Hitna pomoć zbrinjava povređenog Brisa Tatona. foto: tanjug
Desilo se – na našu nesreću! – da je kontrolu nad beogradskim ulicama u jednom trenutku preuzela banda nasilnika, jasno ideološki i politički orijentisana, oslonjena na prećutnu ili otvorenu podršku izvesnih stranaka, krugova i crkve. Imali smo generalnu probu onoga što neki priželjkuju, a neki drugi se ne usuđuju da imenuju. Platio je glavom francuski državljanin Bris Taton
Uz malo napora dade se rekonstruisati šta se događalo tog 17. septembra po podne na Obilićevom vencu, u bašti kafića „Irish Pub“. Pre svega kontekst: već danima traju debate i nervoza oko za 20. septembar najavljene Povorke ponosa; ekstremna neonacistička i klerofašistička desnica i njena bratska ulična podrška navijačkih plemena nedeljama prete da će tu manifestaciju silom sprečiti. Beograd je pun grafita koje nećemo navoditi; znate ih. Policija pokušava da se dogovori sa organizatorima gej parade oko obezbeđenja, a kasnije i mesta održavanja manifestacije. Procena je, kažu u MUP-u, na ivici između toga koji je rizik veći: otkazati ili izložiti neprihvatljivoj opasnosti učesnike.
Upravo tada treba da se igra fudbalska utakmica sa francuskim klubom iz Tuluza, pa se u Beogradu pojavila i grupa francuskih navijača, kao i obično. Nekoliko njih selo je u baštu „Irish Puba“ na Obilićevom vencu tog 17. septembra. Po trenutnoj verziji toka događaja, izgleda da ih je neko video, uhvatio se za mobilni telefon i obavestio svoje navijačke saborce da je „neprijatelj“ tu. Zna se da su grupice od dva-tri navijača (da ih policija ne primeti) tih dana patrolirale centrom Beograda, sa već utvrđenim planom reagovanja: ako se nešto primeti, organizuju se sredstvima mobilne veze, skupe se gde treba, „intervenišu“ i razbeže se. Tako je i bilo: grupa pozvanih navijača pojavila se, uočila „neprijatelja“ i napala ga. Bris Taton (28 godina) prebijen je veoma brutalno i bačen niz stepenice koje vode dole, u ulicu Maršala Birjuzova; strme stepenice. Zadobio je teške povrede: frakture, naprsnuće srčane aorte i nagnječenja mozga. Od tih povreda preminuo je u utorak, 29. septembra ujutro, posle višednevnog mučenja i nekoliko hirurških zahvata; lekari su učinili sve što su mogli.
DRŽAVA, POLICIJA, KAPITULACIJA: Policija je takođe učinila šta je mogla: zahvaljujući sve široj praksi postavljanja CCTV nadzornih kamera, učesnici događaja bili su snimljeni, identifikovani i većinom pohvatani. General policije Mladen Kuribak, načelnik Uprave policije MUP-a Srbije, kaže za „Vreme“ da je 13 lica krivično prijavljeno za pokušaj teškog ubistva (sada već i teško ubistvo: zaprećena je kazna do 40 godina); 11 ih je predato istražnom sudiji, a dva su u bekstvu. Svi su navijači; najstariji je rođen 1981, a najmlađi 1991. godine. Većina njih prolazi kroz krivičnu i prekršajnu evidenciju po nasilničkom ponašanju itd. Stvar je sada u rukama tužilaštva. Videće se šta će pokazati uvid u listinge mobilnih telefona osumnjičenih (ako već nije pokazao). Policija nije imala prethodna saznanja da se ovaj zločin priprema, za razliku od niza prethodnih slučajeva kada je uspela preventivno da deluje na osnovu pribavljenih obaveštajnih podataka. Procena je policije da je ovo bio spontano i na brzinu organizovan incident. Atmosfera je već bila zrela, krvca junačka je već proključala; trebalo je samo naći metu. Ovde je upravo o toj atmosferi i reč.
