Pravila, ocene i obavezno rukovanje

Od svih sportova sa kojima bi se mogle porediti, političke debate najviše liče na boks. Publici se obećava viteški okršaj, ali se ona nada nokautu, što krvavijem to bolje. Učesnici poštuju pravila, ali vrebaju svaku priliku za nekažnjeni udarac ispod pojasa. Na kraju se sve obično završi u dvanaest rundi na poene uz ocenu da nije viđeno bogzna šta.

Uloga moderatora debate ipak više liči na fudbalskog sudiju nego na onog u ringu, mada se nekad dešava da mora da razdvaja učesnike. Po dogovoru on treba da vodi računa da se pravila striktno poštuju, mora da bude neupitni autoritet, ali i što manje vidljiv. Ako je moderator zvezda debate, onda je to siguran znak da nešto (ništa) nije bilo kako treba, baš kao i u fudbalu. Takođe, ako debata nije bila interesantna, to nije greška moderatora. Možete dovesti Kolinu da vam sudi utakmicu, ali ako su igrači loši, on je može učiniti pravednijom, ne i boljom.

ORGANIZATORI I KANDIDATI: Zapravo je suština debate u njenoj pripremi, dogovaranju pravila i uslova pod kojima će se održati. U SAD, koje su majka modernih političkih debata, te pripreme traju i po godinu dana, ako su u pitanju finalne debate predsedničkih kandidata, a održavaju se u poslednjih nekoliko nedelja pred izbore.

U ostatku sveta koji je tu praksu prihva-

tio, debate se pripremaju nekoliko nedelja. Minimum.

Prvo pitanje je ko organizuje debatu. Predizborno vreme veoma je nervozno i naginjanje na neku od strana koje učestvuju u izborima meri se u miligramima ili milimetrima, kako već hoćete. Ali se primedbe isporučuju u tonama i kilometrima.

U Americi od 1987. debate organizuje nevladina organizacija Komisija za predsedničke debate. Debate ni tamo nisu obavezne, ali se podrazumevaju, a Komisija je nastala kako bi ih spasila od prevelikog uticaja stranaka i strankama naklonjenih medija.

To ne znači da Komisija ima monopol nad debatama, naprotiv, njih može da organizuje ko god hoće, pod uslovom da akteri pristanu da se pojave. Ali, ona organizuje četiri ključne debate u samom finišu izbora i obično su tri za predsedničke kandidate, a jedna za kandidate za potpredsednike.

Ove godine, koja je izborna i u SAD i u Srbiji, imao sam prilike da sarađujem sa Komisijom na seriji debata „Reč na reč“, koje su zajednički organizovali RTS, CESID, OEBS i NDI (National Democratic Institute, inače partner Komisije za predsedničke debate). Organizovali smo tri parlamentarne televizijske debate i jednu za predsedničke izbore (u trenutku pisanja ovog teksta, a to je utorak pre podne, ona je zakazana, ali još nije održana).

Kada se konsultujete sa kolegama koji debate organizuju decenijama i na najvišem nivou, shvatite koliko to nije naivan posao, mada publici deluje baš tako. Set pitanja, nekoliko mikrofona i flaša negazirane vode, sat za merenje vremena i… vozi!

Međutim, nedoumice koje treba razrešiti pre nego što debata počne su tolike da je sam događaj tek možda pet odsto od ukupnog posla. Kada se uključe kamere i kada razgovor počne organizatori su smireni, nervni slomovi su iza njih a bili su brojni, to će vam posvedočiti sponzor debate u bilo kom delu sveta.

NERVNI SLOMOVI: Prvi problem je kako nagovoriti izborne aktere da pristanu na učešće i to baš u debati koju vi organizujete (uvek ima i konkurentskih). Oni nikada nisu u istom položaju, najmanje jedan procenjuje da iz debate može da izvuče više štete nego koristi i to obično uzima kao argument da bitno utiče na pravila. Kada ostali učesnici to osete počinju i sami da ucenjuju. To je trenutak prvog nervnog sloma za onog čija je ideja bila da se debata održi i koji mora sve strane da ubedi da popuste pomalo, ali i da ih održi u uverenju da je nešto od njihovih zahteva ostalo u pravilima. Nebitno je da li u debati učestvuju dve ili sedam strana, čak je lakše postići dogovor tamo gde ih je više jer se interesi prepliću i nisu uvek svi na istim pozicijama.

