavom Nikolićem (1.544.259 glasova) izgubio je treći predsednički mandat, na koji je polagao pravo na osnovu ustavne ekvilibristike, po kojoj se mandat u prethodnoj državi ne računa, i dogovora u vreme kohabitacije, koje se sada odriče. Aktivisti Demokratske stranke su se ponašali kao naši fudbalski intelektualci u dosetki pokojnog Bogdana Tirnanića o tome zašto od Nemaca gubimo sa 4:2 i kad povedemo sa 2:0. „Glupi Nemci, igraju do kraja… Naši intelektualci čim daju gol, zaključe da je gotovo!“
Sad stanje slikaju dve stare parole: „Svi smo mi pomalo socijalisti…!“ i „Idemo dalje!“
Profesor Dragoljub Mićunović je u TV intervjuu za B92 objašnjavao da Demokratska stranka ne treba da stane pred svojim važnim političkim ciljem – odobravanje početka pregovora o priključenju EU.
Da demokrate neće pribeći institutskom rešenju poput onog s Cvetkovićem govorila je Tadićeva ranija izjava da uopšte ne veruje u ekspertsku, već u političko-stručnu vladu.
Kakvo bi uporište ona mogla imati?
TRI SOLUCIJE: Dosadašnja vladajuća koalicija imala je podršku 127 poslanika, a DS je sa 13 ministara dominirao kada je Mirko Cvetković 2008. dobio većinu za vladu, koju je u javnosti predstavljao i unutra mirio tadašnji predsednik Srbije Tadić.
Sada partije te grupacije opet mogu da sakupe 127 poslanika i da sastave vladu: DS (67 poslanika), SPS-PUPS-JS (44), URS (16), a verovatno mogu računati i na manjine (9). Savez vojvođanskih Mađara poručuje da ga ne interesuju ministarski resori, nego program. Sulejman Ugljanin poručuje da je spreman da pomogne.
Druga kombinacija (DS 67, SPS-PUPS-JS 44, LDP 19) obezbedila bi podršku 130 poslanika i mogla bi verovatno takođe da računa i na manjine.
Pominje se i vlada široke koalicije DS, SPS-PUPS-JS, LDP, URS, koja bi imala podršku 146 poslanika, a u zbiru s manjinama (9) ukupno možda 153.
Ta najšira koalicija je rezultat sumnje u pouzdanost partnera. Tadić želi da zna da pri prvoj teškoći neće biti onih koji će se ponašati kao da nisu članovi te vlade…
O DOMINACIJI: Ono što koalicione pregovore čini komplikovanijim jeste fakat da je Demokratskoj stranci sada teže da ostvari dominaciju u vladi. To su demonstrirali SPS, LDP i URS onom zajedničkom porukom koja je glasila da demokrate brzo istaknu kandidata za premijera, ili da njima prepuste palicu. Poruka je u Krunskoj verovatno pročitana: u takvom zbiru Tadićev DS (67) bio bi u nepovoljnijoj poziciji nego Koštuničin DSS u DOS-u 2000.
Demokratska stranka u takvoj parlamentarnoj konstelaciji pretenduje da opet ima poziciju takozvanog „srednjeg zakonodavca“ da bude takozvana „core“ partija, pivotalni ili dominantni igrač, koji ne može biti poražen od većine sa njene leve ili desne strane.
„Ako u koaliciji postoji pivotalna partija, program će biti najbliži njenoj pivotalnoj preferirajućoj politici“, piše Slaviša Orlović u pomenutoj studiji „Teorija koalicija i formiranje vlade“. U periodu od 1945. do 1999. godine oko 80 zapadnoevropskih vlada uključivalo je partije tzv. „srednjeg zakonodavca“.
Demokrate svoju unekoliko oslabljenu poziciju pokušavaju da poprave prvo pravljenjem čvršćeg jezgra sa socijalistima, koji su u proteklom periodu ostavljali utisak da sklopljene ugovore poštuju. Pre nego što je DS objavio odluku o kandidatu za premijera, Tadić je „Novostima“ rekao da će se sa liderom socijalista Ivicom Dačićem dogovoriti o tome s kim će još voditi razgovore o vladi.