Govori se već naveliko, naime, o „kapitulaciji države“ pred nasilničkim bandama fudbalskih navijača, neonacista, klerofašista i ekstremne desnice. Činjenica je da su te grupacije, squadre (rekli bi Italijani), rano i iznenađujuće dobro organizovano započele svoju kampanju protiv Povorke ponosa, tj. gej parade, uz prateću podršku izvesnih stranaka, crkve i dela javnosti. Tu sada treba biti precizan: reklo bi se da je fudbal jedno, netrpeljivost prema seksualnoj orijentaciji drugo, a mržnja prema strancima treće. Tu treba dodati i uživanje u bilo kakvom nasilju – svejedno po kojoj osnovi – kao četvrto. Gen. Kuribak za „Vreme“ navodi policijske statistike za teritoriju Policijske uprave beogradske: 2008. na štetu 417 stranih državljana počinjeno je 377 krivičnih dela; u prvih devet meseci 2009. bilo je 298 krivičnih dela protiv 312 stranih državljana. Motivacija je bila u najvećem broju slučajeva imovinske prirode (krađa i pljačka). Kad je o napadima na strane državljane reč, 2008. bilo ih je 11, a ove godine 19; sve su to bili pojedinačni slučajevi – osim ovoga na Obilićevom vencu. Često je reč bila o državljanima bivših jugoslovenskih republika takođe, što treba imati u vidu. Toliko o strancima.
Kad je o navijačkom nasilju reč, gen. Kuribak kaže da je motivacija u tim slučajevima gotovo isključivo navijačka, retko ksenofobna. „Kad igraju Zvezda i Partizan, oni se potuku već u Mirijevu“, kaže on. On takođe upozorava da se izvestan broj banalnih incidenata predstavlja kao navijačko nasilje, a momci se pobili u kafani oko devojke ili nečeg sličnog, pa se ispostavilo da su inače i navijači različitih klubova. Ukratko, navijačima je sasvim svejedno koje nacionalnosti je navijač protivničkog kluba: s njihove tačke gledišta on je „za bivenje“ kao takav.
KO SVE GDE SEDI: General Kuribak ima mnogo primedbi na sportska društva i klubove: „Član 7. Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim manifestacijama jasno obavezuje sportska društva i njihove uprave da se trude i utiču na svoje navijače; da sarađuju s vlastima i dogovaraju se itd. Po zakonu to je njihova dužnost. Oni tu dužnost sistematski zanemaruju. Pogledajte ko sve sedi u skupštinama i upravama sportskih društava. Zato je veoma važno da se već jednom sportska društva privatizuju: kad imate titulara svojine, vlasnika, taj će jako paziti kako mu se navijači ponašaju i ko mu sedi u upravi. Uostalom, videli smo i znamo da navijači umeju da budu jako disciplinovani između sebe i da sprečavaju incidente, paljenje baklji i ostalo, na međunarodnim utakmicama kada klubu prete velike novčane kazne.“ Međutim, kaže gen. Kuribak, primena Zakona o sprečavanju nasilja nailazi na nerazumevanje kod javnih tužilaca: ubrzo su svi postupci protiv prijavljenih lica počeli da se prebacuju na „redovan postupak“ kod prekršajnih sudija, umesto da se vode po tom Zakonu.
Policija je i te kako svesna da je vođa navijača ili organizator grupe postalo zanimanje; da se to zanimanje povremeno preklapa sa kriminalnim radnjama; da navijači služe i kao sredstvo pritiska na uprave klubova i na igrače. „Kad su pre nekog vremena navijači upali i porazbijali automobile igračima Zvezde na Marakani, naišli smo na zid ćutanja“, kaže gen. Kuribak.
Policija je takođe svesna da su navijači postali i glasnogovornici određenih političkih stranaka i struja: u MUP-u kažu da se po parolama, skandiranjima i vizuelnom materijalu izloženom na utakmicama mogu predviđati i politički događaji u Srbiji. Policija takođe zna da se grupacije navijača i članstvo naonacističkih, klerofašističkih i ekstremno desnih organizacija i nekih političkih stranaka personalno poklapaju: u prekršajima javnog reda i mira i grupnom nasilničkom ponašanju sa navijačkim i političkim motivima stalno se javljaju ista lica.
Imamo, dakle, kombinaciju popustljivosti prema navijačima „našeg“ kluba; prema ekstremnoj desnici; prema crkvi i strankama koje sa njima dele isti pogled na svet i politiku; prema ideologiji i sistemu vrednosti na koji se svi ti nasilnici oslanjaju i njime se pravdaju, „naša deca“. Sve te popustljivosti i „razumevanja“, oklevanja i malodušnosti ohrabrile su proteklih nedelja bande nasilnika do te mere da u centru Beograda pokušaju da preuzmu policijsku ulogu patroliranja i intervenisanja na ulicama. Država je u jednom trenutku bila prešla u defanzivu, jer je policija ostala bez prave, potrebne i tražene političke podrške.