Sledeće pitanje je da li će debata imati publiku u samom prostoru gde se održava. U Americi je publika obavezna, ali je ona, sem u jednom slučaju, potpuno pasivna. Građani koji prate debatu obavezuju se na ćutanje tokom rasprave, ne smeju ni na koji način da pokažu svoje raspoloženje prema onome što se izgovara, osim što aplaudiraju (obavezno) i to samo na početku i na kraju događaja. Izuzetak, donekle, jeste takozvana gradska debata (town hall meeting) gde građani učesnicima debate postavljaju pitanja. Publika se za tu priliku bira, to u SAD radi agencija Galup, tako da ne bude vatrenih pristalica učesnika debate, a zna se i ko će od građana postavljati pitanja. Pitanja moraju biti unapred sročena da se ne bi gubilo vreme na zamuckivanje, i obično ih građani čitaju sa papira. Ali, pitanja su nesumnjivo njihova i ono na čemu se posebno insistira je da ih učesnici ne smeju znati pre početka debate. To važi i za sva ostala pitanja u debati, kandidati znaju samo temu.

Kritičari američkih debata posebno su osetljivi na ponašanje publike, smatraju da je dirigovana, što znači i neautentična. Naročito im smeta zabrana da reaguju, jer se publika tako svodi na prisustvo, pošto ne nagrađuje niti kažnjava one koji debatuju svojim zvižducima ili aplauzima tokom rasprave.

Upravo su zvižduci i aplauzi bili razlog zašto smo se mi u Srbiji odmah odrekli publike, sumnjajući da ćemo moći da obezbedimo neku dovoljno neutralnu ili makar disciplinovanu publiku koja ne bi ugrozila samu debatu. Time smo izbegli nekoliko nervnih slomova kod organizatora, mada je bolje reći da smo ih uštedeli. Za kasnije.

Naredno pitanje je format debate, njeno ukupno trajanje i vreme koje svaki učesnik ima na raspolaganju. Uobičajeno je da debate traju 90 minuta, može i kraće i duže, ali nikada manje od jednog niti više od dva sata. Broj pitanja zavisi od broja učesnika budući da svakome treba ostaviti isti prostor za odgovor i potom za reakciju na odgovore konkurenata. Ukoliko su dva učesnika u debati, to vreme je dovoljno za nekih desetak pitanja plus obaveznu završnu reč na kraju.

KENEDI, NIKSON I OSTALI: Prva debata koja se pamti je ona Abrahama Linkolna i Stivena Daglasa 1858. godine. Zapravo je to bila serija od sedam debata u sedam američkih gradova, a trajale su po tri sata. Prvi govornik je govorio sat vremena, onda mu je drugi oponirao sat i po i na kraju je prvi imao pola sata da se dopuni. Od grada do grada menjali su redosled ko je prvi, a ko drugi. Tema debata je bila odnos prema robovlasništvu i stanje Unije.

Od 1948. debate prenosi radio, a od 1960. televizija, i to su čuvene debate Kenedija i Niksona. Suprotno opšte raširenom verovanju, nije bila u pitanju jedna, već četiri TV debate. U proseku su imale oko 60 miliona gledalaca (slična gledanost je i danas) i prenosile su ih sve tri američke mreže (ABC, CBS, NBC), s tim da je svaka od njih bila domaćin jedne debate i davala je svog novinara za moderatora. ABC je tada organizovao dve debate. Legenda kaže da je Kenedi pobedio na izborima jer je na televizijskim debatama delovao sigurnije, dok istraživači misle da debata ne može da preokrene rezultat za više od nekoliko procenata, pet najviše i to u ekstremnim situacijama, kada neki od kandidata izrekne neku svemirsku glupost, recimo. Što znači da debata obično utiče samo na veoma tesne izbore. Naravno, ovo pravilo se menja od zemlje do zemlje. U Srbiji nikakvih istraživanja te vrste nema, te se vodimo po ličnom osećaju, nama omiljenoj naučnoj disciplini.

