Dokumenta koja objavljujemo preuzeta su iz knjige Ibarska magistrala – Zločin bez kazne, koju je ovih dana objavila "Srpska reč". U toku istrage DB je saslušao petnaest svojih visokih funkcionera i operativaca. Njihove izjave upućene su istražnom sudiji Nebojši Živkoviću i zastupniku optužnice Milunu Dragutinoviću, uz propratno rešenje šefa Resora DB Srbije, generala Gorana Petrovića, kojim je sve njih, radi izjave pred sudom, oslobodio čuvanja „državne tajne". Te izjave, koje nisu ušle u sudski zapisnik, ušle su u ovu knjigu. Čitaocima predstavljamo zapisnike koje je uradio Resor DB Srbije u uverenju da su ta svedočenja uverljiva optužnica protiv poretka državnog terorizma bivšeg režima, u kome su tajna policija i njeni eskadroni smrti, bili gospodari života i smrti i ubijali svoje političke protivnike. I opomena svima koji su spremni da državni aparat koriste kao instrument u političkoj borbi
Stevan Basta:
„Što se tiče operativnog dela prema Vuku Draškoviću, mogu reći da je on u dužem vremenskom periodu obrađivan kao prioritetan objekat Trećeg odeljenja, posebno u periodu njegovog imenovanja na mesto potpredsednika Savezne vlade i obavljanja te funkcije. Nakon podnošenja ostavke Vuka Draškovića i izlaska iz Vlade njegove stranke, Radovan Božović je preneo meni i Goranu Kuzmanoviću da je Radonjić izdao nalog po kome se operativno angažovanje Trećeg odeljenja mora maksimalno intenzivirati uz primenu svih mera. Ovakav nalog je za nas značio dvadesetčetvoročasovni smenski rad, u kome je svaka bitna informacija u vezi aktivnosti i namera Vuka Draškovića u najkraćem roku morala biti prosleđena prema načelniku Centra Milanu Radonjiću ili u njegovom odsustvu zameniku načelnika Centra.
Baza za TV snimanje: Nakon ovog naloga, Radovan Božović me je obavestio da je Milan Radonjić naložio da Treće odeljenje prikupi u što kraćem roku sva saznanja vezana za pripadnike obezbeđenja Vuka Draškovića i da ih, zajedno sa njihovim fotografijama, prosledi njemu. Istovremeno me je Radovan Božović informisao da ćemo morati ubuduće da primenjujemo mnogo češće meru tajnog praćenja jer, kako je tada rekao, Radonjić smatra da dosadašnjim radom obezbeđujemo samo parcijalna saznanja o aktivnostima Draškovića. Istovremeno sa ovim nalozima, Božović me je obavestio i o tome da je Milan Radonjić naložio da odeljenje stvori uslove za bazu iz koje bi se mogli osmatrati i TV dokumentovati aktivnosti Vuka Draškovića.
Ratko Ljubojević iz Devetog odeljenja me je obavestio da, na zahtev svog načelnika, moraju da snime dolazak Vuka Draškovića u prostorije SPO u Knez Mihailovoj ulici, te da imaju velike tehničke probleme. Na osnovu takvog naloga Milana Radonjića i razgovora sa Ljubojevićem, neposredno sam učestvovao u stvaranju uslova za realizaciju tog zadatka. Baza je locirana u jednoj od prostorija Kolarčevog narodnog univerziteta, a zajedničke karakteristike prostorija koju sam predvideo za bazu sa mnom su izučavali i TV i foto-tehničari Devetog odeljenja, Stevanov Đorđe i Vaske.
Nekoliko dana nakon toga, Božović me je obavestio da je Radonjić lično zainteresovan da vidi tu bazu, što mu je i omogućeno. Nakon zajedničkog opserviranja baze, Radonjić je zatražio da stvorimo uslove za još jednu bazu za TV snimanje i foto-dokumentovanje i iz druge perspektive. I taj zadatak smo realizovali i ista je bila locirana u prostorijama Robne kuće „Beko“.