Na primedbu da je Dačić već poslao signale da su za njega neprihvatljivi partneri koji imaju drugačije viđenje rešavanja kosovskog pitanja, kao što je lider LDP-a Čedomir Jovanović, Tadić je rekao: „Suština politike je u mirenju razlika. Jasna proevropska politika kojom ćemo braniti i svoje legitimne nacionalne interese i naš narod na Kosovu, jedina je koja može da funkcioniše. Nadam se da ćemo pronaći partnere za takvu politiku u LDP-u, URS-u, među strankama manjina.“
Na pitanje da li to znači da u novoj vladi ima mesta za Mlađana Dinkića, koji je izbačen iz Cvetkovićeve vlade, a čiji je G17 najmanje četvrtinu mandata bio i u vladi i u opoziciji, i čiji URS već uveliko ulazi u koalicije sa SNS-om na lokalnom nivou, Tadić je dao klišeizirani odgovor, kakav je davao i prethodnih dana: „O svim kadrovskim rešenjima razgovaraćemo tek posle dogovora o principima rada vlade…“ Dinkić, koji izgleda malo udaljeniji, mudro ćuti, a članica Predsedništva URS-a Suzana Grubješić je takođe u stilu „prvo program pa kadrovska rešenja“ izjavila Tanjugu: „Nismo napravili Regione i ušli u parlament da bismo bili deo vlade sa novim licima, ali starom politikom, vlade koja ne razgovara o privredi i sa građanima, a probleme gura pod tepih…“ U Tanjugovoj interpretaciji stoji i da je rekla da URS neće da bude privezak buduće vladajuće većine, niti vlade koja će funkcionisati na principima dosadašnje.
Kalkulaciju komplikuje i to što ni Dinkić ni Jovanović ne dolaze sami, nego s grozdom koalicionih savetnika.
Tadić daje znake da je spreman da prevaziđe razlike sa Čedom Jovanovićem, a možda i sa Mlađanom Dinkićem. Čeda Jovanović, koji se očito sprema da uđe u vladu, odbacuje napade sa svih strana – „od stаrih optužbi zа ‘nаcionаlnu izdаju’ do istovremenih optužbi zа nаvodnu izdаju – koji su dolаzili od ‘kvаzimorаlne žаndаrmerije’ kojа želi dа monopolizuje stаv grаđаnske Srbije“.
Tadić, koji kao psiholog i bivši sportista sigurno više zna o „tim bildingu“ nego o nacionalnoj ekonomiji, uprkos kratkom stažu u predizbornoj ulozi Fijatovog probnog vozača, verovatno će pred koalicionim partnerima reprizirati ono što je govorio kada je 2004, pobedom na partijskim izborima još na njega besnog Zorana Živkovića, preuzimao Demokratsku stranku: „Kad nas sve ovako vidim zajedno, pitam se zašto smo se rastajali…“
Piši, ujka Vaso: Pera Kalenić da se vrati u službu sa satisfakcijom.
SINEGRIJA KOHABITACIJE: Izgleda da formiranje te vlade neće zaustavljati Andrićev venac. Tomislav Nikolić je, pripremajući se za zakletvu u četvrtak 31. maja, apelovao da se stranke što pre dogovore o formiranju vlade, poručivši da će dati mandat onome ko ga uveri da ima većinu, a ako je ne bude, kaže da će ponuditi mandat najjačoj partiji.
Novi lider naprednjaka Aleksandar Vučić zauzima opozicioni stav – govori da vlada koalicije predvođene DS-om ne bi bila nelegitimna, a da će SNS biti veoma snažna opozicija ukoliko demokrate i socijalisti obezbede podršku najmanje 126 poslanika.