Scenario je sledeći. Po jednom modelu učesnici na početku imaju uvodnu reč, kao i završnu reč na kraju. Vreme za odgovaranje na pitanja skraćivalo se sa izbornim ciklusima i od nekadašnja tri minuta svelo se na otprilike minut i po. Učesnici imaju i tri do pet minuta za diskusiju po pitanju (posle odgovora), ali se to vreme obično deli na blokove od pola minuta do minut. Običaj je da jedan drugome postavljaju potpitanja, ako to ne rade, onda je to obaveza moderatora. Naravno, sve ovo je opcija, učesnici i organizator mogu da dogovore i druga pravila.

Uvodna reč je u Kenedijevo vreme trajala osam minuta, danas se za nju ne daje više od tri, a i to je mnogo. Najčešće se u debatu odmah ulazi sa pitanjima, bez uvoda.

A NA KRAJU RUKOVANJE: Običaj koji nije uhvatio korena u Srbiji je da pored moderatora ili građana, pitanja učesnicima postavlja i novinarski panel, najčešće troje novinara koji su eksperti za temu debate. Paneliste bira organizator, uz stalnu bitku sa učesnicima odnosno njihovim timovima koji bi da utiču na taj izbor.

Postoje tri tipa debate koji se primenjuju danas u svetu. Stojeća debata je ona gde učesnici sve vreme stoje za govornicama, fizički odvojeni. Ova debata je formalnija, izbegava se prisniji kontakt kandidata, vreme za iznošenje argumenata je oštrije podeljeno, čak i kada su replike u pitanju. Ko nije stajao 90 minuta u televizijskom studiju u punoj koncetraciji i bez mogućnosti da govori dok na njega ne dođe red, ne zna koliko to, zapravo, nije lako. Ove debate najmanje su atraktivne, ali se u njima argumenti najbolje iznose, a pravila se čvršće poštuju.

Drugi tip je već pomenuta gradska debata, gde su učesnici okruženi publikom i mogu ili da šetaju ili da stoje, ređe se sedi. Atmosfera je neformalnija i tu ima najmanje sukobljavanja između učesnika debate, a najviše borbe za simpatije publike.

Treći tip je sedeća debata, gde su učesnici i moderator za istim stolom, obično okrenuti jedni prema drugima, mada nije retkost i da licem gledaju ka publici, ako je ima. Ovaj format se smatra najboljim za raspravu, ali u njemu prednost ima onaj ko je u tome veštiji, bez obzira na argumente koje iznosi. Obično se na postavljeno pitanje dobija minut do dva za odgovor, onda se u narednih pet minuta učesnici nadgornjavaju, a moderator im daje reč vodeći računa o ravnopravnoj zastupljenosti. Ova vrsta debate je najatraktivnija za publiku, jer su učesnici u neposrednom kontaktu.

Jedan od najvažnijih elemenata debate dolazi na njenom samom kraju. Debata se smatra uspešnom ako se učesnici po završetku rukuju, zagrle ili urade bilo šta što publici poručuje da je prisustvovala političkoj raspravi, a ne ličnom obračunu. U Americi je običaj, praktično obaveza, da se na kraju debate učesnicima priključe supruge i eventualno deca. Za to se postavljaju specijalne stepenice za njihov izlazak iz publike na binu. Kandidati i njihove porodice mogu da se ne podnose, ali ova predstava u finalu je neizbežna, odbijanje bi se smatralo pravim skandalom i sigurno bi koštalo nekih glasova.

DOĆI ILI NE DOĆI: Organizator debate u stalnom je ratu sa timovima kandidata, odnosno učesnika. Timovi zakeraju, prete da se njihov kandidat neće pojaviti, a na organizatoru je da bude dovoljno vešt da zna kojem zahtevu treba da popusti, a kada treba da istera svoje. Kolege iz Amerike pričale su mi da se dešavalo da veče pred debatu jedna strana zapreti da će se povući, kao i to da je pojavljivanje neizvesno do par sati pred početak. U takvim se situacijama razrađuju rezervni planovi. Ako je debata sa više kandidata, nije problem kada jedan ne dođe, ako se takmiče samo dvojica, kao što je slučaj sa debatama predsedničkih kandidata, smatra se da „debata“ treba da se održi samo sa onim koji se pojavio. Do sada nije bilo takvih situacija, ali je svake godine, kažu kolege iz Komisije, najmanje jedna debata na ivici da propadne i pretnje timova da se neće pojaviti se krajnje ozbiljno shvataju.

