Prava slika Darka Šarića

Počećemo od anegdote: prisećajući se raznih detalja iz karijere Ive Pukanića neposredno pošto je ubijen, došao sam do tog nekog ličnog kurira Bila Montgomerija, ambasadora SAD u svim našim državama, kurira koji je Pukaniću donosio poverljive podatke stanice CIA u Beogradu, nekog Eskobara, ali nisam mogao da se setim njegovog krštenog imena. Poslao sam iz Zagreba SMS jednom mom zaista dobrom izvoru, koji sve to zna: „Kako se ono zvaše onaj naš beogradski Eskobar?“ Odgovor je glasio: „Pa, Darko Šarić, budalo!“

Priče o tome kako policija nije imala „dosije“ (štogod ko pod tim podrazumevao) o Darku Šariću, dakle, ne stoji. Miloš Oparnica iz Nacionalnog biroa Interpola u Srbiji izjavio je u nedelju uveče kod Olje Bećković da je Darko Šarić policiji postao zanimljiv još 2000. godine, ali – i to je veoma važno – po liniji pranja novca, a ne trgovine narkoticima. Po svemu sudeći, to zanimanje je konačno dovelo i do ove današnje situacije. Deset godina, kazaće neko, da to nije malo mnogo? Nije – ako imamo u vidu da je reč o čoveku očigledno veoma inteligentnom i spretnom, čoveku koji je godinama gradio svoju korporaciju imajući u vidu poslovna iskustva svojih partnera i kolega, čoveku koji je stvorio prave veze i… hm, ovaj, kako da kažem… investirao, je li, u prave ljude. Izgleda da je samo u jednom detalju bio zakasnio: prekasno je zatražio crnogorsko državljanstvo. Dobro: taman je bio dobio nekakav čudan dokument u kome mu MUP Crne Gore „garantuje“ da će dobiti državljanstvo čim se odrekne državljanstva Srbije, ali tada je bruka već bila pukla, pa je bilo kasno. E, sad: ne razumem se u crnogorske administrativne postupke; možda se to kod njih tako radi, ne znam; vidimo da je dobio i placet Agencije za nacionalnu bezbednost i Ministarstva odbrane Crne Gore. Premijer Milo Đukanović, suočen sa tim pitanjem u intervjuu datom Jugoslavu Ćosiću, pokazao je znake nelagode (on nikada nije nervozan) i pozvao se – na šta? Na prezumpciju nevinosti, jer da organi u Crnoj Gori nemaju ništa zabeležno protiv Šarić Darka i šta sad? Posle je ispalo da Darko Šarić kod njih prolazi kroz evidenciju još od 1993. po raznim osnovama; da se gurao u politički život donacijama itd.

„SIGURNA KUĆA„: Da je Darko Šarić bio dobio crnogorsko državljanstvo, kao tri njegova najbliža (kako čujemo) saradnika, možda bi bio pozvan na informativni razgovor i onda pušten – kao i oni. Ovako mora da se krije. Ta trojica su, naime, puštena jer da srpsko tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala nije na vreme odgovorilo na „molbu za pružanje međunarodne pravne pomoći“ i poslalo detalje o toku istrage protiv Šarića i drugova. A pošto su oni crnogorski državljani, je li, onda nema izručenja, ali ni razloga za držanje u pritvoru, jer te razloge nijesmo dobili, a poštujemo prezumpciju nevinosti. Tužilac Miljko Radisavljević onda je učinio nešto neubičajeno: rekao je, otprilike, da bi slanje tih detalja ugrozilo dalju istragu i da je tražio odlaganje dok se istraga ovde (i – pretpostavljamo – u još nekim zemljama) ne završi. Drugim rečima, kad se to prevede na običan govorni jezik – ovi naši onima njihovima ne veruju ništa, da se ne foliramo.

Takav je skandal morao da pukne pre ili kasnije, kažu ljudi iz struke. Svi znaju da je Crna Gora postala sigurna kuća za čitav niz zločinaca koji su krivična dela, čak i najteža, počinili u Srbiji. Dovoljan je primer notornog ubice iz nevladine organizacije Jovice Stanišića, Željka Make Maksimovića, za koga svi znaju da se krije u Crnoj Gori; znaju i iz kojih se telefonskih govornica u Prčnju i Herceg Novom javlja. I šta? I ništa. Ima još takvih. A o vezama, poslovnim, prijateljskim i rođačkim, crnogorskih i beogradskih kriminalaca i da ne govorimo. Naravno da su ovi naši izgubili strpljenje, tim pre što je reč o velikoj akciji planetarnih razmera protiv korporacije koja raspolaže ogromnim novcima; takva se operacija ne dovodi u opasnost deljenjem osetljivih informacija sa jednom notorno nepouzdanom administracijom kakva je ova u Podgorici. Jedna ograda: to, naravno, ne znači da je Nebojša Medojević u pravu i da ga treba tek tako puštati da priča šta mu padne na pamet; on ima neke svoje ciljeve, ali ulaženje u to bilo bi mešanje u unutrašnju politiku susedne i prijateljske države, čega se valja kloniti.