Po mom nalogu, ranije pomenuti radnici Devetog odeljenja, a u pratnji operativnog radnika Trećeg odeljenja, dokumentovali su dolaske i odlaske indikativnih lica u prostorije SPO u Knez Mihailovoj ulici. Naime, ja sam, dobijajući informacije od operativnog radnika koji je obrađivao Vuka Draškovića, Mihaila Simeunovića, najčešće ili direktno sa tehnike o tome da će kod Draškovića doći neko od stranačkih lidera, davao inicijativu da to i TV dokumentujemo i da imamo TV zapis objedinjen sa izveštajem o prisluškivanju sadržine razgovora koji su se obavljali kod Vuka Draškovića. Istovremeno, u jednom ili dva navrata, sniman je konkretno i sam dolazak i odlazak Vuka Draškovića u prostorije SPO, posebno u situacijama kada je nalagana primena mera tajnog praćenja.
Tajno praćenje Vuka Draškovića je uvek primenjivano na inicijativu Milana Radonjića, a o čemu me je Božović blagovremeno izveštavao. Potreba za tajnim praćenjem Vuka Draškovića je nama u Trećem odeljenju obrazlagana mogućnošću da Vuk preko tehnike legindira svoj kontakt u nekoj ambasadi ili sa nekim od lidera stranaka. Iako nam je obrazloženje delovalo neubedljivo, mi smo uvek postupali po nalogu.
Kada govorimo o snimcima koji su nastali TV dokumentovanjem iz pomenutih baza, želim da napomenem da su isti bili vrlo profesionalno odrađeni i da su, nakon prikazivanja grupnog-total snimka ljudi i vozila koja su dolazila na parking ispred sedišta SPO u Knez Mihailovoj ulici, odmah zatim bili zumirani, odnosno približavani, radi boljeg uočavanja crta lica pripadnika obezbeđenja lidera SPO, kao i registarskih oznaka automobila koja su koristili.
Bezbednosna procena situacije: Takođe moram da napomenem da su urađene kraće provere za članove obezbeđenja lidera SPO, njihove fotografije i spisak automobila koje koriste, a zatim i informacija koju je sačinio Kuzmanović Goran i otkucao u dva ili tri primerka, ali ne u formi službenog operativnog materijala sa odgovarajućim zaglavljem i podacima u tekstu. Po mom sećanju, jedan primerak te informacije Božović je odneo Milanu Radonjiću, dok su jedan ili dva primerka ostala u Trećem odeljenju. Ta informacija nije bila uložena u dosije Vuka Draškovića, a mi smo ostavili primerak za nas iz predostrožnosti, da ukoliko nam se nešto slično ponovo zatraži, olakšamo sebi posao.
Takođe, mogu sa sigurnošću da tvrdim da nijedan nagoveštaj eventualnog putovanja Vuka Draškovića van Beograda nije prošao bez zahteva tadašnjeg načelnika Centra Milana Radonjića da se primeni mera tajnog praćenja. Ukupni podaci dobijeni primenom mera i radnji RDB prema Vuku Draškoviću ukazivali su na približavanje stavova između lidera opozicionih stranaka i usaglašavanja stava da je neophodno da održe zajednički miting. Tokom avgusta 1999. godine, održan je jedan takav skup u Beogradu, koji je potvrdio našu operativnu bezbednosnu procenu političke situacije u zemlji i njenih mogućih implikacija u daljem periodu. Nakon mitinga, ponovo je intenziviran operativni rad i praćenje aktivnosti Vuka Draškovića i ranije pomenutih struktura.