Dodajmo na to da se kandidati za domaćine debata organizatoru prijavljuju godinu dana ranije i najčešće su to manji gradovi i univerzitetski centri. Za ta mesta održavanje debate je veliki događaj i domaćin u organizaciju ulaže nekoliko miliona dolara. Najčešće se oko debate organizuje čitava serija drugih razgovora i promocija budući da na debatu dolaze predstavnici svih relevantnih američkih medija (zamislite da se srpska nacionalna TV debata održava u Boru, Mrčajevcima ili Bukovičkoj banji). Mogućnost da se debata ne održi zbog nezadovoljstva nekog od kandidata za domaćine bi posle tolikog spremanja bila ravna tragediji. U Beogradu (ili Vašingtonu) to je samo jedan događaj manje.

SEMAFORI, ŠTOPERICE I NAOČARI: Debata mora da zadovolji i tehničke kriterijume, a dva su obavezna. Kandidati moraju da čuju jedan drugoga i moderatora, publika takođe. Što podrazumeva kvalitetno ozvučenje, nezavisno od onog koje koristi televizijska produkcija. Još važnije je da se vreme meri tačno i da kandidati imaju uvid u to koliko im je preostalo. U Americi se u tu svrhu koristi sistem semafora, gde žuto svetlo opominje da je kraj blizu, a crveno znači da je vreme isteklo. Semafori se postavljaju tako da ih kamere ne snimaju, već da publika ispred televizora ima utisak da učesnici sami mere koliko će da pričaju. Tonski signal se ne koristi.

U drugim delovima sveta upotrebljavaju se štoperice, ponegde se (Francuska) satovi stavljaju na uvid publici. Ali Francuzi mere kao u šahovskom meču. Kandidat ima svoje ukupno vreme i troši ga po sopstvenoj volji, negde priča više negde manje, zavisno od toga kako mu leži tema.

Konačno, budući da su debate televizijska forma, od ogromne je važnosti kako se režiraju. Običaj je da svaki kandidat ima „svoju“ kameru kojoj se obraća, kao i moderator. Dok kandidat govori, kamera snima samo njega i u tome je glavna razlika u odnosu na obične televizijske rasprave. Nema snimanja reakcija drugih dok jedan kandidat govori, nema čak ni „deljenja“ ekrana, gde bi se videla obojica (ili više njih) i na tome insistiraju timovi kandidata. U nekim manje formalnim debatama dozvoljeni su širi planovi, ali tako da se uvek vidi onaj koji govori. U debati predsedničkih kandidata, toga nema. Snima se samo govornik, kako režiser ne bi uticao na publiku svojom kreativnošću.

Kranovi i kamere na neobičnim pozicijama koriste se samo na početku i na kraju, dok kandidati ne govore. U televizijskom smislu, a i kao šou program, debata je konzervativna i dosadna, jedino što joj može udahnuti život su kandidati i njihova sposobnost da govore zanimljive stvari.

Međutim, postoji jedan važan razlog zbog kojeg debate kandidata imaju toliki značaj uz sve nabrojane mane i ograničenja. Običaj je da se u debatu ulazi „praznih ruku“, odnosno da kandidat ne nosi nikakve papire, pomagala, sprave ili diskove, izuzetak su naočare. Za debatnim mestom čekaju ga prazan papir i olovka, ako želi da pravi beleške i čaša vode. Sam se bori, svojim argumentima, sa protivkandidatima. Ne može da se poziva na tim, niti za savete i podatke tokom debate, niti da ih optužuje da oni vode prljavu kampanju mimo njegove volje. U debati sve postaje jasno već posle desetak minuta. Sučeljeni, kandidati konačno mere svoju snagu, a mi gledamo, s tim da im neko bude bliže (moderator), a neko dalje.

U srećnim zemljama građani uživaju odmeravajući kvalitet njihovih ideja s namerom da izaberu najboljeg. Ostali traže najmanje lošeg.

…B. Tadić i T. Nikolić (2008) foto: reuters

J. KENEDI I R. NIKSON: Prvi TV duel u Americi

M. LABUS I V. KOŠTUNICA: Prvi TV duel u Srbiji foto: reuters

NAJGLEDANIJI TV DUEL U EVROPI: F. Oland i N. Sarkozi foto: ap photo

»Viva Mehiko!«, Džulija Orajen