GLISERI, CIGARETE I KOKAIN: Nego, vratimo se mi na temu: reč je o novcima nezamislivo velikim, kao i u heroinskom poslu, ali kokainski posao je različit i – možda – čak udobniji. Pre svega, kokain je droga bogatih, dok je heroin droga siromašnih. Potražnja za heroinom je stabilna i – što je najvažnije – imperativna; zato heroinski ovisnik i osiromaši tako brzo. Potražnja za kokainom je fleksibilna i nije imperativna: kad nema – nema, i ljubitelji kokaina, koji je kao prvo statusni simbol i deo korporativno-japijevsko-džet-set kulture, a kasnije i psihološka ovisnost, ali manje intenzivna, mogu da izdrže duže. Čisto menadžerski gledano, dalje (ovu problematiku najbolje je posmatrati u hladno-neutralnim ekonomski-menadžerskim terminima, jer je tako gledaju akteri), kokain ima specifičnu geoposlovnu crtu: raste s one strane okeana. To znači da se potražnja u bogatim državama gde se najviše traži mora podmirivati brodskim transportom, jer je avionski suviše rizičan, praktično nemoguć – osim u slučaju SAD, gde je moguće provlačiti male avione ispod radara i bez kontrole. Te dve specifičnosti – fleksibilna potražnja i nužno zapreminski krupni transporti – uslovili su i ovu priču. Dakle: brodovi, kontejneri, lažna dna itd. Dobro: pojedini sitni šverceri, „mazge“ u žargonu, provuku nešto i avionima, ali to nije dovoljno. Donedavno su glavna tranzitna mesta za kokain bile velike atlantske luke u Evropi i Britaniji: Amsterdam, Roterdam, Antverpen, Hamburg, Bremen, Liverpul itd. odatle Joci nadimak Amsterdam. U međuvremenu su se policije, službe bezbednosti, obaveštajne službe, carinske i druge agencije opametile i šverc preko velikih atlantskih luka postao je rizičan. Heroin, s druge strane, ide kopnom – jer može: gustina drumskog i železničkog saobraćaja između evropske Turske (to je najuže grlo) i Evropske unije tolika je da tih 90 tona čistog heroina koji godišnje uđu u Evropu prolaze sa sasvim dobrim šansama i malim rizikom. Sve i da dvadesetak odsto padne, biznismeni su i dalje na velikom dobitku: profitne su stope ogromne. Jedini način da se to dovede u razumno prihvatljive okvire jeste dobar obaveštajni rad tamo daleko, gde cveta limun žut: tamo gde su laboratorije iz kojih izlazi čisti heroin br. 4 (93 odsto), u dalekim istočnim carstvima. Na tome se, naravno, radi, ali to nije lako: previše novaca je u opticaju.

Slično je i sa kokainom: Amerikanci već godinama grade obaveštajne mreže u Latinskoj Americi, pokušavaju da lokalnim vladama daju više para nego što narko-dileri mogu, ucenjuju ih „programima pomoći“, koji na kraju završe u džepovima korumpiranih lokalnih političara, troše doušnike uznemirujućom brzinom itd. Ali, nekih rezultata ipak ima. Nas sada zanima region: Sredozemlje je postalo nova „destinacija“, kako kažu turistički poslenici, dakle odredište; Baltik ćemo ostaviti po strani, mada i njegov značaj raste od početka devedesetih godina.

Prvi jači slučaj bila je ona zaplena preko 600 kg kokaina 1998. u Rijeci: brod koji je pokušao da sakrije svoju pravu svrhu kružio je od Grčke do Kopra, pa do Rijeke, ali je tamo tovar otkriven. Ispalo je da je naručilac general Hrvatske vojske Ivan Andabak; proces se vukao, presude su bile ukidane i vraćane, ali je konačno pre nekoliko meseci Hrvatsko državno odvjetništvo poslalo čoveka u Ekvador i dokopalo se potrebih papira, pa je general u neprilici. Onda je ona gđa Čočoroska iz Skoplja, pre toga Arkanova trafikantkinja u Erdutu, pokušala da uveze nekih 473 kg kokaina preko Bara; tovar je uredno ispraćen od Kolumbije do Bara, pa kamionom do Makedonije, gde je zaplenjen (Stanislava Čočoroska dobila je pravosnažnih 14,5 godina). To su bili samo veći slučajevi. Suština je u tome što su sredozemne i levantinske države nekako pogodnije za šverc dragocenih dobara sa visokom profitnom stopom; valjda korupcija igra ulogu. Osim toga, preko puta Bara i Drača je južna Italija sa svojim nevladinim organizacijama već sviklim na šverc cigareta i povezanim sa ostatkom poslovnog sveta u Evropi. Jedan gliser kokaina od Drača ili Bara do Barija ili bilo gde u Pulji vredi najmanje dvadeset glisera cigareta. Carinski činovnici i policajci po istočnom Jadranu jeftiniji su od carinskih činovnika i policajaca u atlantskim lukama.