Što se tiče vrućeg krompira koji će Nikoliću tutnuti u ruke čim ode u Brisel, kosovska politika će se kretati negde između predsednika i premijera uz uzajamno kurtoazno: „Samo posle vas!“
Nikolić je u kampanji govorio da to pitanje ne treba da bude prepušteno pregovaračkim timovima činovnika. Tadić je na to odgovorio postizbornom izjavom: „Ja u potpunosti uvažavam taj stav. Moj predlog nije dobio većinu na izborima i očekujem da predsednik Republike iznese svoj plan i preuzme svoj deo odgovornosti za vođenje politike prema Kosovu i Metohiji.“ Onda je izabrani predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao tokom kurtoaznog susreta s dosadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem u ponedeljak 28. maja da treba da se intenziviraju svi razgovori kako bi se obezbedio konsenzus o Kosovu i Metohiji, jer to, kako je rekao, nije pitanje samo za predsednika države ili za predsednika vlade, „već za sve građane koji u nas imaju poverenja“. Tadić je pomenuo reč sinergija…
ŠTEDNJA ILI RAZVOJ: U finišu ovog izbornog ciklusa, toliko marketinški začinjenog da mu se nije znala tema, početak diskusija o novom kabinetu je u prvi plan istakao dilemu koju su aktuelizovali francuski predsednički izbori – štednja ili razvoj.
Demokratska stranka se u kampanji retorički pomerila ka nekom neokejnzijanskom socijaldemokratskom konceptu. U okviru zagrevanja za koalicione razgovore, socijalista Ivica Dačić je demokrate gurao dalje u tom pravcu, rekavši nekoliko oštrih reči protiv neoliberala: „Nas najviše zanimaju socijalna politika i vođenje ekonomije, koja bi trebalo da umesto štednje i jačanja fiskalne odgovornosti ide u pravcu ulaganja u privredni rast…“ Dačić je najavljivao da bi to trebalo da bude glavna tema na početku razgovora s demokratama, u ponedeljak 28. maja po podne, uz podsećanje da se za takvu vrstu ekonomske politike zalažu i francuski i američki predsednik.
Naglasio je da su DS i SPS stranke socijaldemokratske orijentacije i da treba pronaći način kako da se Srbija snađe u Evropi, gde je politika neoliberalizma napuštena, a da jedino u Srbiji ekonomsko-socijalna politika, koju promovišu predsednici SAD i Francuske, nema podršku ekonomskih stručnjaka. „Guverner kaže da moramo da nastavimo da štedimo. Mi očito imamo u monetarnoj politici ljude koji pripadaju neoliberalnom konceptu koji je doživeo kolaps i u Evropi, i u meni će imati žestokog protivnika“, rekao je Dačić.
U žargonu se to prevodi sa „Dačić hoće Dinkićeva ministarstva…“.
Vlada će se sigurno naći u procepu između socijalno orijentisanog cilja, iscrpljenih resursa i pritiska onih koji, kao predstavnik Udruženja banaka, govore da u Srbiju što pre treba da se vrati MMF, ne zbog novca koji bi pozajmio, nego zbog biča kojim će domaće aktere naterati da se uozbilje.
Što se tiče programa vlade, po Tadićevoj izjavi, „najvažniji zadatak vlade mora biti borba protiv nezaposlenosti i siromaštva, i rat protiv korupcije i kriminala. Po prvim deklarativnim najavama demokrata, cilj vlade je da do kraja mandata obezbedi bolji životni standard građana i reformiše državne institucije u skladu sa evropskim standardima. To je, reklo bi se, više najava kriznog nego razvojnog programa.
Ako su i imali neki razvoj u primisli, opečeni na vatri biračkog nezadovoljstva, razočarani u svoj marketinški potemkinovski efekat, kinjeni zbog obećanja prošle vlade koje je izbrisala kriza, čuvali su se da ne upotrebe reči kao „razvoj“ i „rast“, koje su bile ključne u kampanji francuskog socijalističkog predsednika Fransoa Olanda. Socijalni cilj, koji je na putu da ga buduća vlada definiše kao svoj, biće popunjen amandmanom: „Hoćemo mi, ali ne da MMF!“
1. Važna je veličina partije, odnosno broj osvojenih mandata, što belgijski politikolog Liven de Vinter (Lieven De Winter) naziva „gvozdenim zakonom proporcionalnosti“.
