Hajnrih fon Klajst: Mihael Kolhas;
reditelj Boris Liješević; Jugoslovensko dramsko pozorište
Duža priča, odnosno kraći roman Mihael Kolhas Hajnriha fon Klajsta govori o običnom čoveku (trgovcu konjima) koji je, ne uspevši da dobije pravdu pred regularnim sudovima, odlučio da pravdu za sebe osvoji oružanim putem. Klajst se u priči stavlja u poziciju tzv. objektivnog pripovedača, ali istovremeno od samog početka (in)direktno zagovara ideju o Kolhasu kao “jednom od najpravednijih ali i najstrašnijih ljudi svoga vremena”. Dakle, Klajst Kolhasa ne sagledava objektivno već kao izuzetnog pojedinca koji prekoračuje ljudsku meru. Narator čitaoca podstiče da se Kolhasu i divi i da ga se užasava, a ova osećanja nisu plod objektivnog posmatranja. Naprotiv, mnogo su bliža melodrami koja se kao žanr sve više javlja u romantizmu i upravo insistira na jakim emocijama. Jer, ako ćemo sasvim objektivno, Kolhas je zbog toga što mu je ubijena žena, povređen sluga i ranjena dva konja, spalio jedno imanje, dva grada i pobio nebrojeni broj žena, dece, slugu i konja ne uspevši pri tome da uhvati i kazni krivca za nepravdu koja mu je učinjena.
Ovome treba dodati da su predstavnici vlasti u ovoj priči predstavljeni kao ekstremno nesposobni. Prvo nisu bili u stanju da donesu jednostavnu i očiglednu presudu, a zatim je njihove naoružane profesionalne vojnike u više navrata razbila grupica besnih seljaka koji nemaju ni pet minuta vojne škole. Dakle, priča o Kolhasu mogla bi se posmatrati i kao apsurdna i groteskna. Taj spoj apsurda i snažnih emocija veoma je blizak poznom romantizmu čiji je Hajnrih fon Klajst jedan od najznačajnijih predstavnika. Iz ove priče snažno izbija osećanje povređenosti i neverovanje u božansku i ljudsku pravdu koja je tako bliska Klajstu i nama. Upravo tu osobenost ove priče prepoznao je reditelj Boris Liješević, koji je u programu predstave napisao sledeće: “Kako se nositi sa besom koji stvara nepravda i ozakonjeno, institucionalno nasilje?” Ova rečenica je tačka susreta Klajsta i našeg doba u interpretaciji reditelja Borisa Liješevića i ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Dramatizator Fedor Šili, dramaturg na predstavi Miloš Krečković i reditelj Boris Liješević su načinom pripovedanja i odnosom prema junaku sledili Klajsta. U tekstu predstave isprepletali su naraciju i dijaloške scene koje su generisane iz originala. Reditelj je naraciju raspodelio između glumaca koji igraju likove, čime je u predstavi postignut isti efekat kao u originalu – skrivajući se iza “objektivnosti” naracije podstiče se uživljavanje u likove. Ovaj postupak je u predstavi dodatno “ojačan” činjenicom da glavnog junaka koji je u centru naracije igra jedan glumac, Vojin Ćetković, dok drugi glumci igraju više likova koji su grupisani po sličnosti motiva. Tako Dragičević igra muške žrtve nasilja koji su odani Kolhasu (konji i sluga). Milena Vasić igra sve uloge žena (suprugu, vračaru, kaluđericu) koje stradaju u ovom u osnovi muškom sukobu. Vojislav Brajović igra predstavnike vrhunske zemaljske i crkvene vlasti (Kneza Brandenburškog i Martina Lutera). Zoran Cvijanović igra srednji ešalon vlasti koja balansira između onih gore i onih dole (Sudija i Saksonski knez) i čije nepravovremeno i nekompetentno delovanje uzrokuje da se razbukta sukob između aristokratske porodice Fon Tronka (Aleksej Bjelogrlić i Nikola Rakočević) i građanina Kolhasa. Aleksej Bjelogrlić i Nikola Rakočević takođe igraju sve one likove koji su navodno imali za zadatak da Kolhasu pomognu da dođe do pravde, ali su ga suštinski zaustavljali i onemogućavali na tom putu. Miloš Samolov igra sitne bitange koje jure svoj mali ćar u velikom i po posledicama tragičnom sukobu. Scena je uglavnom prazna sa tek po nekim neophodnim elementom (scenograf Darko Nedeljković), što omogućava brz i efikasan prelazak sa scene na scenu. Ova vrsta pozorišne naracije pomaže da se publika lako i uspešno vodi kroz dramsku priču nastalu na osnovu obimnijeg proznog (Mihael Kolhas, Rat i mir i Elijahova stolica) i/ili epskog (Pra)Fausta) dela i karakteristična je za rediteljski rukopis Borisa Liješevića.
