Povratak našeg bobija

Prva opštinska/gradska policija osnovana je u tek oslobođenom Beogradu 1807. godine: grad je bio podeljen na kvartove, sa sve načelnicima, pisarima i kačarima čije je zaduženje bilo da održavaju javni red, mir i poredak u gradu, da vode računa o tišini, čistoći ulica, da mere i merenja u čaršiji budu tačni, da se poštuju propisi o požarima i da noću patroliraju. Nedugo zatim, slična služba je zasnovana i u drugim gradovima – Šapcu, Smederevu, Kragujevcu… Dva veka kasnije, na skupu u Sava centru predstavljen je Nacrt zakona o komunalnoj policiji, sačinjen prema evropskim uzorima, koji se, istina, ne razlikuju od onoga što smo već imali.

Skup je otvorio ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković sa konstatacijom da će komunalna policija u gradovima u Srbiji pre svega rešavati probleme sa kojima se građani svakodnevno suočavaju, a koje gradske vlasti trenutno ne mogu efikasno da reše, kao što su ulična trgovina, nepropisno parkiranje, odlaganje smeća gde se kome prohte, buka kad joj vreme nije, vandalizmi ove ili one vrste, maloletničko nasilje… Sve ono u čemu se ni redovna policija nije iskazala. Radna verzija ovog zakona, naglasio je, ne predviđa da komunalni policajci nose oružje, ali im daje „neka sredstva prinude“, poput službene palice.

Ukratko, predviđeno je da će komunalni policajci biti uniformisani, da će imati ovlašćenje da legitimišu građane, da izriču upozorenja i usmena naređenja, da napišu prekršajnu, ali i krivičnu prijavu, kao i da zadrže prekršioce zakona, doduše vremenski ograničeno – dok ne stigne policijska patrola. Komunalni policajci bi, takođe, vodili računa o prevozu građana u gradskom i prigradskom saobraćaju, o taksi prevozu, kao i postavljanju privremenih poslovnih objekata i tako tome.

„Lokalni saobraćaj, vandalizam, nasilje mladih, buka u gradovima, upadi u stanove, garaže, javne objekte, oštećenja javne i privatne imovine su problemi koji muče mnoge gradove, naročito velike“, objasnio je potrebu uvođenja ove službe u praksu prof. dr Bogoljub Milosavljević, jedan od autora nacrta. „Kapaciteti državne policije nisu dovoljni za sve ove zadatke, naročito u onom domenu koji čine prekršaji protiv javnog reda i mira, što je većina kažnjivih dela u Srbiji. Državna policija ima druge prioritete koji joj okupiraju pažnju i vreme, pa prekršaji koji se tiču gradskog reda ostaju u drugom planu. Zbog svega toga u mnogim zemljama osnivaju se lokalne, gradske policije. Tačnije rečeno, u bezmalo svim evropskim zemljama već godinama postoje.“

MLADI I OBRAZOVANI: Uloga komunalne policije proizlazi isključivo iz nadležnosti gradova. Najveći doprinos komunalne policije je u povećanju bezbednosti. Sama pojava jedne takve nove službe biće značajan element sprečavanja kažnjivog ponašanja, odnosno održavanja komunalnog reda i mira. Komunalna policija je sastavni deo gradske uprave i ona potpada pod organizacioni okvir lokalne samouprave i značajan je faktor prevencije.

Naravno, kad komunalna policija interveniše, ona mora da ima na raspolaganju ovlašćenja da bi se njene odluke poštovale, a njena aktivnost imala autoritet. Međutim, ovlašćenja su precizno određena kako se ne bi dogodilo da se upotreba tih ovlašćenja dovede do nečega što niko ne želi. Tako, komunalni policajci bi imali na raspolaganju izvesna sredstva prinude, ali ne i vatreno oružje. „Stav radne grupe je da vatreno oružje nije neophodno i da se i bez njega može obaviti najveći deo zadataka komunalne policije. Ova sredstva prinude treba pre svega da služe za ličnu zaštitu, a da samo izuzetno služe kao neka podrška primeni njihovih ovlašćenja“, obrazložio je prof. Milosavljević i dodao da je neophodno da se nad korišćenjem tih ovlašćenja stalno obavlja adekvatna kontrola. „Izuzetna je odgovornost gradskih organa da obezbede takvu kontrolu, da komunalna policija ne bi umesto faktora reda i bezbednosti slučajno postala nešto što izaziva neki novi nered i nebezbednost.“

Takođe, komunalni policajci moraju biti veoma dobro obučeni za svoj posao i odani zakonu. „Mislim da bi najveća greška u primeni ovog zakona bila ako bi se u komunalnu policiju slili neki viškovi zaposlenih u lokalnim ili državnim organima. Ideja je da za te poslove budu angažovani mladi i školovani ljudi, koji će moći taj posao da obavljaju na način kako se to od njih očekuje, naravno tek posle posebne obuke od šest meseci do godinu dana.“

Na kraju, prof. Milosavljević je naglasio da komunalni policajci moraju da uživaju posebnu zaštitu, jer „sasvim je izvesno da će njihova pojava na ulicama i njihovo delovanje nositi izvesne rizike“. Od tih rizika, nastavio je, moraju biti valjano zaštićeni. Zato nacrt zakona predviđa i kazne koje bi služile kao odvraćanje od ikakvog nauma o opiranju ili napadu na komunalnog policajca.

