Pravićemo mi njega od blata

Kada mi je glodur ovog nedeljnika ponudio da napišem prilog o petogodišnjici smrti Slobodana Miloševića, bio sam prijatno iznenađen. Ne znam šta stoji iza ove ponude i neću da o tome razmišljam, pa sam odlučio da priložim svoje viđenje Slobodana Miloševića u veoma kratkim crtama.

Nema sumnje da je Milošević istorijska ličnost. Nema sumnje da je Milošević proteklih decenija u medijima u toj meri satanizovan da teško možemo da nađemo sličan primer u novijoj istoriji. Verovatno da je toj satanizaciji i sam doprineo zbog rigidnog odnosa prema medijima. On je, zapravo, smatrao da treba da govori za medije samo onda kada ima nešto novo i važno da saopšti. Sećam se njegovog intervjua koji je uživo dao čuvenom američkom novinaru Lariju Kingu. Bio je to izuzetan razgovor i prava je šteta što takvih istupanja u javnosti, domaćoj i svetskoj, nije bilo mnogo više.

Ovih dana iz štampe izlazi Zbornik povodom petogodišnjice smrti Slobodana Miloševića. Pedesetak ličnosti iz inostranstva i zemlje napisalo je svoje viđenje Miloševića. Za ovu priliku izdvojio sam neke segmente iz svog teksta koji će biti štampan u Zborniku.

„Pravićemo mi njega od blata“ – slušam ovu narodnu izreku već godinama. Govore mi to obični ljudi, ali i oni koji su bili za smenu Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine.

Prošlo je pet godina kako je Slobodan Milošević usmrćen u Hagu. Svedoci smo, baš ovih dana, da je upravnik pritvorske jedinice UN sistematski radio na tome da Milošević tragično okonča svoj život u ćeliji. Taj upravnik, da stvar bude još gora, o svojoj špijunskoj aktivnosti, redovno je obaveštavao ambasadu SAD u Hagu.

Deset godina posle oktobarskog puča 2000. godine, koji je, bez sumnje, najveća prevara učinjena srpskom narodu u dvadesetom stoleću, ne prestaje satanizacija Slobodana Miloševića i njegove porodice.

Činjenice govore da je u Srbiju ušlo više od sedamdeset milijardi evra u poslednjoj deceniji. Danas imamo milion nezaposlenih, sedam stotina hiljada gladnih, svakodnevno se otvaraju narodne kuhinje a spoljni dug zemlje u odnosu na prethodnu deceniju je utrostručen. To je u jednoj rečenici bilans ove, nazovi demokratske, vlasti.

U ovom kratkom osvrtu na političko delovanje Slobodana Miloševića podsetiću vas samo na neke događaje koji govore o njegovoj ulozi u demokratizaciji našeg društva, što današnji zvaničnici ne znaju ili neće da znaju, uporno tvrdeći da se radi o diktatoru. Vratimo se nekoliko decenija unazad.

Nema sumnje da je posle smrti Josipa Broza Tita u tadašnjoj Jugoslaviji došlo do velike polarizacije među rukovodstvima federalnih republika i pokrajina, u čemu su posebno prednjačili komunistički funkcioneri Slovenije, Hrvatske kao i pokrajinâ Kosovo i Metohija i Vojvodina. Tih godina, zabranjivane su knjige, novine i časopisi. Pisci su zatvarani. Dolaskom Slobodana Miloševića na čelo GK SK Beograda, a potom i na vodeću funkciju CK SK Srbije, represija prema intelektualcima prestaje. Knjige se slobodno štampaju, igraju se pozorišne predstave, famozni verbalni delikt odlazi u istoriju.

Međutim, u Zagrebu istovremeno nastaje dokument CK SK Hrvatske, kasnije nazvan Bela knjiga, koju sam ja objavio. Namera hrvatskog komunističkog rukovodstva bila je da se izvrši pritisak na Srbiju i njeno rukovodstvo upravo zbog toga što su srpski pisci, slikari, reditelji i drugi umetnici slobodno iznosili svoja kritička mišljenja o stanju u tadašnjoj Jugoslaviji. Partijski lider Srbije Ivan Stambolić zabranio je moju knjigu. Bio sam uhapšen i osuđen a knjiga sudski zabranjena i potom uništena u fabrici papira na Umci. Slobodan Milošević, istine radi, nije odobrio ovakav postupak državnih i sudskih organa.

Slučaj Milovana Đilasa, poznatog komunističkog disidenta, još ilustrativnije pokazuje držanje Slobodana Miloševića tih godina. Posle nekoliko decenija prvi sam objavio intervju sa Đilasom. Milošević se zalagao da on slobodno govori i piše i da mu se objavljuju knjige. I ne samo to. Milošević je naredio da se vrati pasoš Milovanu Đilasu kako bi on mogao slobodno da putuje. Ovakva odluka naišla je na žestoke kritike unutar CK SKJ. Sećam se da mi je Slobodan Milošević pričao kako ga je zbog te njegove odluke napao srpski političar Dragoslav Draža Marković. Đilas je dobio pasoš i posle višegodišnje robije i progona nesmetano je mogao da putuje, daje intervjue domaćoj i stranoj štampi i objavljuje svoje knjige.

O tome koliko je Slobodan Milošević u tim godinama uticao na demokratizaciju društva govori i podatak da je vrlo aktivno učestvovao u pomirenju tzv. Slobodne srpske pravoslavne crkve u Americi i Srpske pravoslavne crkve u otadžbini. Zahvaljujući njegovim garancijama, u otadžbinu je stigao mitropolit novogračanički Irinej iz SAD. Tada je i došlo do pomirenja među crkvenim velikodostojnicima. Srpska pravoslavna crkva ponovo je postala jedinstvena. Ubrzo zatim iz Libertivila, kraj Čikaga, prenete su mošti vladike Nikolaja u otadžbinu, u manastir Lelić. I na kraju da naglasim da je uloga Miloševića u obnovi izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru nemerljiva.

Slučaj tzv. humoreske „Vojko i Savle“ objavljene u dnevnom listu „Politika“ 18. januara 1987. godine označio je početak obračuna među članovima najvišeg rukovodstva SK Srbije. Nema dileme da je ovaj tekst zapravo bio najava definitivnog razlaza između Slobodana Miloševića i njegovih pristalica s jedne strane i Ivana Stambolića i njegovih sledbenika s druge strane. Ideju za pisanje ovog pamfleta-humoreske dali su u jesen 1986. godine Nikola Ljubičić, Dušan Čkrebić i Petar Stambolić u dogovoru sa Ivanom Stambolićem. Cilj je bio da se deo tadašnje vlasti obračuna sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti zbog tzv. Memoranduma. Taj radni papir SANU u kome se govorilo o položaju Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji naišao je na žestok napad dela dogmatskog rukovodstva države. Radilo se o neviđenoj harangi na SANU i njene akademike.

Cilj ove afere je bio da izazove obračun unutar rukovodstva Srbije, onih koji su optuživali SANU i Memorandum i onih koji to nisu učinili. Slobodan Milošević, razume se, nije osudio Memorandum.

Kao svedok odbrane, u više navrata sam boravio u Hagu u poseti Slobodanu Miloševiću. Njegova borba za istinu o stradanju srpskog naroda bila je impresivna. O tome će da sude istoričari. Kao Miloševićev savremenik, i izdavač njegovih knjiga, u narednim godinama objaviću još čitav niz veoma važnih svedočenja o njegovoj državničkoj ulozi. Dotle, pridružujem se svima onima koji danas govore: „pravićemo mi njega od blata“.