No, ako ova predstava bude dugovečna i uspešna, za to će pre svega biti zaslužna glumačka podela i rad sa glumcima. Naslovnu ulogu, Kolhasa, igra Vojin Ćetković. Kroz niz televizijskih i pozorišnih uloga Vojin Ćetković igra moralne i “pomalo” preke muškarce u zrelim godinama kojima publika veruje i sa kojim se lako saživi. Kolhas je upravo to – čestiti domaćin kome je naneta nepravda i koji je kadar da pravdu uzme u svoje ruke i stoga, kako ga vidite, odmah vam se sviđa. Za razliku od Kolhasa, čim vidimo Junkera Vencela fon Tronka – glavnog negativca, on vam se odmah ne sviđa. Glumac Aleksej Bjelogrlić je putem gesta i mimike jasno postavio svoj lik. Junker je lep, mlad i negovan. Međutim, lice i gestovi Fon Tronke kako ga igra Bjelogrlić, otkrivaju glupog, uobraženog i što je najgore, neosetljivog čoveka. Samo takav tip mogao je naneti tako glupu nepravdu Kolhasu i stalno bežati pred njegovim gnevom gurajući druge ljude u propast i nesreću. Nikola Rakočević igra inteligentnijeg predstavnika porodice Fon Tronka – Kunca. On razume, za razliku od tupavog Junkera, kakva je nepravda i šteta učinjena, ali je suviše aristokratski prepotentan i sebičan da bi mogao istinski da se udubi u problem i nađe pravedno rešenje.
Ta dva stanja svesti lika Kunca fon Tronka veoma jasno se vide u izrazu lica Rakočevića – u jednom trenutku je inteligentna i odgovorna odrasla osoba, a u sledećem bezdušno, uvređeno dete. Zoran Cvijanović nesnađenost saksonskog kneza izražava kroz fizičku mlitavost i glas iz koga kao da je odavno ishlapela sva volja za životom. Miodrag Dragičević igra slugu kao osobu koja je svu svoju mentalnu pažnju fokusirala na gospodara kome je beskrajno veran i odan, te se stoga iskreno rasplače kada oseti da gospodar sumnja u njega. Apstraktni ples kojim dočarava konje nije baš sasvim jasan, ali jeste ekspresivan i podudara se sa energijom koju ima lik sluge u Dragičevićevoj interpretaciji. Miloš Samolov igra Kaštelana, Strvodera i Johana Negelšmita kao likove za koje bismo na prvi pogled (smirene kretnje i dobronamernog osmeha) pomislili da su dobrodušni. Ali iza ove fasade kriju se bića koje su spremna da zbog svoje sitne koristi drugom naprave veliku štetu. Najnezahvalniji glumački zadatak imala je Milena Vasić. Ona igra Kolhasovu suprugu, Opaticu iz porodice Tronka i Proročicu. Sve tri žene su veoma različite iako su žrtve u muškom sukobu. Razlika se pokušala istaći preko kostima (kostimograf Marina Sremac) i izraza lica, ali sve to je delovalo kao rešenje spolja, bez uvida u jasan razlog zašto ista glumica igra tri sasvim različita lika. Vojislav Brajović je jedini bitno drugačije glumački postavio likove Martina Lutera i Brandenburškog kneza. On kao da se igrao dok igra ove likove. Njegova glumačka distanca prema maskama vrhunske vlasti bila je kontrapunkt igri ostalih glumaca, koji su svoje likove igrali sa više uživljavanja.
Igrajući istovremeno i naraciju i dramski sukob bez oštrih glumačkih prelaza, glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta nas je pustio da se sasvim uživimo u sudbinu Mihaela Kolhasa i da u njemu prepoznamo našu današnju dramu nastalu usled nepoverenja u institucionalnu pravdu. Tome je dodatno doprinela muzika koju na sceni izvodi Kralj Čačka. Činjenica da muzika nije bila snimljena na matricu već je izvođena uživo potvrđuje našu tezu o želji autora da predstava ostavi jak emotivan utisak – izvođač koji je na sceni može muziku da prilagodi trenutnoj igri glumaca. Svi zajedno su sasvim uspešni u svojoj nameri. Ljuti smo, frustrirani i besni. Uzbuđuje nas i naslađuje da gledamo kako čestiti čovek uzima stvar u svoje ruke zato što pojedinci bliski vlasti koriste sistem u svom interesu. Ali kada Mihael Kolhas na kraju predstave stavi glavu na panj, glumci jednostavno slegnu ramenima i kažu kraj. Nema stvarnog razrešenja društvenog sukoba jer mi, kao društvo, rešenje ne vidimo. Kao dokaz za to neka posluži činjenica da se u javnom govoru bes sve više toleriše, pa čak i podstiče, i to sa pozicija sa kojih se to nikako ne bi smelo raditi. Jesmo li dovoljno svesni posledica stalnog podjarivanja ovakvih osećanja? Da li smo svesni da je cena koja je plaćena da bi Mihael Kolhas dobio svoju pravdu besmisleno visoka? Bojim se da nismo. Šta nas onda čeka?
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