BEZ ORUŽJA NE VALJA: Bivši v.d. gradonačelnika Zoran Alimpić, na skupu predstavnika uprave grada Beograda, pohvalno se izrazio o predlogu zakona, naročito o onim članovima koji govore o kaznama za nepoštovanje autoriteta komunalnog policajca, uz opasku da bi istu zaštitu trebalo da uživaju i komunalni inspektori. Po njemu, odnos inspekcije i komunalne policije je „malo problematičan“, jer inspekcija će i dalje da radi ono što je do sada radila, a predlaže se formiranje neke potpuno nove službe koja će raditi nešto što do sada niko nije radio. „Inspekcija i komunalna policija treba zajedno da rade. Da budem iskren, nama u lokalnim samoupravama potreban je organ prinude.“ U tom smislu, nije zadovoljan što vatreno oružje nije predviđeno kao standardna oprema komunalnih policajaca. Kako je objasnio, u zemlji gde je svako privatno obezbeđenje naoružano čak dugim cevima, gde svaki čuvar kako legalnog tako i bespravnog gradilišta ima pištolj, nelogično je da ga komunalni policajci nemaju. „Lepo zvuči priča o mladim, lepim i školovanim ljudima koji jedva čekaju da idu na kurs za komunalnog policajca, ali realnost je sasvim drugačija: u Beogradu nedostaje 40 odsto policajaca, jer niko ne želi to da bude, da radi na ulici u uniformi težak i opasan posao. Ne vidim zašto bi neko hteo da radi isti takav posao, a da ni oružje nema. Reč je o policijskim poslovima, reč je o potencijalnim fizičkim sukobima, tako da bi i komunalni policajci morali da budu naoružani kao i redovna policija ili privatno obezbeđenje.“

Sličnih, tačnije istih stavova je i Vladan Luković, inače predstavnik Beograda u radnoj grupi za izradu predloga ovog zakona. Po njemu, domen rada komunalne policije trebalo bi da bude prepušten lokalnim samoupravama, jer različite su potrebe velegrada poput Beograda i nekog manjeg grada u unutrašnjosti. „Mi zastupamo ideju da se sve gradske inspekcije sublimišu u komunalnu policiju. Na ovaj način ne bismo morali da primamo nove ljude jer trenutno u Beogradu, zajedno sa zaposlenima u opštinskim ograncima, radi oko 400 inspektora u različitim sektorima“, objašnjava Luković. I po njemu, naoružanje je obavezno. „Imamo velike probleme na ulicama grada, posebno sa divljom trgovinom“, kaže i dodaje da bi nošenje oružja bilo preventiva, ali da bi mogli da ga koriste u samoodbrani u slučaju da ih neko napadne, što se događalo „nebrojeno puta“.

PREKLAPANJE NADLEŽNOSTI: Rade Krunić, predstavnik Ministarstva unutrašnjih poslova u radnoj grupi za izradu zakona o kome je reč, pored konstatacije da će ovaj zakon, kada bude bio donesen, uticati na bolje funkcionisanje gradova, imao je i niz zamerki. Kako je objasnio, znatna su preklapanja nadležnosti dve policije – državne i komunalne. Jedna od njih je održavanje javnog reda i bezbednosti u gradu, druga je iz oblasti saobraćaja. „Ukoliko postoji interes grada da neke poslove u oblasti javnog reda i bezbednosti preuzme, onda svakako smatramo da te poslove treba nabrojati.“

„Smatramo da je komunalna policija služba koju postavlja grad za izvršavanje gradskih potreba, a koje su definisane Zakonom o glavnom gradu i Statutom grada. Ukoliko postoji namera da se nadležnost buduće komunalne policije proširi na druge oblasti van nadležnosti grada, onda je potrebno da se jasno identifikuju da bi se izbeglo nepotrebno preklapanje službi nadležnih u ovim poslovima.“

Ipak, iako je svuda u svetu nošenje oružja ekskluzivno rezervisano za državnu policiju, srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova, kako je obrazložio Krunić, nema ništa protiv da komunalni policajci budu naoružani vatrenim oružjem. „Ne možemo očekivati da će oružjem sprečavati uličnu prodaju, ali ako očekujemo da će prilikom rušenja bespravne gradnje biti napadnut, logično je da komunalnom policajcu bude na raspolaganju i lično naoružanje“, zaključio je Krunić.