Nekoliko dana pre polaska Vuka Draškovića na Ravnu Goru, primenom operativno tehničkih mera dobili smo definitivnu potvrdu da će do puta doći, nakon čega je usledio zahtev Milana Radonjića, koji mi je preneo Radovan Božović, da je potrebno da intenzivno pratimo komunikaciju Vuka Draškovića, kako bismo došli do tačnog podatka kada polazi i sa kim, sa koliko automobila, te da saznanja dostavimo Radonjiću i Devetom odeljenju radi lakšeg organizovanja prihvata. U subotu, 2. oktobra 1999, u toku dana došli smo do podatka da će Vuk Drašković poći na pomenuti put 3. oktobra, u prepodnevnim časovima, o čemu smo odmah pismenim putem informisali rukovodstvo CRDB Beograd. Istovremeno, po zahtevu Milana Radonjića, naložili smo Devetom odeljenju da primeni meru tajnog praćenja Vuka Draškovića prilikom putovanja na Ravnu Goru. Narednog dana, 3. oktobra, nisam bio uključen u samu primenu tajnog praćenja Vuka Draškovića, tako da nisam imao saznanja kako je praćenje realizovano, ni kakve je rezultate dalo, niti do kada je vršeno. O tome da je došlo do udesa sa tragičnim posledicama saznao sam po dolasku u kancelariju, a po prethodnom pozivu Gorana Kuzmanovića.
Rade ga kao da hoće da ga koknu: Po izlasku iz prostorija Centra, sa namerom da idemo kući, ja i Božović smo u nekoliko rečenica prokomentarisali današnji događaj, izražavajući sumnju u pozadinu događaja, pri čemu je Božović, u jednom momentu, izneo: „Ma, Stevane, ovo su ubice!“ Ja sam u tom momentu zaključio da se to odnosi na Milana Radonjića i njegove pretpostavljene, pa ga nisam pitao na koga misli, niti smo nastavili razgovor. Takođe, napominjem, da sam i pre događaja na Ibarskoj magistrali komentarisao pritiske koji su bili vršeni prema nama od strane Milana Radonjića, u smislu naloga i zahteva da se mora u svakom momentu znati gde se nalazi Vuk Drašković, da li je sam ili u društvu, šta namerava da uradi u narednih nekoliko sati, da li će eventualno i gde ići, sa kim će ostvariti kontakt i slično. Tada sam takve naloge pred Božovićem prokomentarisao da to meni ne izgleda operativno celishodno, te da se ponekad upitam šta oni, u stvari, hoće. Odgovor Božovića, u pola glasa, je bio: „Rade ga kao da hoće da ga koknu, ne znam kako mi svoje glave da sačuvamo“.
Dan ili dva nakon događaja na Ibarskoj magistrali, Božović je obavestio mene i Gorana Kuzmanovića da Radonjić zahteva da intenzivno pratimo preko svih operativno tehničkih mera, kao i da proširimo krug lica koje prisluškujemo iz rukovodstva SPO, koji imaju lično dobre relacije sa Vukom i Danicom Drašković.
Cilj ovih aktivnosti po Božoviću je trebao biti prikupljanje svih komentara kojima se RDB optužuje za nesreću na Ibarskoj magistrali.
Mogu sa sigurnošću da tvrdim da su svi izveštaji sa ovom temom prosleđivani tadašnjem načelniku RDB Radomiru Markoviću, što se jasno videlo i po signaturi na primerku koji smo slali rukovodstvu CRDB.
Veze sa kriminalcima: Nekako u tom periodu, Božović je počeo da donosi, zajedno sa ostalim materijalima koji su vraćeni u naše odeljenje nakon upoznavanja od strane rukovodstva CRDB, i izveštaje o kontroli telefona objekta „Gari“. Božović mi je tada rekao da su to izveštaji Veselina Lečića, da je to njegov posao i da te izveštaje čuva kod nas. Takođe mi je rekao da je to neki kriminalac iz Pančeva, da je bliska veza Vuka ili Danice Drašković, te da će on, navodno, dovesti svog čoveka sa elektronskom opremom kojom treba da izvrši kontrolu službenih i stambenih prostorija, u cilju otkrivanja prislušnih sredstava.