IDEOLOGIJA I DAN ŽALOSTI: Kad se tako nešto desi, onda više nije reč samo o zaštiti javnog reda i mira, života i imovine građana; to postaje i pitanje zaštite ustavnog poretka. Postoje osnove za sumnju da neko polako pravi uličnu armiju građanskog rata i uvežbava je za neku buduću priliku. Ove bande su organizovane i strukturisane; dele istu ideologiju i političke stavove; ne zaziru od nasilja; nailaze na razumevanje, ako ne i na podršku određenih političkih snaga i crkve. A to onda nije više samo posao Javne bezbednosti, nego i one druge, sa Banjice, kažu policajci. Gotovo je: javnost sada veruje da sve to nije bilo bez neke, da je reč o smišljenoj kampanji sa ciljem da se neutrališe glavni argument ove vlade – jadan kakav je – liberalizacija viznog režima, tj. „beli Šengen“. Sve i da nije tako, taj utisak javnosti je politička činjenica. Sada, kad je siromah Bris Taton umro, svi su digli galamu: imamo u sredu dan žalosti, sve uz opomene da se zastave imaju spustiti na pola koplja; stranke i svi prete javnim protestima; čak se i „Srpski narodni pokret 1389“ javio da je protiv nasilja, vladike izlaze iz Sinoda. Tragedija preti da postane farsa.
Predsednik Srbije Boris Tadić najavio je najstrože mere prema napadačima na francuskog državljanina Brisa Tatona koji je jutros preminuo u Beogradu. Tadić je na konferenciji za novinare na Brdu kod Kranja izrazio saučešće porodici Brisa Tatona (28) i rekao da će država Srbija „najozbiljnije i najstrože“ reagovati na napad huligana na tog mladića. „Srbija je otvoreno, demokratsko društvo u kojem ekstremne grupacije ne mogu proći“, rekao je Tadić i dodao da je u „srpskoj demokratiji tako nešto apsolutno neprihvatljivo“. „Svi koji su učestvovali u tom tragičnom nasilništvu su uhapšeni i oni će biti procesuirani“.
Da li će narod većinski da se angažuje (na izborima, u protestima i bilo gde) na strani onih koji su na vlasti ili na strani onih koji bi da tu vlast promene? Mislim da je to malo verovatno dok je vlast ovakva kakva je, dok su opozicione partije ovakve kakve su, a organizacije civilnog društva i društvena elita ovakve kakve su
Javlja li se klica političke alternative Srpskoj listi? Da li se opozicija konačno setila da bi mogla da pomogne Srbima na Kosovu? I kako? Kolika je važnost toga? Na koji način režim u Beogradu (ne)reaguje na to što se neko konačno usudio da zagazi u politički zabran predsednika
Predlog gradonačelnika Beograda da na Beogradskoj autobuskoj stanici, ali i na tablama sa nazivima ulica budu ćirilica i engleski jezik, otvara mnoga pitanja, a svi mogući odgovori su smejurija. U beogradskoj opštini Zvezdara postoji ulica koja se zove Kisela voda. Hoće li biti prevedena kao “Mineral water” ili “Sparkling water”
Obećanja od kojih je prošlo godinu dana, a za neke i više, nisu održana bez obzira na to što u slučaju prosvetnih radnika postoji potpisan Protokol, a u slučaju poljoprivrednika, samo pre nekoliko meseci potpisan Sporazum. Šta dalje sa protestima prosvetara i poljoprivrednika
Portal IN Medija objavio je da je opština Inđija u paketiće za decu iz karate kluba “Sensei” između ostalog strpala i med za potenciju “Fruškogorski skočko – radost u kući”. Urednica portala Verica Marinčić kaže za “Vreme” da se uskoro gradom pronela vest o “istrazi” koja treba da ustanovi ko je joj to dojavio, te da će se predsednik Vučić u vanrednom obraćanju oglasiti povodom skandala: “Na samom kraju agonije, ucena i pritisaka, roditelji su javili da je doneta odluka da svi roditelji treba da tuže IN Medija, a ko ne tuži time će pokazati da je on taj koji je vest o medu preneo nama”
Sećate se čuvenih “dva jaja” ministra Momirovića? E pa, sva je prilika da su ta “dva jaja”, pre sniženja cene, bila u nekom od marketa koji je bio deo organizovanog nameštanja cena, kako tvrdi Komisija za zaštitu konkurencije
"Hoćeš da napišeš članak posle ovoga i da ti debelo platim?" To je novinarku televizije N1 Anu Novaković pitao otac Benjamina Hasanagića koji se u procesu protiv inspektora Odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije vodi kao oštećeni
Demostat: Istraživanje javnog mnjenja
Zadovoljni životom, nezadovoljni vlašću Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
