Povratak na jalovište

Kad se posmatra kabinetski, održivom razvoju zaista se može svašta prigovoriti, da je naglašno besmislen kao pojam, da se kao poslednji hit novogovora prečesto koristi kao poštapalica koja ništa ne znači ili samo skriva loše namere ekoloških aktivista koji su izdali ideju i pridružili se industriji. Međutim, na terenu je malo drugačije. Zamislite običnu srpsku varoš od deset hiljada stanovnika u kojoj se ugalj iskopava više od 130 godina i gde je svojevremeno neko iz kabineta rasporedio gigantsku termoelektranu – dva bloka od po 150 MW u samom naselju i nekoliko kilometara dalje još dva od po 350 MW – ali da ona nikad nije ostvarila očekivanu proizvodnju uprkos tome što je u međuvremenu u svojoj okolini uništila vazduh, zemljište i vodu.

Sada bi neko, takođe iz kabineta, bez famoznog održivog razmišljanja mogao jednostavno pustiti da se cela stvar sama od sebe ugasi, ne obazirući se na to što je elektrana sa pripadajućim kopovima pojela i radni vek hiljada rudara i radnika elektrane, pretvarajući ne samo kopove već čitav grad u razoreno jalovište. No, na sreću, na primeru Privrednog društva Termoelektrane i kopovi Kostolac nije se tako razmišljalo. Elektroprivreda Srbije se okrenula održivom oživljavanju ovog džina, obezbeđujući nove investicije u modernu tehnologiju i dovodeći ljude iz drugih svojih postrojenja. Jedan od ljudi koji su u Kostolac došli iz obrenovačkog TENT-a da prenesu dobru praksu je Dragan Jovanović, zamenik direktora Privrednog društva Kostolac. Razgovaramo s njim o rekordima koje sada, posle modernizacije proizvodnje, postižu elektrana A (od 300MW), elektrana B (od 700MW) i kopovi Drmno i Ćirkovac.

„VREME„: Elektrane i rudnici u Kostolcu su dugo radili na niskom stepenu efikasnosti. Šta je Elektroprivreda učinila da oživi ovih 1000 zaboravljenih megavata?

DRAGAN JOVANOVIĆ: Kostolac je u velikoj meri bio ruiniran. Ali, Elektroprivreda Srbije je poslednjih godina pokrenula više mehanizama da dovede postrojenja u projektne okvire. Kad je o proizvodnji uglja reč, Kostolac je u poslednjih 18 godina proizvodio pet do šest miliona tona godišnje. U proizvodnji električne energije proizvodio je 2,5 do 4 milijarde kilovat-sati, odnosno 12 do 20 miliona kubnih metara otkrivke (jalovine). Merama koje su preduzete napravljen je znatan skok, tako da je 2007. godina, sa 7,2 miliona tona uglja i 28 miliona kubnih metara otkrivke i više od pet milijardi kilovat-sati, objektivno rekordna u svakom pogledu i to u istoriji tih firmi koje se nalaze u Kostolcu. To nije kraj i to nisu maksimalni rezultati. Očekuje se da već sledeće godine kop Drmno izađe na projektovanu proizvodnju od devet miliona tona.

Kop Ćirkovac u vašem privrednom društvu biće prvi površinski kop koji se zatvara u Srbiji. Kakve mere preduzimate da prirodno okruženje vratite u prethodno stanje?

Posle kopanja uglja ne mogu se ostaviti nikakve ugljene jame i nikakva oštećena područja. Znači, mora se obaviti sanacija tog terena, obezbediti potrebna količina humusa i biološka rekultivacija, moraju se zasaditi kulture koje će oplemeniti to zemljište. Kad se stavi tačka na kop Ćirkovac, to treba da bude jedna potpuno oplemenjena, humana i ekološki prihvatljiva teritorija. To je ozbiljan projekat koji takođe zahteva znatna finansijska sredstva. Projektom izlaženja kopa Drmno na devet miliona tona planirano je da se deo opreme sa kopa Ćirkovac preseli na kop Drmno, revitalizuje se i učestvuje u novoj proizvodnji. Drugi deo mehanizacije ostaje na kopu Ćirkovac i obavlja funkciju zatvaranja tog kopa.

Hajde da još razgovaramo o ekologiji. Kostolac, kao i druge termoelektrane, spada u najveće zagađivače u Srbiji.