Početkom 2000. godine, kada sam ja postao načelnik Trećeg odeljenja, u neposrednoj komunikaciji Lečić Veselin je, na moje interesovanje dokle ću ja da dobijam te izveštaje i o čemu je tu reč, izneo da je objekat „Gari“ kriminalac koji je vrlo blizak sa Danicom Drašković još iz njihovog zajedničkog rada u „Termoventu“ i da ga je ona angažovala da obezbedi pouzdanu elektronsku kontrolu njihovih prostorija. Takođe mi je dodao da se do tih podataka došlo preko izvesnog lica zvanog Kinez, koji je bivši ili aktuelni saradnik gradskog SUP-a te da, pošto on hoće da trguje sa GSUP-om, moramo posebnu pažnju da obratimo i na Kineza i na Garija.
Ono čime je trebalo da ja rukovodim u proceni izveštaja, prema Lečiću je bilo da li Gari ima kontakte sa Kinezom ili Danicom Drašković, te da takve izveštaje prosledim Lečiću. Od tada sam ja tako i postupao, a čuvanje izveštaja sam preneo na Gorana Kuzmanovića. Do sredine 2000. godine, jednom do dva puta su podaci, dobijeni kontrolom telefona objekta Gari, ukazivali da će imati kontakt sa Danicom Drašković u gradu. Jednom je bila precizirana Skupština grada kao lokacija sastanka, te sam ja, po nalogu Lečića, aktivirao Deveto odeljenje. Međutim, Garija nismo uspeli da prihvatimo. Osim ovih izveštaja, u Treće odeljenje, odnosno meni, u nekoliko navrata stizali su izveštaji o kontroli telefona Garija u Pančevu, kao i dva albuma sa fotografijama i izveštajima o tajnom praćenju Garija od strane Devetog odeljenja CRDB, na kojima je fotografisano i lice pod pseudonimom „Kinez“ u društvu sa Garijem.
Indikativno je, sa ove distance posmatrano, da je Radovan Božović kao načelnik Trećeg odeljenja, u drugoj polovini 1999. godine, u nekoliko navrata preda mnom prokomentarisao da je od rukovodstva CRDB Beograd Radonjića i Lečića nekoliko puta obaveštavan o namerama i kontaktima Vuka i Danice Drašković, a da takva saznanja mi u Trećem odeljenju nismo imali čak ni u indicijama, primenjujući sve operativno tehničke mere i pozicije. Na moje komentare da ne mogu da shvatim odakle im takve informacije, Božović je prokomentarisao da kontaktiraju i sa kriminalcima. S tim u vezi, napominjem da mi je Lečić Veselin, 10-15 dana nakon događaja na Ibarskoj magistrali, saopštio da raspolaže saznanjima da će Andrija Drašković biti postavljen za šefa obezbeđenja Vuka Draškovića. Ni meni ni Božoviću, u tom trenutku, nije bilo poznato iz kojih je izvora Lečić dobio tu informaciju, ali smo pretpostavili da je izvor informacije lice iz kriminogene sredine.
Tokom januara 2000. godine, došli smo do podatka da je na sastanku, u prostorijama SPO u Knez Mihailovoj ulici, i formalno ujedinjena tadašnja opozicija. U tom periodu zahtev Milana Radonjića i Veselina Lečića je bio da sve pripremne radnje i kontakte Draškovića, u cilju ujedinjenja opozicije, intenzivno pratimo preko svih operativno tehničkih mera i pozicija, kao i da vršimo opserviranje i TV dokumentovanje iz baza koja sam stvorio u blizini sedišta SPO.
Atentat u Budvi: Oko Budve i mog odlaska tamo, mogu da kažem da se to desilo nakon prvog odlaska Vuka Draškovića avionom sa aerodroma Surčin, posle događaja na Ibarskoj magistrali, kada mi je Veselin Lečić rekao: „Ajmo kod Radonje da mu to kažemo“.
Po mom obaveštenju da Vuk ide u svoj stan, shvatio sam da Radonjić nije znao za taj podatak, nakon čega mi je naložio da odmah krenem u Budvu, uz obrazloženje da on treba da se opservira radi primene tehnike. Posebno je naglasio da mu je to mnogo važno i da odmah krenem dole, da ponesem kameru sa sobom i snimim određene stvari u okolini kuće. Konkretno, trebalo je da snimim kuću, prilazne puteve prema kući, da snimim koga ima dole od obezbeđenja, da li ima samo njegovo stranačko obezbeđenje ili od MUP-a Crne Gore, kojim se kolima kreće, ko mu dolazi u posetu i slično.