2. Važno je da ima što manje članova koalicije – samo onoliko koliko je nužno do „najjeftinije pobedničke koalicije“ ili „minimalne pobedničke koalicije“, kako je naziva Vilijam Harison Riker (William Harrison Riker), američki politikolog koji je primenio teoriju igara u analizi izbora.
3. Vodi se računa o maksimalizovanju koristi (vlasti) i političkim položajima kako uočavaju Entoni Dauns (Anthony Downs), politikolog s vašingtonskog univerziteta Brookings, i pomenuti Riker.
4. Ne sme da se zanemari programska orijentacija, („ideološka distanca“, kako je naziva holandski sociolog Abram de Svan (Abram de Swaan).
5. Kod koalicija programski bliskih partija postoji opasnost pomalo apsurdne situacije da se jave konkurentski procesi u odnosu na birače i da nastanu problemi jer one mogu da „međusobno ugrožavaju političke identitete“.
6. Iz navedenih razloga neretko se najstabilniji savezi stvaraju između oponenata, jer oni međusobno ne konkurišu kod istog biračkog tela.
7. Stepen simpatija i antipatija među partijama i liderima, kao i njihova međusobna iskustva iz prošlosti, mogu imati uticaja na formiranje koalicija.
8. Međunarodno okruženje ne podržava koalicione aranžmane koji su potencijalna pretnja demokratiji ili vode ekstremizmu (ekstremna desnica u Austriji, Italiji, Fracuskoj).
9. Vodi se računa o stavovima stranke i njenih organa, o opredeljenjima i očekivanjima članova i simpatizera (birača), a naročito najaktivnijeg dela i njihove (ne)sklonosti, kao i granicama potencijalnih kompromisa.
10. U početku se obično iznose tvrđi (ekstremniji) zahtevi da bi se kasnije približili stavovi.
11. Osim veličine partije, vodi se računa o njenom koalicionom potencijalu, odnosno, koliko je ona u stanju da sa više (drugih) partija uspostavi koaliciju.
12. Najvažnije i najatraktivnije je mesto premijera, kako zbog uticaja na rad vlade tako i zbog prestiža i simbolike.
13. Portfelji (ministarstva) dele se kvantitativno i kvalitativno.
14. Resori se dele programski i prema socijalnim grupama u kojima partije imaju najviše uporišta.
15. Raspodela se vrši sledećim redosledom: premijer, potpredsednici vlade i ministri, a zatim državni sekretari, pomoćnici ministara i upravni odbori javnih preduzeća i ustanova.
Izvor: Slaviša Orlović: Teorija koalicija i formiranje vlade, Godišnjak FPN 2010.
Pregovori o koalicijama i formiranju vlade su kompleksni i neizvesni. U pogledu vremena postizanja sporazuma razlikuju se sledeće situacije:
1. Manje od 10 dana (Francuska, Norveška, Švedska i Danska);
2. Između 10 i 20 dana (Irska);
3. Komplikovanije zemlje, gde pregovori mogu trajati i više od mesec dana (Italija, Belgija, Austrija i Holandija). Tome bi se mogli dodati i primeri Belgije, u kojoj je formiranje vlade 2011. usledilo nakon 592 dana krize, i BiH, u kojoj je za formiranje vlade bilo potrebno 14 meseci, od oktobra 2010. do decembra 2011.
Dužina trajanja pregovora o koalicionoj vladi u neposrednoj je vezi sa dužinom trajanja koalicija. Što se teže i duže dolazi do sporazuma, duže je trajanje vlade.
Prosečan broj koalicionih partnera u vladi u većini zemalja je oko dva. Jači devijantni slučaj je Belgija sa 4,3 u periodu između 1970. i 1994, Italija sa 4 između 1980. i 1994, i Holandija sa 4,3 tokom 1970-ih.