PUT NOVCA: Putevi kokaina, dakle, preusmeravaju se ovamo. Iz nekog razloga – valjda zato što je pametan – Darko Šarić je, kako čujemo, svoje profite od tranzita i posredovanja počeo da ulaže u proizvodnju, čime ih je samo uvećao i smanjio rizike. Trebalo je, dakle, zarađeni novac nekako pustiti u legalne tokove, jer je san svakog gangstera da jednoga dana plati porez i čista srca pogleda svojoj državi u oči kao častan i savestan građanin. Tu dolazimo na najdelikatniji deo priče: pranje, propiranje i zapiranje kriminalnog novca staro je koliko i moderni kapitalizam, a ta prefinjena veština pranja usavršena je tokom prohibicije u SAD, dvadesetih godina prošlog veka. To vam je, inače, čitava nauka koja se izučava u odgovarajućim visokoškolskim ustanovama i stalno usavršava, jer umetnici stalno pronalaze nove načine kojima treba doakati. Ukratko, trik je u tome da se gotovina zarađena švercom kokaina polako i izokola infiltrira u legalne tokove novca tako što će joj se dati neko dovoljno uverljivo zakonito poreklo. Ima tu čitav niz raznih načina; svi oni nešto koštaju (što više, to bolje); treba novce provući kroz dugačak niz pravih ili (češće) fiktivnih firmi, koje će te pare na kraju investirati kao nesporne tamo gde predstavnik pravog (i po pravilu nepoznatog) vlasnika kaže.

Je li sada jasno zašto je Darko Šarić prvo postao zanimljiv samo po liniji pranja novca? Čovek je, očigledno, vodio računa o svojim poslovima, ali pranje novca nije jednostavan posao: ovako ili onako, pre ili kasnije, nešto će izazvati pažnju. Istini za volju, od trenutka kad neki Darko Šarić postane interesantan, pa do trenutka kada ga se poveže sa stvarnim poreklom njegovih para, ume da protekne neko vreme; umetnici i njihovi savetnici su vešti i sve veštiji; nadležne agencije i službe kaskaju za njima; međunarodna bi saradnja mogla biti bolja i brža. Sada, kad su Darko Šarić i njegovi novci dovedeni u vezu sa njegovim kolumbijskim plantažama i pratećim kokainom, stvar se odmotava: gde je sve ulagao, osim u neke crnogorske lokalne izbore, ugostiteljske i hotelske kapacitete u Srbiji, poljoprivredno zemljište i ostalo što ćemo tek doznati – na našu veliku radost.

E, sad: s obzirom na sve moguće i poznate načina na koje se prljav novac pere, propira, ispira i zapira, treba biti nadasve oprezan pre nego što nekoga optužimo da se upetljao u poslove Darka Šarića. Taj novac – po prirodi stvari – javlja se kao nesporan i legalan; pa nisu se ljudi toliko trudili za džabe. Po pravilu, poslovni ljudi privučeni sasvim normalno u takve investicije i združene poduhvate ne znaju, niti su mogli ili morali znati o kakvom poreklu novca je reč.

I na kraju: jedini način da se ovakvim zlikovačkim poduhvatima stane na rep jeste pažljivo praćenje tokova novca, poređenje nečijih poreskih prijava i izvora prihoda sa njegovim stvarnim, vidljivim, bogatstvom, kontrola bankarskog poslovanja. „Pratite put novca!“; tako je čuveni izvor vašingtonskog „Posta“ Duboko Grlo savetovao Vudvorda i Bernstina tokom afere „Votergejt“; tek danas znamo zašto je bio toliko u pravu: zato što je bio zamenik direktora FBI i znao je o čemu govori. Svako dete je čulo za Eliota Nesa, ali čak ni policajci kojih se to jako tiče ne znaju da Eliot Nes nije bio ni policajac, ni agent FBI; on je bio finansijski inspektor za takse i akcize i kao takav je doakao jednom Alfonsu Alu Kaponeu.