Po povratku u Beograd, na aerodromu nas je sačekao Kuzmanović Goran i ja sam odmah sa torbom i video snimcima otišao u prostorije načelstva Centra RDB. U prostorijama načelstva nije bilo Radonjića, već se tu nalazio Veselin Lečić. Zajednički smo pregledali snimak, pri čemu je Lečić ocenio da je to krajnje profesionalno odrađeno. Pored pomenutih detalja i pozicije kuće, snimio sam okolinu stana, komšije Vuka Draškovića sa leve strane, koji su zid do njega, skinuvši pri tom prezime sa vrata, a prikazao sam i da, sa desne strane njegove kuće, nema komšija, već samo preko puta ulice. Uz pomoć službe obaveštenja PTT, identifikovao sam komšijske veze Vuka Draškovića. Radonjić mi je, nakon toga, naložio da mu za sutra i prekosutra napravim mali album sa karakterističnim fotografijama i da mu ga donesem kada ga napravim, da bi ga on odneo Radetu Markoviću.
Ponovo sam, nakon izvesnog vremena, dobio nalog od Radonjića da idem za Budvu, uz obrazloženje da je Rade Marković izgubio album i da moram ponovo da snimim objekat stanovanja Vuka Draškovića u Budvi. To sam i uradio, ponovo sam sve snimio, a ponovo je zadatak bio da napravim album sa slikama.
Na dan atentata na Vuka Draškovića u Budvi, obavešten sam od strane dežurne službe da se javim Jeleni Stojiljković. Odmah po dolasku kući, ja sam je pozvao telefonom i ona me je obavestila da se desilo nešto strašno na moru i da dođem hitno. Iz sadržine razgovora koji su obavljeni između Dane Draškovića i Vuka saznao sam da je neko pokušao da ga ubije, posle čega je Lečić zatražio da pozovem još neku od koleginica kako bi se svi razgovori blagovremeno skidali. U razgovoru sa Lečićem otvoreno sam ga pitao o čemu se radi i gde sam ja u celoj priči, na šta mi je on odgovorio: „Šta da ti kažem“. Potpuno je bilo jasno da sam bio uključen u posao, a da sam oko Ibarske magistrale funkcionisao kao i tadašnji načelnik Trećeg odeljenja Radovan Božović.
Luda kuća: Nekoliko dana nakon izdavanja poternice za Dušanom Spasojevićem i Luković Milom i upućivanja zahteva MUP Crne Gore prema MUP Srbije, kojim se traži deportovanje traženih lica, informisao sam Lečića da je Treće odeljenje još 1998. godine uradilo operativne provere za iste, a po zahtevu CRDB Leskovac. Nekoliko dana nakon toga, moguće da je prošlo i 15 dana, sedeći u kancelariji Lečića čuo sam da telefonom razgovara sa Brankom Đurićem, tadašnjim načelnikom Gradskog SUP-a Beograd. Po završetku tog razgovora, upitao sam da li zna gde su oni, na šta mi je Lečić odgovorio da još ne zna, ali da se prema njima primenjuuju određene mere i radnje RDB, a za potrebe GSUP-a, koji hoće da ih pronađe i deportuje u Crnu Goru. Nakon nekoliko dana Lečić me je obavestio da je Buca Đurić, načelnik GSUP-a, stupio u kontakt sa Spasojevićem, te da je dogovoreno da on narednog dana sam dođe u prostorije GSUP-a. Po Veselinu Lečiću, izvesno je bilo da će Spasojević samoinicijativno da ode u Crnu Goru, ali da će, pre toga, održati na aerodromu konferenciju za štampu i nakon toga otići avionom u Crnu Goru. Međutim, do toga nije došlo jer isti, navodno zbog srčanih tegoba, ide u bolnicu a ne u Crnu Goru. Koliko se sećam, u narednih deset do petnaestak dana samo jednom ili dva puta sam upitao Lečića šta se desilo Spasojeviću, na šta je on dosta nezainteresovano rekao: „Ma ne znam više ništa, luda kuća“.