Činjenica je da u periodu devedesetih godina nije ulagano ni približno u zaštitu životne sredine. Tako smo imali velike probleme sa ekologijom na svim lokacijama gde se proizvodi električna energija. Usvajanjem zakona o energetici i strategije razvoja energetike do 2015. godine i implementacijom evropskog zakonodavstva, preuzeli smo obaveze u tom smislu. Kostolac je deo tih obaveza sproveo u poslednjih sedam, osam godina. Na elektrani A, gde se nalaze stari blokovi, na oba bloka su ugrađeni potpuno novi elektrofilteri. To su filteri savremene tehnologije proizvedeni prema evropskoj standardizaciji da se ne sme emitovati više od 50 miligrama pepela po metru kubnom. I to tako i funkcioniše. Na blokovima B koji su većih snaga urađena je jedna rekonstrukcija elektrofiltera, međutim, ona nije rađena da daje ovakve rezultate. Podizanje potpuno novih filtera čeka nas tek 2010–2011. godine. Uz podršku Evropske banke za obnovu i razvoj izvodi se i potpuna rekonstrukcija sistema za odlaganje pepela i šljake iz termoelektrane B. To je nova tehnologija na principu ugušćene smeše i prvi put će se za odlaganje pepela i šljake u Srbiji koristiti jalovišta rudnika. To će obezbediti da se više ne zagađuju niti vazduh niti podzemne vode, jer će se na ta odlagališta stavljati nepropusni slojevi gline i specijalne folije koji neće dozvoliti da se voda proceđuje u podzemlje. Takođe, termoelektrana B je prva u elektroprivredi u koju će se ugraditi sistem za odsumoporavanje dimnih gasova. To je investicija vredna oko 150 miliona evra i već se radi tehnička dokumentacija. Ona bi trebalo da se izgradi do 2011–2012. godine.

Ljudi iz EPS–a se često žale na nisku cenu struje u odnosu na region, uprkos tome što naši kapaciteti po snazi znatno prevazilaze okruženje. Zar ne bi trebalo da investicije i modernizacija smanje cenu kilovata, a ne obrnuto?

U principu, vi ste u pravu, sa podizanjem efikasnosti proizvodnje trebalo bi da se ostvaruje i jeftinija proizvodnja. Ako je Kostolac sa svim fiksnim troškovima nekad pravio tri milijarde kilovat-sati, a sad pravi pet milijardi, onda je bar za te fiksne troškove to ekonomski opravdano. Ali, ovog trenutka mi ulažemo da bismo došli do toga, a to diže cenu struje. Ako hoćete da vam auto troši manje, da vam se manje kvari i manje vas košta, morate da uložite u njega. Ako hoćete u ovoj godini da ulažete, on će vas ove godine koštati više da biste sledeće godine uživali u plodovima toga što ste uradili. Kad je reč o Kostolcu, mi bismo 2012. godine trebalo da izađemo iz revitalizacionog ciklusa. Za revitalizaciju dva bloka u Drmnu potrebno nam je negde oko 160 miliona evra da uložimo u naredne tri godine. Kad se to završi, od Kostolca se sa punim pravom može očekivati pouzdana i jeftinija proizvodnja.

Kako stimulišete radnike da ostvare te rekorde u proizvodnji?

Mada naši rudari ne silaze 500 metara u jamu, rudarski posao na kopovima je definitivno težak. On se radi 24 sata 365 dana u godini, a radnik oseća i kišu, i sunce, i sneg, i mraz i blato. Letos smo imali nekoliko dana objektivno elementarne nepogode. Možete zamisliti kako na temperaturi od 40 stepeni izgleda na uglju, na polju gde imate par kvadratnih kilometara crne površine uglja i treba da radite na tim postrojenjima. To je nepodnošljivo. Teški su uslovi, imamo značajnih problema i sa ljudima, velika je stopa invalidnosti, ljudi obolevaju i sad se iznova rade projekti zaštitnih mera. Nažalost, plate su diktirane državnim regulativama i mali je procenat mogućnosti da koristimo neke stimulativne mere.

Spominjete ulaganje u budućnost. Koliko ste mladih elektroinženjera zaposlili otkako ste došli u Kostolac?

To je loše pitanje (smeh). Lično nisam nijednog, ali tu je bolje pitati kakva je kadrovska situacija u elektroprivredi. Po mom mišljenju, najveći problem elektroprivrede je nedostatak kadrova. Izgradnja jednog inženjera traje deset godina i ozbiljno mislim da sledeća godina treba da bude posvećena tome. Nije lako dovesti kadrove, nije EPS više toliko atraktivan za mladog inženjera. Više nemate ni one mogućnosti da date nekom nešto dodatno, pre se bar neko nadao dobiće stan, ali toga nema ni kao mogućnosti. Sistem motivacije je isključivo plata. Dugi niz godina kadrovi odlaze, bez mogućnosti kvalitetne zamene. Nama i danas odlaze inženjeri i, što je najgore, odlaze inženjeri sa desetak do petnaest godina radnog staža, potpuno opremljeni za posao. Dobijaju kvalitetnije ponude od stranih firmi.