Formiranje koalicije veće od „koalicije minimalne pobede“ proizlazi iz potencijalne nepouzdanosti pojedinih partnera. Otuda je bolje obezbediti sigurnu većinu od slučaja povlačenja (ili izdaje) nekog od koalicionih partnera. Osim toga, svaka stranka nastoji da oformi kabinet u skladu sa politikom koju vodi kako bi je lakše sprovela. To može povećati opseg koalicije.
U takozvanim vanrednim okolnostima, kada postoje neke spoljašnje ili unutrašnje pretnje, uočljive su tendencije ka formiranju prevelikih kabineta na što široj osnovi, kao što je bio Čerčilov ratni kabinet…
Preveliki kabineti se formiraju, kada se, na primer, zahteva pravilo dvotrećinske većine, za neke odluke: ustavni amandmani (Belgija), budžet (Finska), zbog većeg legitimiteta i zbog nesigurnosti pojedinih partnera i smanjenja rizika.
Velika koalicija od dve velike partije bila je karakteristična za Luksemburg i Austriju, i kasnije nešto manje za Belgiju i Holandiju, a 1966–1969. (CDU/CSU i SDP) i 2005–2009. u Nemačkoj. Kod velikih koalicija beleži se duže trajanje vlade.
Prevelike koalicije su karakteristične i za period krize i konsolidacije novih demokratija. Sa izuzetkom Španije, Grčka i Portugalija su često imale prevelike koalicije. U Istočnoj Evropi su bile karakteristične mnogobrojne i heterogene koalicije, takozvane forum-partije, koje su se relativno brzo i raspadale (u Poljskoj Solidarnost, u Češkoj Građanski forum, u Sloveniji Demos, u Srbiji DOS).
Izvor: Slaviša Orlović: Teorija koalicija i formiranje vlade, Godišnjak FPN 2010.
Kada je reč o redosledu podele resora, prvi na rang-listi po važnosti je premijer, zatim potpredsednik(ci) vlade, ministar finansija, spoljnih poslova, unutrašnjih poslova… zatim idu državni sekretari, odnosno zamenici ministra.
Najvećoj partiji u konsultacijama pripada mesto premijera. Ovo se desilo u 80 odsto slučajeva (u 15 proučavanih zemalja, ili 214 od 268). Prilikom ulaska u vladajuću koaliciju i sastavljanja vlade, vodi se računa o korespondiranju između preferenci partijskih porodica i preraspodele ministarstava. U pregovorima se vrše detaljna specifikacija i raspodela ministarskih mesta prema osvojenim mandatima. Ministarska mesta se posmatraju kvalitativno i kvantitativno. Važno je pitanje distribucije moći među partnerima, odnosno određivanje ko i kako kreira politiku a ko je sprovodi.
U Belgiji se od 1980. godine primenjuje neformalno pravilo poznato kao „3–2–1“, prema kojem 3 poena vredi pozicija premijera, 2 poena mesto ministra i 1 poen mesto zamenika ministra (državnog sekretara ili mlađeg ministra). Glavna stvar o kojoj vodi računa svaki akter jeste maksimalizovanje moći i prestiža. Nekada se svrstavanjem prema programskim prioritetima procenjuje kojoj partiji bi bili najprikladniji određeni resori.
Koalicioni sporazumi obuhvataju tri generalna pitanja:
1. Politiku (program);
2. Raspodelu resora (ministarstava i skupštinskih odbora);
3. Proceduru. Iako postoji koordinacija vladinih resora, pretpostavljaju se „svojinska prava“ nad sopstvenom jurisdikcijom.
Najkraći koalicioni sporazumi sadrže do 200 reči (Finska), a najduži do 43.000 reči (Belgija). Prosek je 3000 reči (Francuska, Finska i Švedska).
U pogledu sadržaja koalicionih sporazuma, Norveška, Švedska, Francuska, Belgija, Holandija i Nemačka, 90 odsto prostora posvećuju programu. U Italiji 32 odsto, u Austriji 48 odsto. Ostali deo su uglavnom pitanja procedure.