Nešto posle toga, Radovan Božović mi je predao fotografiju, za koju mi je rekao da ju je dobio od Marka Vukovića, jednog od načelnika odeljenja u Trećoj upravi RDB, na kojoj su se nalazili Danica Drašković i mladić za koga je on rekao da je to „Japanac“, lice iz kriminogene sredine. Marko Vuković je, po rečima Božovića, pomenutu fotografiju dobio preko svog saradnika od majke Đorđa Božovića-Giške. Takođe mi je preneo sugestiju Marka Vukovića da procenim sa rukovodstvom Centra da li ova slika može da se iskoristi kao argument u tada prisutnom traču po gradu, da je naručilac atentata na Vuka Draškovića u Budvi, u stvari, njegova supruga Danica Drašković. Ovakvu tezu je i Milan Radonjić pokušao da iznosi preda mnom, da bismo to komentarisali kao moguću varijantu, ali ja sam bio na stanovištu da to nema nikakve logike, jer sam nekoliko puta slušao audio traku razgovora Vuka i Danice Drašković obavljenog neposredno nakon atentata, što nije išlo tome u prilog. Kada sam Veselinu Lečiću rekao da posedujem takvu fotografiju on nije pokazao ni minimum interesovanja za nju, tako da mu je nisam ni prezentovao, a nakon dva dana sam je i vratio Radovanu Božoviću, jer mi je rekao da Marko Vuković mora da je vrati saradniku.
U vezi svega što sam izneo, mislim da je teško da me izvučete iz ove priče, sa ovakvom postavkom. Ja sam, jednostavno, u svakom momentu funkcionisao kao potpuno lojalan i profesionalni pripadnik Službe državne bezbednosti, na mestu pomoćnika načelnika, možda malo u specifičnim okolnostima, gde sam bio neposredno operativno angažovan. Razvoj događaja je pokazao da je moj deo posla dosta bitan, po pripremi i organizaciji, ja to ne mogu a da ne prihvatim“.
(str. 364-372)
Aleksandra Radojičić:
„Rad na eksploataciji mera koje su pokrivale bezbednosno ineresantne aktivnosti Vuka Draškovića odvijao se u redovnim uslovima sve do bombardovanja CRDB Beograd, kada je dalji radni angažman Sedmog odeljenja bio bitno otežan, budući da je pokrivanje mera tajne kontrole njegovih telefonskih razgovora izvršavan sa više lokacija. Naime, odmah po iseljenju, nakon desetak dana, početkom aprila 1999, aktivnost Vuka Draškovića praćena je iz pošte na Čukarici da bi, u maju, njegova aktivnost bila praćena i iz pošte u Vasinoj ulici. Kao pomoćnik načelnika Sedmog odeljenja, koordinirala sam rad istog.
Tajne kontrole telefonskih razgovora: U razgovoru, početkom aprila 1999, sa tadašnjim načelnikom Trećeg odeljenja, Radovanom Božovićem, o tehničkim mogućnostima za eksploataciju mera Trećeg odeljenja, napomenula sam mu da je na Čukarici moguće uključiti samo osam mera tajne kontrole telefonskih razgovora (TKTR). Od mera Trećeg odeljenja bilo je moguće pratiti aktivnosti Vuka Draškovića u njegovim stambenim prostorijama. S tim u vezi, nalog da se prema Vuku Draškoviću primeni mera TKTR dao mi je Radovan Božović, obzirom da je mera TKTR prema Vuku Draškoviću bila pokrivena sudskom odlukom. U tom trenutku, zbog otežanih uslova rada i radne opasnosti po radnike Sedmog odeljenja, na praćenju aktivnosti Vuka Draškovića bili su angažovani samo tehničari i reprodukteri.
Nakon delimične konsolidacije rada Sedmog odeljenja, tokom maja 1999, a po nalogu R. Božovića i S. Baste, njegovog tadašnjeg pomoćnika, počeo je intenzivni rad na prikupljanju svih informacija vezanih za aktivnosti Vuka Draškovića, posebno usmerenih na kontakte koje je Drašković imao baveći se političkim radom, na pravce njegovih kretanja (naročita pažnja je posvećena putovanjima Vuka Draškovića van Beograda, kao i na njegove ukupne dnevne aktivnosti).
Svaka promena dobijena primenom mera hitno se javljala Radovanu Božoviću, Stevanu Basti, Goranu Kuzmanoviću, tadašnjem šefu grupe za srpski ekstremizam ili, u njihovom odsustvu, dežurnom šefu ili dežurnom operativnom radniku Trećeg odeljenja, tako da je aktivnost Vuka Draškovića, kao i njegova fizička prisutnost, bila pokrivana 24 sata.
Pomenuti način pokrivanja aktivnosti Vuka Draškovića nije bio uobičajen, budući da je ovakav vid organizacije posla kojim rukovodi Sedmo odeljenje, pre NATO agresije, sprovođen samo u izuzetnim slučajevima, prilikom demonstracija i mitinga koje je organizovao Vuk Drašković, a kada su se mogli očekivati neredi i sukobi sa pripadnicima MUP-a Srbije.
Navedi svaku reč: Sve informacije do kojih su dolazili radnici Sedmog odeljenja i ja, javljane su rukovodstvu Trećeg odeljenja, koje je davalo direktne instrukcije o načinu i intenzitetu pokrivanja svih aktivnosti Vuka Draškovića. Intenzitet i hitnost kojom se javljala svaka promena u aktivnostima i kretanju Vuka Draškovića, najbolje se mogla detektovati na primeru koleginice Nade Puvalić koja, koliko se sećam u junu ili julu, nije obavestila rukovodstvo Trećeg odeljenja o povratku Vuka Draškovića sa puta iz Crne Gore. To je izazvalo žestoku reakciju tadašnjeg načelnika CRDB Beograd, Milana Radonjića, koji je pomenutu koleginicu prvo suspendovao, a zatim, zbog njenih godina staža, kaznio sa 20 odsto umanjenja ličnog dohotka.
Ovakav intenzivan rad na praćenju aktivnosti Vuka Draškovića trajao je do nesreće na Ibarskoj magistrali.
Nakon nesreće na Ibarskoj magistrali, a po nalogu Radovana Božovića i Stevana Baste, rad na praćenju aktivnosti Draškovića dodatno je pojačan. Posebno interesantno je da su od radnika Sedmog odeljenja i mene lično, Božović i Basta tražili sve detalje koji su se odnosili na nesreću na Ibarskoj magistrali (detalji oko kamiona koji je izazvao nesreću, mogućih svedoka, aktivnosti Pravno-ekspertskog tima SPO-a, kao i angažovanje Danice Drašković i instrukcije koje je davala svom suprugu i Borivoju Boroviću). S tim u vezi, nad većim brojem lica iz rukovodstva SPO-a, primenjena je mera TKTR, između ostalih i nad Borivojem Borovićem, Draganom Čovićem, Spasojem Krunićem, Čotrić Aleksandrom, Gordanom Aničić i Macanković Draganom. Pismene naloge za primenu ovih mera dali su Radovan Božović i Milan Radonjić.
Detaljno izveštavanje o aktivnostima Vuka Draškovića, njegove supruge, kao i Pravno-ekspertskog tima, a povodom nesreće na Ibarskoj magistrali, išlo je dotle da su Božović i Basta zahtevali od radnika Sedmog odeljenja, i pored loših tehničkih mogućnosti, da se u izveštajima navodi svaka reč i svaki detalj, čak i kada se radilo o nerazumljivim, nedovršenim i radnicima Sedmog odeljenja besmislenim podacima, pravdajući svoju zainteresovanost operativnim razlozima“.
(str. 394-397)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
